Tajni američki program iz '90-ih: Vojne laboratorije eksperimentisale sa tada nezamislivim!

Početkom devedesetih godina, dok je ostatak sveta bio fasciniran pojavom prvih kućnih računara, VHS kaseta i sporog dial-up interneta koji je zvučao kao kvar na radiju, unutar zatvorenih vojnih kompleksa u Americi razvijali su se projekti o kojima javnost nije znala gotovo ništa, a koji su imali cilj da zauvek promene način na koji države prikupljaju informacije, vode ratove i kontrolišu digitalni prostor.

Jedan od najzanimljivijih projekata tog vremena odnosio se na razvoj sistema za masovno presretanje komunikacija, pri čemu je cilj bio da računari automatski analiziraju telefonske razgovore, elektronsku poštu i prve internet poruke mnogo brže nego što bi to mogao bilo koji čovek, što je tada delovalo gotovo nezamislivo.

Inženjeri angažovani na projektu razvijali su softvere sposobne da prepoznaju određene ključne reči, povezuju imena ljudi sa lokacijama i identifikuju obrasce ponašanja na osnovu digitalnih tragova koje korisnici ostavljaju, iako je internet u tom trenutku koristio tek mali deo svetske populacije. Mnogi istoričari tehnologije danas veruju da su upravo ti eksperimenti postavili osnove za algoritme koji se danas koriste u društvenim mrežama, reklamnim sistemima i modernim bezbednosnim platformama koje analiziraju milijarde podataka svakog dana.

Vojne laboratorije eksperimentisale sa bespilotnim letelicama

Paralelno sa razvojem digitalnog nadzora, američke vojne laboratorije eksperimentisale su sa letelicama koje su mogle da lete bez pilota, koristeći sisteme daljinskog upravljanja i rane oblike autonomnog navigacionog softvera koji je tada bio neverovatno komplikovan za postojeće računarske kapacitete.

Ti rani dronovi nisu ličili na današnje elegantne uređaje koje viđamo u reklamama ili vojnim snimcima, već su često bili veliki, bučni i prepuni opreme koja je zauzimala čitave sekcije letelice samo kako bi omogućila osnovnu stabilizaciju tokom leta. Ipak, uprkos ograničenjima tehnologije tog vremena, rezultati testiranja bili su toliko impresivni da su pojedini vojni analitičari tvrdili kako će budući ratovi biti vođeni mašinama kojima ljudi upravljaju hiljadama kilometara daleko od bojišta.

Razvoj stealth tehnologije nove generacije

Posebno misteriozan deo programa odnosio se na razvoj stealth tehnologije nove generacije, odnosno materijala i konstrukcija koje bi omogućile avionima i eksperimentalnim letelicama da budu gotovo nevidljive za radarske sisteme, čime bi Amerika stekla ogromnu stratešku prednost u potencijalnim sukobima.

Tokom devedesetih pojavile su se brojne priče o čudnim objektima viđenim iznad pustinjskih oblasti Nevade i Arizone, a mnogi entuzijasti i istraživači verovali su da se iza tih misterioznih svetala zapravo kriju testovi strogo poverljivih vojnih prototipa razvijanih u bazama poput Area 51. Iako zvanične potvrde gotovo nikada nisu postojale, kasnija curenja dokumenata pokazala su da su određeni projekti zaista uključivali eksperimentalne letelice sa neuobičajenim oblicima i pogonskim sistemima koji su daleko prevazilazili javno poznatu tehnologiju tog perioda.

Postojanje takozvanih crnih projekata

Veliki deo tih istraživanja finansiran je kroz budžete koji nisu bili dostupni javnosti, pa čak ni mnogim članovima američkog Kongresa, zbog čega su se godinama pojavljivale teorije da postoje „crni projekti“ čija prava cena nikada nije zvanično prikazana u državnim dokumentima.

Bivši zaposleni u vojnoj industriji kasnije su opisivali kako su pojedini objekti imali nivoe obezbeđenja kakvi se retko viđaju čak i u najosetljivijim vojnim bazama, uključujući višestruke biometrijske provere, izolovane laboratorije i zabrane unošenja bilo kakvih elektronskih uređaja. Upravo ta ekstremna tajnovitost dodatno je podsticala interesovanje javnosti, pa su tokom devedesetih nastale brojne knjige, dokumentarci i teorije koje su pokušavale da objasne šta se zapravo razvija iza zatvorenih vrata američkih istraživačkih centara.

Jedan od manje poznatih aspekata tih programa bio je razvoj ranih sistema veštačke inteligencije namenjenih vojnoj analizi, pri čemu su računari trenirani da prepoznaju obrasce u satelitskim snimcima, vojnoj komunikaciji i ogromnim bazama podataka koje su svakodnevno rasle neverovatnom brzinom. Iako tadašnji računari nisu imali ni približno snagu današnjih AI sistema, istraživači su već eksperimentisali sa konceptima mašinskog učenja i automatizovane procene rizika, što je predstavljalo revolucionarnu ideju u vremenu kada većina ljudi nije ni koristila internet. Danas mnogi stručnjaci smatraju da su upravo ti tajni eksperimenti bili direktni prethodnici tehnologija koje danas pokreću chatbotove, sisteme za prepoznavanje lica i algoritme sposobne da analiziraju ponašanje miliona korisnika u realnom vremenu.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.