Ovih 10 stvari smo nekad svi radili na Fejsbuku: Tada su bile hit, a sad bi mnogi od blama u zemlju propali

Svako ko je imao profil na Fejsbuku u njegovim ranim danima, negde između 2008. i 2012. godine, poznaje taj osećaj kada iskoči notifikacija "imate novu uspomenu", a vas oblije mešavina radoznalosti i hladnog znoja - šta ste objavili na današnji dan prije 15 godina? Da li je to bila bezazlena fotografija sa prijateljima ili, što je verovatnije, digitalni greh iz mladosti koji ste davno potisnuli?

Nije bilo važno da li u pitanju bio "Evanescence" s njihovim mračnim, gotičkim zvukom, "Linkin Park" sa svojim nu metal hibridom ili ipak neka domaća balada prepuna nostalgije i patnje. Tinejdžerske emocije su bile intenzivne i tražile su svoj izlaz. Ako ste se osećali neshvaćeno, kao da vas niko na svetu ne razume, ili ste tonuli u okean tuge zbog neuzvraćene ljubavi, ili ipak "dubokoumno" kontemplirali o smislu života, cela vaša lista Fejsbuk prijatelja morala je to da zna.

Vaše oružje izbora? Jedan dramatičan stih, pažljivo odabran da savršeno opiše vašu trenutnu emocionalnu krizu, obavljen bez ikakvog konteksta. Jer, naravno, pravi umetnici ne objašnjavaju svoja dela. Bonus bodovi su se delili ako ste pokazali svoju kreativnost i bunt protiv pravopisa tako što ste stih napisali kombinacijom velikih i malih slova.

To je bio krik u digitalnu prazninu, poziv svima koji su dovoljno kul da shvate vašu bol. I dok su vaši prijatelji možda kolektivno uzdahnuli nad još jednim dramatičnim statusom, vi ste bili uvereni da ste upravo stvorili remek-delo online poezije.

Beskrajni 'poke' ratovi

Šta je "poke" ili "bockanje" uopšte značilo? Niko nije znao sa sigurnošću, ali to nas nije sprečilo da ulazimo u višesatne, pa čak i višednevne "ratove bockanja" s prijateljima. Bila je to jedna od onih misterioznih Fejsbuk funkcija koje su se pojavile bez objašnjenja, ali su brzo postale opsesija korisnika. Zamislite scenu: sedite za kompjuterom, pokušavate da učite ili radite nešto produktivno, kad odjednom - ding! Notifikacija. Netko vas je "bocnuo". Naravno, jedini logičan odgovor je da uzvratite "bockanje". I tako počinje...

Notifikacije su pljuštale kao da je reč o najvažnijoj stvari na svetu. Svaki "poke" bio je poput malog adrenalina, izazova koji ne smete da ignorišete. Prijatelji su se pretvarali u digitalne gladijatore, a Fejsbuk profili u bojna polja apsurda. Jedini cilj ovih epskih bitaka bio je da zadate poslednji "poke" pre nego što protivnik odustane ili, ne daj Bože, zaboravi da je uopše sudelovao u ovom besmislenom nadmetanju.

Bilo je onih koji su postavljali alarme usred noći samo da bi održali svoj niz "bockanja" neprekinutim. Ovi ratovi nisu poznavali granice - od predavanja na faksu do porodičnih večera, svaki trenutak bio je prilika za brzo "bockanje". Bila je to ultimativna vežba upornosti, besmisla i, paradoksalno, digitalne povezanosti.

Gledajući unazad, teško je ne nasmejati se apsurdnosti cele situacije. Ali, u tom trenutku, "poke" ratovi bili su ozbiljna stvar - digitalni ekvivalent olimpijskih igara za generaciju koja je odrastala uz društvene mreže.

Umetnost selfija: "Duck face" i blic u ogledalu

Pre nego što su prednje kamere postale standard na našim pametnim telefonima, umetnost selfija zahtevala je gotovo akrobatske veštine i dozu kreativnosti. Najčešći scenario uključivao je pomno osmišljeno poziranje pred ogledalom u kupatilu, što je često rezultiralo fotografijama na kojima je blic stvarao zaslepljujuću belu mrlju, pa je efektivno prekrivao deo lica ili tela.

Proces snimanja savršenog selfija bio je prava avantura. Trebalo je pronaći idealan ugao i istovremeno držati telefon tako da ne zaklanja lice u odrazu ogledala. Uz to, morali ste da pogodite pravi trenutak za pritisak dugmeta, što je često vodilo do niza neuspelih pokušaja pre nego što biste uspeli da uhvatite "savršenu" sliku.

