Da li ih i vi igrate? Ove popularne igrice "zaglupljuju"!

Bez obzira što mnoge igrice ne zahtevaju od nas nikakav mentalni napor to ipak ne znači da su opasne, samo da su pravljene tako da vas opuste, isključe i ponekad pretvore u "zombija" koji ponavlja istu radnju po stoti put. Za vas smo izdvoji nekoliko najpoznatijih moždano neambicioznih igara koje, narodski rečeno, zaglupljuju, i koje nisu pravljene sa nekim višim ciljem.

Uzmimo, na primer, čuvene clicker ili idle igre. One funkcionišu po jednostavnom principu: što više tapkate, to vam brojke brže rastu i tu je cela filozofija. One su, paradoksalno, hipnotišuće i mentalno potpuno inertne. Ne traže promišljanje, ne postavljaju izazove, ne nude nikakav intelektualni otpor.

Samo vas ušuškaju u ritam beskonačnog napretka koji zapravo ne vodi nikuda. Ali njihova jednostavnost ima neku vrstu privlačnosti, nešto kao digitalni ekvivalent gledanju kroz prozor tokom vožnje, bez ikakve obaveze da se išta zaista misli.

Hiper-casual mobilne igrice

Sličan efekat imaju i hiper-casual mobilne igrice, one koje se svode na jedno dugme ili jedan potez prsta. Svet se ruši oko vas, a vi držite telefon i tapkate da ptica ne padne, da lik preskoči prepreku ili da balon ostane u vazduhu. Ove igre su dizajnirane da traju 10 sekundi, ali se magično pretvore u pola sata. Ne zato što su posebno dobre, već zato što su toliko jednostavne da mozak pređe u autopilot, a prsti rade po navici.

Tu su i mobilne strategije koje samo zvuče strateški. U praksi, one vas pretvaraju u upravljača tajmera jer je sve zasnovano na čekanju, ponavljanju i nadanju da ćete sačekati dovoljno dugo da se nešto dogodi, ili dovoljno dugo izdržati pre nego što se ipak odlučite na kupovinu paketa koji dramatično ubrzava napredak. Kada se sve sabere, one nisu igre koje razvijaju osmišljavanje plana, već najčešće samo testiraju vašu toleranciju na dosadu.

Igrice koje čine da se osećate opušteno

Naravno, nijedna od ovih igara ne zaglupljuje u kliničkom smislu. One jednostavno ne traže ništa od vas. Ne provociraju vas da učite, ne podstiču vas da analizirate, ne očekuju da istražujete. One su napravljene da ubiju vreme, a sa njim i svaku potrebu da mozak radi išta više od osnovne motorike. Upravo zato ih toliko volimo jer ne traže koncentraciju, ne postavljaju pritisak, ne komplikuju život.

Možda je na kraju celog pitanja najpošteniji odgovor da igrice same po sebi ne zaglupljuju, ali neke od njih nas namerno odvraćaju od razmišljanja. One nisu digitalni učitelji, već digitalni jastuci: mekani, jednostavni, udobni i savršeno ravni. Nakon njih se ne osećate pametnije, ali se često osećate opušteno, i možda je baš tu njihova prava vrednost.

Jedna nosi titulu "najzaglupljujuće"

Ako bismo morali da izdvojimo, kolokvijalno rečeno, najgluplju igricu, krunu bez konkurencije nosi "Cookie Clicker", digitalni ritual tapkanja koji funkcioniše po jednostavnoj formuli: klikneš na keks, pa na još jedan keks, pa na još hiljadu kekseva, dok ti mozak lagano klizi u stanje blaženog odsustva.

U ovoj igri ne spašavate svet, ne rešavate zagonetke, ne nadmudrujete protivnike, samo proizvodite sve više keksa, kupujete fabrike i bake koje peku još više keksa, i gledate kako brojke rastu do apsurdnih dimenzija. Taman kada pomislite da ste shvatili besmisao svega, igra vas nagradi još većim keksom i vi, naravno, kliknete ponovo. Nema ničeg pametnog u tome, ali postoji neka vrsta hipnotičke lepote u čistoj, nefiltriranoj gluposti ove slatke digitalne praznine.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.

BONUS VIDEO

Kad robot čisti ulice