'60-ih bio hit, a sad ga držimo po fiokama: Proverite da nemate uređaj koji vredi par stotina evra

Šezdesetih godina, kada su prvi prenosivi radio-aparati na baterije iliti tranzistori stigli u naše domove, delovali su gotovo čudesno. Više nije bilo potrebe da se sedi pored velikog drvenog radija u dnevnoj sobi. Svet je mogao da se ponese pod mišku, na izlet, na pecanje, u vinograd, na more u šator ili kamp prikolicu. 

Imati tranzistor značilo je biti moderan. Bio je to predmet koji se pazio, brižljivo čuvao od prašine, čije su se baterije kupovale na komad i štedljivo trošile. Deca su učila kako da polako okreću točkić dok se kroz šum ne pojavi jasna stanica. Taj zvuk traženja frekvencije ostao je zapisan u sećanju čitave jedne generacije.

Bili su mali, pravougaoni, najčešće od plastike u crnoj, braon ili krem boji, sa metalnom mrežicom napred iza koje se krio zvučnik. Sa strane ili gore nalazio se točkić za pojačavanje zvuka, drugi za traženje stanica, a iz gornjeg dela izvlačila se tanka teleskopska antena. Neki modeli su imali kožnu futrolu i kaiš za nošenje preko ramena, pa su delovali kao obavezni rekvizit letovanja, pecanja ili odlaska na stadion.

 Ali kako su zapravo radili?

U Jugoslaviji su se posebno pamtili modeli fabrike Elektronska industrija Niš, ali i slovenačke Iskra. Bili su dovoljno mali da stanu u torbu, ali dovoljno glasni da ih čuje celo društvo okupljeno oko stola ili na plaži.

Pre tranzistora, radio-aparati su koristili elektronske cevi koje su bile velike, lomljive i energetski zahtevne komponente. Tranzistor je bio mala poluprovodnička komponenta koja je mogla da pojačava električni signal, ali uz mnogo manju potrošnju energije i bez zagrevanja kao kod starih cevi. To je omogućilo da radio radi na baterije i da bude prenosiv.

Radili godinama bez kvara

Kada biste uključili tranzistor, antena bi hvatala radio-talase iz vazduha. Ti talasi su nosili signal tj. glas spikera ili muziku. Unutar uređaja, elektronsko kolo sa nekoliko tranzistora izdvajalo je željenu frekvenciju (onu koju birate okretanjem točkića) i pojačavalo je. Taj pojačani signal se zatim slao do zvučnika, koji je električne impulse pretvarao u zvuk koji čujemo.

Zato je okretanje točkića bilo praćeno karakterističnim šumom i dok niste „uhvatili“ tačnu frekvenciju, čuli biste samo šuštanje i pucketanje. Kada bi stanica legla kako treba, zvuk bi se razbistrio i prostorijom bi se razlio glas sa radija. Napajali su se najčešće velikim baterijama od 1,5 ili 9 volti. Kada bi baterija oslabila, zvuk bi postajao tiši i izobličen, pa je to bio jasan znak da je vreme za zamenu. Uprkos jednostavnoj tehnologiji, mnogi tranzistori su radili godinama bez kvara.

Stari modeli imaju veliku vrednost

Osamdesetih su stigli kasetofoni, vokmeni i mini-linije, ali tranzistor je zadržao svoje mesto na polici, u garaži, u fioci sa važnim stvarima. Danas, kada muzika dolazi bez šuma i prekida, teško je objasniti koliko je radosti stajalo u toj jednostavnoj spravi sa antenom na izvlačenje. Zato se većina tranzistora koji su se proizvodili šezdesetih i sedamdesetih, uključujući modele koje je proizvodila Elektronska industrija Niš ili Iskra, danas prodaju uglavnom za nekoliko desetina evra, u zavisnosti od stanja i očuvanosti.

Ipak, veliku vrednost imaju retki, rani modeli iz pedesetih i početka šezdesetih, posebno ako su potpuno ispravni i sa originalnom kutijom. Takvi primerci mogu dostići nekoliko stotina evra, posebno oni koji su bili pioniri prenosive elektronike. Među najtraženijima su prvi džepni modeli japanske kompanije Sony, poput TR-55 i TR-63, jer su to jedni od prvih komercijalnih tranzistorskih radija na svetu. Njihova vrednost na aukcijama može ići i nekoliko stotina, pa čak i preko hiljadu evra ako su u savršenom stanju i sa originalnom ambalažom.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

BONUS VIDEO:

Snimak krije jednostavnu istinu