Neizostavni dodaci svakog respektabilnog selfija tog doba bili su, naravno, "duck face" (pačja usta) i znak "peace" prstima. "Duck face", karakterisan napućenim usnama koje treba da simuliraju poljubac, postao je gotovo ritualni element selfija. Verovalo se da ovaj izraz lica čini usne punijim i obraze istaknutijim, što je stvorilo iluziju savršeno isklesanih crta lica.

Znak "peace" prstima, s druge strane, služio je višestrukoj svrsi. Osim što je bio kul gest koji je odavao utisak opuštenosti i bezbrižnosti, takođe je praktično služio za delimično prekrivanje lica ako niste bili potpuno zadovoljni svojim izgledom tog dana. Ovi selfiji, iako tehnički nesavršeni i često pretrpani efektima i filterima, predstavljali su vrhunac našeg tadašnjeg poimanja kul fotografije.

Albumi sa 300 mutnih fotografija istog događaja

Otišli ste na koncert? Ili možda na rođendansku proslavu? To je značilo da sutradan imate svetu dužnost da objavite album s minimalno 200, a poželjno i više od 300 fotografija. Kvalitet? Koga briga! Nije bilo važno što je 90 posto njih mutno kao da su snimljene kroz zamagljeno staklo ili prikazuju detaljnu studiju potiljka osobe ispred vas.

Svaki trenutak, bez obzira koliko trivijalan ili repetitivan, morao je da bude dokumentovan i podeljen sa vašom digitalnom publikom. Jer, ako niste objavili 50 skoro identičnih fotografija torte, da li ste uopšte bili na rođendanu? Ako niste podelili 100 mutnih slika sa koncerta na kojima se jedva nazire sićušna figura izvođača u daljini, možete li se zaista pohvaliti da ste bili tamo?

Ovi albumi bili su poput digitalnih maratona - dugi, iscrpljujući i na kraju, većini posmatrača, pomalo besmisleni. Ali, za autora, svaka ta fotografija bila je dragocen fragment sećanja, bez obzira što su mnoge od njih izgledale katastrofa.

Kvalitet je bio sekundarna stavka, kvantitet je bio bitan. Jer u svetu ranog Fejsbuka, više je definitivno značilo bolje. Pregledavanje takvih albuma bilo je poput arheološke ekspedicije - treba prokopati kroz slojeve i slojeve skoro identičnih fotografija da bi se možda, ako ste imali sreće, naišlo na jedan ili dva bisera koji su stvarno uhvatili duh događaja.

Ali to nije bilo bitno. Bitno je bilo da ste bili tamo, da ste sve zabeležili i, najvažnije, da ste to podelili sa svetom. Jer ako događaj nije dokumentovan i objavljen na Fejsbuku, da li se uopšte dogodio?

Tagovanje na svemu i svačemu

U eri ranog Fejsbuka, prijateljstvo se nije merilo brojem zajedničkih kafa ili dubokih razgovora, već količinom tagovanja. Ova digitalna verzija tapšanja po ramenu postala je ultimativni dokaz bliskosti i pripadnosti. Najčešći scenario bio je označavanje prijatelja na slikama sa inspirativnim citatima o prijateljstvu. Što je citat bio kičastiji, a broj označenih prijatelja veći, to je vaša predanost prijateljstvu bila neospornija.

Meme-slike, takođe, bile su posebno popularna platforma za masovno tagovanje. Svaki novi viralni meme bio je prilika da pokažete koliko dobro poznajete svoje prijatelje. Jedan od popularnijih bio je onaj u kom treba da se taguje prijatelj koji podseća na lika iz crtanog filma. I tako biste proveli sate u pažljivom biranju koji je vaš prijatelj najsličniji Sunđer Bobu, a koji Patriku, čime biste pritom stvorili kompleksnu mrežu digitalnih poveznica koja je više govorila o vašoj percepciji prijatelja nego o samim likovima iz crtanog filma.

Ali, vrhunac digitalnog dokazivanja prijateljstva bile su zloglasne "beleške". Ove mini-blogove koristili smo za sve, od deljenja pesama koje smo sami napisali (često inspirisane neuzvraćenim simpatijama ili dubokim tinejdžerskim patnjama) do stvaranja komplikovanih upitnika o sebi koje prijatelji treba da ispune.

