Ovakva pozicije Srbije, ne samo da je račun bez krčmara, već je i dodatno betonirana činjenicom da stranci u Srbiji godinama unazad kupuju zemljište, preko firmi koje osnivaju u Srbiji, jer to nije zabranjeno. U međuvremenu, cene srpskih oranica su u poslednjih pet godina udvostručene, pa tako cena hektara u Bačkoj, gde je najkvalitetnija zemlja, dostiže i 20 hiljada evra. Međutim, to je i dalje nekoliko puta manje od cene u evropskim državama.
Od velike ekonomske krize u svetu raste interesovanje za kupovinu poljoprivrednog zemljišta. U poslednjih deset godina velike kompanije su kupile oko 35 miliona hektara obradive zemlje u svetu, a gotovo polovina njih je iz EU. Najveće površine otkupljene su u Rumuniji oko 800 hiljada hektara, gde je zemlja prodavana jeftino, jer država nije imala zaštitne mehanizme. Novi vlasnici zemlje su multinacionalne kompanije i globalne banke iz SAD-a i EU-a. I Kina je kupila u inostranstvu dva miliona hektara zemlje, Južna Koreja nešto više, a Saudijska Arabija nešto manje.
Donošenjem novog Zakona o poljoprivrednom zemljištu, krajem 2015. godine, Srbija je propustila priliku da definiše pitanje prodaje zemljišta strancima. Aktuelni ministar poljoprivrede Branislav Nedimović je najavio da bi do kraja ove godine trebalo da budu poznata zakonska rešenja na koji način će stranci biti sprečeni da kupuju zemljište u Srbiji, ali je naglasio da sigurno to neće biti kao u Mađarskoj, gde je zbog toga pitanja promenjen ustav.
Prema podacima Instituta ekonomskih nauka, prosečna cena hektara zemlje u Srbiji je tri i po hiljade evra. Razlike po regionima su velike, čak i u Vojvodini, gde hektar najkvalitetnijih oranica može da dostigne i 20.000 evra, koliko košta u Bačkoj. Tamo, gde je zemlja treće i četvrte klase, cena je od 3.500 do 4.500 evra po hektaru, a u Južnom Banatu hektar zemlje u zavisnosti od klase i lokacije prodaje se od 12.000 do 15.000 evra.
U Sremu se cena hektara kreće od 10.000 do 15.000 evra. Međutim, to je neuporedivo manje u odnosu na evropske države, poput Holandije gde je cena 45.000 evra po hektaru. Zanimljiv je slučaj Francuske, gde se hektar najjeftinije zemlje kreće oko 10 hiljada evra, srednja cena je oko 30 hiljada evra, a najskuplji je hektar vinograda, gde se gaje kvalitetna vina, čija se cena kreće od 1-1,5 miliona evra.
Stručnjaci smatraju da bi cena zemlje trebalo da se formira uzimajući u obzir potencijalne buduće prinose. Kao razlog naglog poskupljenja oranica navode to što se ulaganje u zemljište pokazalo kao najsigurnija investicija u kriznim godinama. Na cenu oranica uticao je i dolazak 230 stranih kompanija, koje su u Vojvodini do sada uložile ukupno 6,4 milijarde evra u poljoprivredu i prehrambenu industriju, kao i očekivanje viših cena zbog liberalizaicije tržišta, koje se očekuje.
U novim članicama EU cena zemlje skočila posle liberalizacije
U zemljama centralne i istočne Evrope, pre priključenja EU, biznismeni su kupovali jeftino zemlju, da bi je kasnije prodali po nekoliko puta većoj ceni, a nešto slično moglo bi da se desi i u Srbiji. Naime, oko 100 hiljada hektara srpskih oranica već su kupile četiri domaće velike kompanije, dok sa više od 35.000 hektara njiva upravljaju strane, koje su registrovale sedište u Srbiji.
Kako je to izgledalo u drugim zemljama može se videti ako se uporede podaci iz 2006. godine kad je hektar zemlje u državama centralne i istočne Evrope vredeo od 1.900 do 2.300 evra, a prosek u EU u to vreme je bio 12.000 evra. Kretanje cena možda najbolje pokazuje primer Poljske gde je hektar 1991. godine koštao 100 evra, a 2011. godine 4.000 evra, a tri godine potom 7.500 evra. Do 2011. godine cena je povećana u Slovačkoj za 21 odsto, u Estoniji za 50 odsto, a u Litvaniji za neverovatnih 143 procenta.
Različita pravna rešenja za zaštitu od prodaje – od zabrane do rigoroznih uslova
Srbija je jedina zemlja, koja se obavezala na ukidanje moratorijuma na prodaju poljoprivrednog zemljišta pre ulaska u EU i za to je određen rok 1. septembar 2017. godine, iako nije moguće sa sigurnošću predvideti kada će i formalno postati punopravna članica. Iako postoji mogućnost da pregovara o produženju roka od četiri godine, koliko joj kao zemlji kandidatu pripada, Srbija nije pokrenula postupak za tako nešto. Pojedine zemlje su dogovorile odlaganje prodaje na period od 7 do 12 godina. Mađarska je posle 10 godina odlaganja, čak promenila ustav da bi onemogućila strance da kupuju zemlju, tako što ju je proglasila za “nacionalno blago, zajedničko nasleđe i temelj za život” i na taj način zaštitila od domaćih i stranih tajkuna.
Analitičari ukazuju na široke mogućnosti zakonskih ograničenja, kontrole i kanalisanja procesa prometa nekretnina u skladu sa interesima države, društva i lokalne zajednice i razvoja poljoprivrede. Tako se kao primer navodi Slovačka, koja nije zabranila prodaju, ali je uslovila da kupac mora da živi u toj zemlji deset godina i da se tri godine bavi poljoprivredom. Sličan model primenila je i Slovenija, koja je povećala broj uslova. Treba reći i da u skandinavskim zemljama, koje važe za najuređenija društva, postoje stroga pravila koja se primenjuju u ovoj oblasti, s ciljem održavanja odgovarajuće strukture zemljišta, regulisanja domaćeg tržišta namirnica, zaštite životne sredine ili sprečavanja kupovine zemlje zarad njene naknadne preprodaje.
(Ekonomski Online)
