Jeziva praksa u sve većem broju srpskih firmi: Poslodavci uvode softver koji radnike dovodi do ludila
Prema analizama koje su preneli tehnološki mediji i istraživačke organizacije, deo ovih podataka mogao je da bude deljen i sa velikim tehnološkim platformama, uključujući sisteme za oglašavanje i analitiku, te je ova praksa izazvala zabrinutost stručnjaka za privatnost, jer pokazuje koliko je granica između poslovnog nadzora i komercijalne upotrebe podataka postala nejasna.
Kompanije koje razvijaju ovakve alate tvrde da se podaci koriste isključivo za unapređenje funkcionalnosti i analize radne efikasnosti, ali nezavisni istraživači upozoravaju da se često ne zna tačno kako se informacije agregiraju i sa kim se dele. Posebno je problematično to što zaposleni često nisu svesni obima praćenja, niti imaju realnu kontrolu nad tim kako se njihovi digitalni tragovi koriste.
Kako funkcioniše softver za praćenje zaposlenih
Ovi sistemi obično prate aktivnosti kao što su posete sajtovima, vreme provedeno u aplikacijama, unos na tastaturi, pa čak i snimke ekrana ili aktivnosti miša, u zavisnosti od nivoa implementacije u kompaniji. Podaci se zatim šalju na centralne servere gde se analiziraju pomoću algoritama koji generišu izveštaje o produktivnosti zaposlenih i potencijalnim „neefikasnim“ periodima rada. U nekim slučajevima, sistemi koriste i veštačku inteligenciju kako bi procenili ponašanje zaposlenih i davali preporuke menadžmentu.
Prema istraživanjima organizacija za digitalna prava, deo ovih podataka može se koristiti i za optimizaciju komercijalnih sistema, uključujući reklamne platforme i analitičke servise velikih tehnoloških kompanija, što znači da informacije koje nastaju u radnom okruženju potencijalno mogu završiti u širem digitalnom ekosistemu koji prevazilazi originalnu svrhu nadzora.
Veze sa velikim tehnološkim platformama
Istraživački izveštaji ukazuju da pojedini softverski alati za nadzor zaposlenih koriste integracije sa velikim cloud i analitičkim platformama kako bi obradili ogromne količine podataka. U tim procesima, deo informacija može biti anonimizovan i agregiran, ali stručnjaci upozoravaju da i takvi podaci mogu biti ponovo identifikovani u određenim okolnostima. Posebnu zabrinutost izaziva činjenica da krajnji korisnici često nemaju uvid u sve partnere sa kojima se podaci dele.
Velike tehnološke kompanije, sa druge strane, tvrde da se strogo pridržavaju pravila privatnosti i da ne koriste podatke iz alata za nadzor zaposlenih za individualno profilisanje korisnika. Ipak, regulatori u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama sve češće istražuju kako se podaci kreću kroz složene lance obrade i da li postoje potencijalni propusti u zaštiti privatnosti.
Etika i granice nadzora na radnom mestu
Stručnjaci za digitalnu etiku upozoravaju da se granica između legitimnog praćenja produktivnosti i invazije na privatnost sve više briše, posebno u kompanijama koje primenjuju rad na daljinu. Mnogi zaposleni nisu dovoljno informisani o tome koliko detaljno njihova aktivnost može biti praćena, što otvara prostor za zloupotrebe i narušavanje poverenja između poslodavca i zaposlenih.
Pojedini pravni sistemi već razmatraju ograničavanje ovakvih tehnologija, posebno kada je reč o stalnom snimanju ekrana ili biometrijskom praćenju. Kritičari tvrde da prekomerni nadzor može negativno uticati na produktivnost, mentalno zdravlje zaposlenih i ukupnu radnu atmosferu.
Zakon dozvoljava kontrolu, ali ne i „špijuniranje“
I u Srbiji se sve više kompanija okreće softveru za nadzor zaposlenih, posebno nakon masovnog prelaska na rad od kuće, ali pravni okvir jasno postavlja granice šta poslodavci smeju da prate. Prema stručnim analizama i domaćoj pravnoj praksi, poslodavci imaju pravo da kontrolišu radne rezultate, ali ne i da neograničeno prate privatne aktivnosti zaposlenih na računaru ili telefonu.
Ovakvi sistemi mogu da prate vreme provedeno na aplikacijama, aktivnosti na poslovnim uređajima ili korišćenje interneta, ali svaki oblik nadzora mora biti opravdan, proporcionalan i unapred objašnjen zaposlenima.
U praksi, međutim, mnoge firme ne informišu dovoljno radnike o tome koliko daleko ide praćenje, što otvara prostor za zloupotrebe i pravne rizike.
Šta kaže zakon u Srbiji o nadzoru zaposlenih
U Srbiji ne postoji poseban zakon koji detaljno reguliše softver za monitoring zaposlenih, već se primenjuju Zakon o radu i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, koji je usklađen sa evropskim GDPR standardima. To znači da poslodavac mora imati „legitiman interes“ za nadzor, ali i obavezu da zaposlenog jasno obavesti koje podatke prikuplja i u koju svrhu.
Prema tumačenjima pravnika i Poverenika za informacije od javnog značaja, poslodavac sme da prati produktivnost, ali ne sme da ulazi u privatnu komunikaciju zaposlenih ili da kontinuirano nadgleda njihovo ponašanje bez jasnog razloga.
Ipak, zabrinjavajuće je to što pojedini „bossware“ programi omogućavaju snimanje ekrana, praćenje tastature i detaljnu analitiku aktivnosti, što može lako preći granicu zakonitog nadzora.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