"Označi deset prijatelja koji moraju da odgovore na ova pitanja o tebi" - bio je ultimativni test prijateljstva. Ako ste bili označeni, to je značilo da ste važni, da pripadate nečijem unutrašnjem krugu. A ako niste bili označeni... pa, to je bio povod za duboko preispitivanje vaših društvenih veza.

Pošast zvana Farmville

Skoro svaki Fejsbuk zid bio je preplavljen obaveštenjima iz igara poput "Farmville", "Mafia Wars" i sličnih. Svaki put kad bismo otvorili Fejsbuk, dočekala bi nas lavina notifikacija o virtuelnim životinjama, usevima i kriminalnim carstvima koja su vapila za našom pažnjom.

Iako su nas te beskonačne pozivnice isprva živcirale i često smo se pitali zašto naši prijatelji ne mogu jednostavno da igraju igrice bez da nas bombarduju zahtevima, mnogi od nas su na kraju popustili iskušenju. Pre nego što smo se snašli, i sami smo provodili sate brinući se o svojoj virtuelnoj farmi, a pritom smo pazili da naši usevi ne propadnu i da naše krave budu srećne i site.

"Farmville" je postao više od igre - bio je to fenomen koji je okupirao naše vreme, misli, pa čak i snove. Postavljali smo alarme usred noći da bismo požnjeli virtuelno povrće pre nego što istrune. Slali smo poruke prijateljima moleći ih da nam pošalju virtuelnu kokošku ili traktor. Naši razgovori u stvarnom životu često su se vrteli oko strategija za uzgoj najboljih useva ili kako proširiti svoju farmu. Ove igre su vešto iskoristile našu potrebu za društvenim priznanjem, stvarajući začarani krug aktivnosti koje su nas držale prikovane za ekran.

Iako smo znali da je sve virtuelno i, u suštini, beznačajno, nismo mogli da odolimo zadovoljstvu gledanja kako naša mala digitalna carstva rastu i napreduju.

Krici za pomoć i interne šale

Fejsbuk je bio savršena platforma za naše tinejdžerske dramaturške veštine, a statusi su bili naša pozornica. Često smo objavljivali enigmatične poruke poput "Tako sam razočaran/a" ili "Neki ljudi jednostavno ne razumeju", koje su bile ništa drugo nego tanak veo preko naših pasivno-agresivnih poziva u pomoć.

Ovi statusi bili su poput mamaca, bacanih u more naših Fejsbuk prijatelja, u nadi da će neko zagristi i pitati šta nije u redu. Naravno, kada bi neko pitao šta se dogodilo, standardni odgovor bio bi "ne želim o tome", praćen nizom tužnih emotikona.

Ova mala predstava služila je dvostrukoj svrsi: privlačila je pažnju i stvarala auru misterije oko naših života, koji su u stvarnosti najverovatnije bili prilično obični. S druge strane spektra bile su interne šale koje je razumelo samo dvoje ili troje ljudi. Objavljivali smo reference na razgovore ili događaje poznate samo uskom krugu prijatelja, čime ste izazvali ostatak naše publike da se pita o čemu se radi.

Ovo je bio naš način da pokažemo svetu koliko smo kul i popularni, stvarajući iluziju ekskluzivnog društvenog kruga kojem svi žele da pripadaju. Ove prakse, gledajući unazad, bile su očajnički pokušaji da se osećamo važno, zanimljivo i društveno poželjno u doba kada su naši identiteti bili fluidni i nesigurni. Fejsbuk nam je dao platformu da eksperimentišemo s različitim personama, tražeći onu koja će nam doneti najviše pažnje i društvenog kapitala.

Lajk i ocenjujem ti profil/izgled/mišljenje o tebi

Jedan od najpopularnijih oblika samopotvrde na ranom Fjejsbuku bio je fenomen "lajk i ocenjujem". Ovaj trend je savršeno utelotvorio našu tinejdžersku potrebu za validacijom i prihvatanjem. Princip je bio jednostavan: ostaviš lajk na nečijem statusu ili fotografiji, a zauzvrat dobiješ javnu procenu svojih atributa.

Ove procene često su bile praćene emotikonima srca, zvezdica ili palca gore, u zavisnosti od toga koliko je ocenjivač bio impresioniran. Ponekad bi se dodali i komentari poput "treba više da se družimo" ili "definitivno jedan od najboljih ljudi koje poznajem". Naravno, ceo proces bio je prožet anksioznošću. Čekanje na ocenu moglo je biti mučno iskustvo, posebno ako ste bili nesigurni tinejdžer željan potvrde.

