Afera TV: Kako televizori postaju doušnici u našim dnevnim sobama?

Pametni televizor odavno nije samo uređaj na kome pustimo film i promenimo kanal. Povezan je sa internetom, aplikacijama i drugim uređajima u kući, a pojedine njegove funkcije mogu da prikupljaju podatke o tome šta gledamo, koje uređaje povezujemo i kako koristimo televizor.

Zbog toga se poslednjih dana ponovo otvorilo veliko pitanje privatnosti: koliko zapravo naš televizor zna o nama i kome te informacije mogu da budu korisne? Tehnički sistemi za automatsko prepoznavanje sadržaja već se koriste u industriji i mogu da prepoznaju šta se prikazuje na ekranu, uključujući sadržaj koji dolazi preko spoljašnjih uređaja.

Televizor može da zna šta gledate

Jedna od najvažnijih tehnologija zove se automatsko prepoznavanje sadržaja, odnosno ACR. Ona može da napravi svojevrsni „otisak“ onoga što se prikazuje na ekranu i da na osnovu toga utvrdi koji program, film, reklama ili drugi sadržaj gledate. 

To znači da stvar više nije samo u tome da televizor „zna“ koji ste kanal otvorili. U zavisnosti od sistema i podešavanja, može da prepozna i sadržaj koji dolazi preko uređaja priključenog na HDMI, kao što su striming uređaj, konzola ili drugi izvor. Jedan od poznatih slučajeva u SAD pokazao je koliko daleko ovakav sistem može da ide: američka Federalna trgovinska komisija je tvrdila da je kompanija Vizio prikupljala podatke o gledanju televizije, uključujući sadržaj sa kablovskih uređaja, DVD plejera, striming uređaja i emitovanih programa.

A šta je sa telefonom i drugim uređajima?

Pametni televizor nije izolovan u dnevnoj sobi. On je deo kućne mreže i zbog toga može da komunicira sa drugim uređajima, pa tehnologije povezane sa pametnim televizorima mogu da prikupljaju informacije o uređajima koji su na njega povezani ili o načinu na koji se koriste. Kompanija Samba TV, koja razvija tehnologiju za praćenje gledanosti, navodi da njen sistem može da prikuplja podatke o gledanju i informacije o televizoru i drugim uređajima u domaćinstvu kada je korisnik uključio odgovarajuću uslugu.

Tu je stvar zanimljiva jer jedan podatak sam po sebi možda ne znači mnogo, ali više njih zajedno može da napravi prilično detaljnu sliku domaćinstva. Ako sistem zna šta se gleda, koliko dugo se gleda, koje aplikacije koristite i koje uređaje povezujete, oglašivaču je mnogo lakše da proceni kakva bi reklama mogla da vas zanima. Upravo je povezivanje podataka i pravljenje profila jedan od razloga zbog kojih se pitanje privatnosti pametnih televizora godinama nalazi pod lupom regulatora.

Nije svaki televizor tajni prisluškivač

Ovde ipak treba povući jasnu granicu između onoga što je tehnički moguće, onoga što određena funkcija radi i toga da televizor neprekidno „prisluškuje ukućane“. ACR je prvenstveno namenjen prepoznavanju sadržaja na ekranu, dok sistemi za glasovne komande imaju potpuno drugačiju namenu. Zbog toga nije korektno svaki slučaj prikupljanja podataka predstaviti kao tajno snimanje svega što se priča u dnevnoj sobi.

Ipak, upravo su ovakve razlike razlog zašto korisnik treba da pročita podešavanja privatnosti. Proizvođači nude različite mogućnosti i pravila, a neke funkcije su opcione. 

Problem je što malo ko čita uslove

Još jedan problem je što prosečan kupac televizora ne sedi pola sata i ne proučava politiku privatnosti pre nego što klikne „prihvatam“, a upravo se tu često nalaze informacije o tome koje funkcije prikupljaju podatke i za šta se oni koriste. Istraživanje predstavljeno američkoj Federalnoj trgovinskoj komisiji pokazalo je da politike privatnosti pametnih televizora mogu biti komplikovane za razumevanje, dok neke mogućnosti za isključivanje praćenja nisu naročito jednostavne za pronalaženje.

To je posebno važno jer televizor danas može da bude povezan sa gotovo čitavim kućnim životom. Na njemu su aplikacije za filmove i serije, internet, muzika, igre, striming uređaji, a u nekim domaćinstvima i kamere ili mikrofoni. Što je uređaj „pametniji“, to ima više funkcija, ali istovremeno ima i više stvari koje vredi proveriti pre nego što ih samo automatski uključimo.

Federalna trgovinska komisija je još 2017. godine postigla nagodbu sa proizvođačem Vizio televizora vrednu 2,2 miliona dolara zbog optužbi da je prikupljao podatke o gledanju na oko 11 miliona televizora bez znanja ili saglasnosti korisnika. Prema navodima FTC-a, prikupljani su vrlo detaljni podaci o tome šta je prikazano na ekranima, a informacije su zatim korišćene i za oglašavanje, što pokazuje da podaci o gledanju nisu bezvredni.

Oglašivaču je veoma korisno da zna kakav sadržaj neko prati, koliko dugo ostaje uz određene programe i kakve uređaje koristi.

Kako da smanjite praćenje

Dobra vest je da korisnik ipak ima određenu kontrolu. Prvo treba otvoriti podešavanja privatnosti televizora i proveriti da li postoji opcija povezana sa ACR-om, informacijama o gledanju, personalizovanim reklamama ili sličnim uslugama. Kod uređaja koji tu mogućnost nude, prikupljanje istorije gledanja može da se isključi. 

Pored toga, vredi proveriti koje aplikacije imaju pristup mikrofonu ili drugim funkcijama i da li vam je glasovna kontrola uopšte potrebna.Ako televizor uglavnom koristite za gledanje filmova i serija, nema mnogo smisla da uključujete svaku moguću „pametnu“ opciju samo zato što postoji. Ista logika važi i za kućnu mrežu: što manje nepotrebnih uređaja i funkcija ima pristup mreži, manje je i prostora za nepotrebno prikupljanje podataka.

Naš najbolji savet zapravo je veoma jednostavan: pre nego što televizor postane „pametan“, budite malo pametniji vi i proverite šta ste mu dozvolili.

Ne morate da isključite sve funkcije i vratite se na televizor iz prošlog veka, ali vredi nekoliko minuta provesti u meniju privatnosti. Jer na kraju, nije problem u tome što televizor zna šta ste gledali sinoć, problem nastaje tek ako vi uopšte ne znate da te informacije mogu da postoje i kuda mogu da odu.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.