Francuski glumac se oženio Srpkinjom i prešao u pravoslavlje: Danilo Kiš mu je bio svedok na venčanju

Francuski glumac Alen Nuri ostao je upamćen kao tajanstveni strani nudista iz kultnog filma „Lepota poroka“ Živka Nikolića. Ipak, njegova veza sa nekadašnjom Jugoslavijom bila je mnogo dublja od jedne filmske uloge – ovde je pronašao ljubav, prihvatio pravoslavlje i stekao prijateljstva koja su mu promenila život.

Važna prekretnica u njegovoj karijeri dogodila se nakon što je u Francuskoj snimio provokativni film „Priča o O“ reditelja Žista Žakena. Uspeh tog ostvarenja naveo ga je da se zapita da li ga put kojim je krenuo zaista ispunjava i da li želi da nastavi da se bavi glumom.

Odgovore je odlučio da potraži daleko od filmskih studija. Usred zime doputovao je na Jadran, u zemlju koju do tada nije poznavao, i odseo na Svetom Stefanu. Upravo na gotovo pustoj plaži dogodio se susret koji je odredio njegov dalji život.

Dok je sedeo sam i razmišljao o budućnosti, prišli su mu čuveni sovjetski reditelj i glumac Sergej Bondarčuk i njegova supruga. Posle kraćeg posmatranja postavili su mu pitanje: „Ne biste li, možda… želeli da radite u filmu?“

Nuri je taj trenutak doživeo kao direktan odgovor sudbine. Prihvatio je ponudu i tako zakoračio u jugoslovensku kinematografiju.

Prvi veliki projekat na ovim prostorima bio je film „Vrhovi Zelengore“ Zdravka Velimirovića, u kojem je igrao zajedno sa Džozefinom Čaplin i velikanom jugoslovenskog glumišta Batom Živojinovićem.

Susret sa Živkom Nikolićem doneo mu je kultnu ulogu

Živka Nikolića upoznao je 1983. godine zahvaljujući producentu Nikoli Popoviću, sa kojim je ranije sarađivao u Centar filmu. Nuri je već bio oduševljen jugoslovenskom kinematografijom, a posebno filmom „Ko to tamo peva“ Slobodana Šijana.

Pre nego što je prihvatio novu ulogu, Nikolić i njegova supruga, glumica Vesna Pećanac, organizovali su mu projekcije filmova „Beštije“ i „Jovana Lukina“. Posle njihovog gledanja, Nuri više nije imao dilemu – želeo je da radi sa rediteljem čiji su talenat i filmski izraz ostavili snažan utisak na njega.

Tako je dobio enigmatičnu ulogu stranog nudiste u filmu „Lepota poroka“ iz 1986. godine. Iako njegov lik nije mnogo govorio, ostao je jedan od najupečatljivijih junaka ovog ostvarenja, koje se i danas smatra klasikom jugoslovenskog filma.

Oženio je Srpkinju i prihvatio pravoslavlje

Veza Alena Nurija sa ovim prostorima nije se završila kada bi se kamere ugasile. Njegova supruga Dorina poreklom je iz Vojvodine, a francuski glumac je prihvatio pravoslavlje.

Posebno mesto u njihovom životu zauzimao je književnik Danilo Kiš, kojeg je Nuri upoznao početkom osamdesetih u Parizu. U to vreme Kiš je radio na „Enciklopediji mrtvih“, dok je Nuri u pariskom kvartu Le Al držao restoran „Le Grand Échiquier“.

Kiš je u restoran često dolazio sa partnerkom i prevoditeljkom Paskal Delpeš, kao i sa zajedničkim prijateljima. Njihovi susreti ubrzo su prerasli u iskreno prijateljstvo, a večeri provedene u razgovoru ponekad su trajale do jutra.

Nuri ga pamti kao toplog, jednostavnog i izuzetno obrazovanog čoveka koji je voleo društvo, muziku i duge razgovore. Govoreći o njegovom književnom značaju, podsetio je i na reči Milana Kundere, koji je Kiša nazivao „velikim i nevidljivim“.

Francuski glumac se sećao i Kišovih priča o ocu, koji je nestao u Aušvicu, kao i o majci poreklom sa Cetinja. Prema njegovim rečima, hrabrost, egzil i delo Džejmsa Džojsa bili su važni za razumevanje Kišovog života i književnosti.

Kada su Alen i Dorina odlučili da se venčaju, Kiš je bez oklevanja prihvatio poziv da im bude svedok. Građansko venčanje održano je 27. maja 1985. godine u opštini Trećeg arondismana u Parizu.

Nuri je govorio da je Kiš pristao „iz čistog prijateljstva“, dok se slavlje posle venčanja pretvorilo u veselje koje je trajalo puna tri dana i tri noći.

Rat je prekinuo njegov poslednji film

Poslednji filmski projekat Alen Nuri snimao je u Sarajevu. U grad je 1990. godine doputovao sa suprugom Dorinom i ćerkom Lukres kako bi učestvovao u filmu „Poslednji valcer u Sarajevu“, reditelja Nikole Stojanovića.

Prema njegovom sećanju, rad na filmu prekinuli su prvi oružani sukobi koji su najavili krvavi raspad Jugoslavije. Nakon toga vratio se u Francusku i više nije snimao filmove.

Ipak, nije se udaljio od umetnosti. Uz podršku francuskog Ministarstva rada pokrenuo je program profesionalnih obuka „Alain Noury Formation“. Cilj projekta bio je da se nezaposlenim ljudima kroz pozorište i scensko izražavanje pomogne da se ponovo uključe u društvo. Ovim poslom bavio se duže od dve decenije.

U Beograd se vratio posle više od 30 godina

Posle dugog odsustva, Nuri je u januaru 2024. godine ponovo došao u Beograd. Povod je bio nastup njegove ćerke, balerine Eloiz Burdon, u baletu „Krcko Oraščić“ na sceni Narodnog pozorišta.

Tokom boravka u srpskoj prestonici mogao je da se uveri da ga publika sa ovih prostora nije zaboravila, iako su od njegovih najpoznatijih uloga prošle decenije.

Nuri je istakao da je i nakon ratova devedesetih pratio razvoj balkanske kinematografije, uprkos sve težim uslovima za snimanje i distribuciju filmova. Posebno su ga obradovali autori novih generacija, među kojima je izdvojio Srdana Golubovića i Ivana Marinovića.

 Video: Mikele Morone u Beogradu