Ako si dobio/la "deset" u bilo kojoj kategoriji, posebno u izgledu, dan ti je bio spašen. Osećaj euforije bio je gotovo opipljiv, kao da si dobio/la potvrdu svoje vrednosti u digitalnom obliku. S druge strane, ocena niža od očekivane mogla je izazvati talas nesigurnosti i preispitivanja. Ova praksa, iako naizgled bezazlena, zapravo je bila rani oblik javnog ocenjivanja koji je mogao značajno da utiče na samopouzdanje mladih korisnika.

Gledajući unazad, ovaj trend savršeno ilustruje koliko smo bili zavisni o mišljenju drugih i koliko nam je stalo do toga kako nas drugi percipiraju u online svetu. Iako se danas možemo nasmejati ovoj praksi, ona je bila ozbiljan deo naše digitalne adolescencije i formiranja online identiteta.

Ko ovo ne kopira nema pravog prijatelja

Još jedna varijacija lančanih statusa koja je preplavila naše Fejsbuk zidove bila je ona koja je igrala na kartu prijateljstva i straha: "Kopiraj ovo ako ti je stalo do tvojih prijatelja. Ako ignorireš, dogodiće ti se nešto loše za sedam dana."

Ovi statusi bili su majstori emocionalnog ucenjivanja, kombinujući pretnju gubitka prijateljstva s mističnim proročanstvom o nadolazećoj nesreći. Naravno, većina nas je to kopirala. Za svaki slučaj. Jer ko bi rizikovao da ga prijatelji proglase bezosećajnim, a kamoli da navuče na sebe neku mističnu kletvu? Iako smo duboko u sebi znali da je cela stvar besmislena, postojao je onaj mali, iracionalni deo nas koji je šaptao: "A šta ako?"

Tako smo se našli u začaranom krugu kopiranja i lepljenja, šireći digitalni lanac straha i prijateljstva dalje u sajber svemir. Ovi statusi su savršeno utelotvorili naivnost i povodljivost rane ere društvenih mreža. Bili su to dani kada smo još verovali da Fejsbuk može da čita naše misli i da će nas karma stići ako ne podelimo sliku slatkog šteneta.

'Wall-to-wall' prepiske sa 25 komentara

Setimo se tih beskonačnih razgovora u komentarima statusa. Umesto da se povuku u privatnost inboxa, naše mlađe "ja" odlučilo je da vodi cele razgovore javno, na zidu profila. I nije bilo važno što je ceo svet (ili barem svi naši Fejsbuk prijatelji) mogao da čita svaku reč. Ovi razgovori nisu samo otkrivali naše planove celom svetu, već su i demonstrirali našu potpunu nezainteresovanost za privatnost ili učinkovitu komunikaciju. Zašto poslati jednu poruku sa detaljima kada možete da vodite ceo razgovor pred očima publike?.

"U vezi sa..." (i raskid sat vremena kasnije)

Objava nove veze na Fejsbuku bila je događaj ravan objavi veridbe u stvarnom životu. Svaki "u vezi sa" status praćen je lavinom lajkova, srca i komentara podrške, kao da se radi o kraljevskom venčanju, a ne o tome da su dvoje tinejdžera odlučili da se drže se za ruke u školskom hodniku.

Međutim, ono što je usledilo nakon neizbežnog raskida (koji se često dogodio brže nego što se status učitao) bilo je pravi digitalni spektakl. Promena statusa veze u "slobodan/na" ili još dramatičnije "komplikovano" bila je signal za početak virtualnog cirkusa.

Prvo bi usledili komentari podrške, pažljivo oblikovani da zvuče saosećajno, ali dovoljno neodređeno da ne uvrede nijednu stranu. Zatim bi krenuli misteriozni statusi, pažljivo osmišljeni da intrigiraju, ali ne otkriju previše. Ovi kriptični biseri često su uključivali stihove pesama izvađene iz konteksta ili nejasne filozofske izjave. Ovi statusi bili su poput mamaca, jer su pozivali prijatelje da se raspitaju šta se dogodilo, a auto bi na to dramatično odgovorio: "ne želim o tome".

Ceo ovaj ciklus objave veze, raskida i dramatičnih posledica često se odvijao u roku od nekoliko dana, ponekad i sati, što nas je ostavljalo da se pitamo jesmo li propustili celu sezonu neke tinejdžerske sapunice.

(Kurir.rs/Net.hr)

Bonus video: Društvene mreže menjaju komunikaciju licem u lice