Iza uloga koje je glumac Miloš Timotijević televizijskoj publici prikazao razne strane ljudskog karaktera stoje godine rada. Od prve role, u kojoj se predstavio kao knez Mihailo još 1995, oživeo je i mnoge druge likove, bio u koži istorijskih ličnosti, ali i žestokih momaka.
Nakon dve decenije rada, s filmom "Vlažnost" 2016. godine dokazao je da je zreo i za glavne role. I njegova karijera je dobila novi tok. Paralelno sa radom u zemlji snima i u inostranstvu, a tek što se vratio iz Italije, gde je završio novi film, Miloša je sačekalo finale serije "Močvara".
Možete li sebe da ubedite da ste lik koji tumačite dok gledate seriju, u ovom slučaju Željko Garčević?
- Uvek se hvatam za segment lika koji mi je blizak. Željko Garčević je ipak zaštitnik svojih najbližih. Sve ostalo je kreacija, nešto što je došlo iz pera pisca i vizije reditelja. Diskutabilan je njegov status i to kako je došao do bogatstva, a za sve ostalo je nekako čovek na mestu, ako se to može reći za bilo koga u "Močvari".
Snimali ste najviše u kaštelu, nedaleko od Ade. Koliko izolovanost ekipe doprinosi boljem radu?
- To je doprinelo timskom duhu. Imali smo sreću da kaštel ima bazen, a pošto smo snimali po velikim vrućinama, u pauzama smo mogli da se rashladimo. Tu je bila smeštena velika glumačka ekipa, od Gorana Bogdana, preko Jane Bjelice, Marka Janketića i Lidije Kordić, Sonje Kolačarić, Anje Pavićević, Muhameda Hadžovića, pa snimanje pamtim po odličnom druženju. Nepisano je pravilo da je oduvek više muških uloga, a scenaristkinja Milena Marković i ovom serijom vratila je ženske likove na velika vrata pred kameru.
Osećate li se ipak privilegovano kao muškarac u glumi?
- Obično iz pera muškaraca dolaze žene koje su najčešće po filmovima ili mučenice, ili kurve. Zato je zanimljivo kada se dese likovi koji su bogati a ne spadaju u ova dva stereotipa. A oni kod Milene dolaze prirodno. Osećam se apsolutno privilegovano kao muškarac glumac, pogotovo muškarac koji se bliži pedesetoj, jer je sve manje kolega mojih godina.
Nekoliko puta ste kritikovali loše tekstove. Jeste li razmišljali da nešto sami napišete?
- Mogao bih da učestvujem u kreiranju nečega i tome se radujem. Dakle, da budem kreator ili šouraner, nisam baš najbolji pisac.
Iako istorijska, serija "Što se bore misli moje", koju trenutno snimate, donela vam je jedan fiktivan lik?
- Ljudi misle da igrani programi treba da liče na dokumentarne, a ne shvataju da i pisac i reditelj imaju pravo na umetničku slobodu. Recimo, Kventin Tarantino u filmu "Prokletnici" ubija Hitlera, a čuo sam da će u seriji "Birmingemska banda" biti izvršen atentat na njega. Zašto da ne, uvek sam za slobodu, pogotovo umetničku.
Zanimljivo je da je vaša prva uloga bila vezana za istorijsku dramu.
- Bio je to knez Mihailo u Šotrinoj drami "Simpatija i antipatija", gde sam imao samo pojavu, a onda sam igrao i u seriji "Pad dinastije Obrenović". Kada se nedavno reprizirala, potrudio sam se da sebe prepoznam na ekranu (smeh).
Imali ste priliku da još na početku igrate s velikim glumačkim imenima. Može li neki njihov savet da se primeni danas?
- Prvi kadar delio sam sa Sekom Sablić u "Srećnim ljudima", a potom i sa Batom Živojinovićem, Oliverom Marković, Đuzom Stojiljkovićem... I tada se dosta snimalo, ali tržište je bilo mnogo veće, kao i zemlja. Sve je bilo drugačije.
Rano ste upoznali svet slavnih uz oca, čuvenog fotografa Dragana Timotijevića Belmonda. Da li vam je tada sve izgledalo lepše od onog kako danas živite kao poznata ličnost?
- Svaki svet, gledan sa strane, uvek izgleda lepše i lako. Naš posao ljudima deluje neverovatno lako dok prvi put ne zakorače na filmski set i shvate koliko ima muke.
Pamtite li posebno neki očev savet?
- Govorio mi je da uvek imam neki tok misli dok poziram. Pribojavao se za mene kada sam počinjao, znate kakvi su roditelji. Kad bih neku ulogu odbio, kritikovao me je, ali se smirio čim je video da imam osećaj za to šta treba da radim. Pogotovo je pred kraj života shvatio da je moj put bio moj put.
Deluje neverovatno da ste uopšte neku ulogu odbili pored toliko odigranih?
- Često nemamo pravo na odbijanje, živimo u zemlji gde je sve nestalno. Kad god nešto odbijem, shvatim da je to privilegija, a i računam da sve što stoji iza mene već dovoljno govori. U glumi nema stajanja, ako stanete, lako i brzo vas zaborave.
Gluma vas je vodila na mnoga putovanja, da li ste se za to posebno izborili?
- Imao sam sreće. Do 25. godine bio sam samo jednom u Trstu. Onda je krenulo, prvo Maroko, pa Mađarska, Italija, Estonija... Ali nije isto putovati gonjeni zadovoljstvom i poslom. Svaka zemlja i svaki grad u kojima sam bio promenili su me. Divno je videti druge kulture, čuti strane jezike i osetiti kako ljudi žive. Sve to širi vidike, ali kada me pitaju gde ćeš na odmor, kažem da se najbolje odmaram kod kuće. Nedavno sam se vratio iz Italije, gde sam snimao mesec dana i progovorio sam italijanski. I svaki jezik vas obogati.
Dva puta ste govorili albanski, u "Stršljenu" i "Besi". Znate li da se sporazumete na njemu?
- Znam nekoliko osnovnih rečenica. Nažalost, nisam imao dovoljno vremena da se posvetim jeziku na setu. Ako nešto želim, to je da, kad odem sa ovog sveta, znam bar još jedan ili dva jezika pored engleskog, italijanskog i ruskog. Voleo bih i španski da naučim.
Zarad filma ste visili naopačke, dobili alergiju, smrzavali se, ugojili 16 kilograma... Na šta ste sve još spremni?
- U filmu "Sedam i po" sam 25. decembra stajao napolju dopola go i dobio predupalu pluća. Za "Svu tu ravnicu" bio sam zakopan u zemlji dva i po sata. Naučio sam da se borim sa vrućinom. U "Besi" sam na 55 stepeni bio u zimskom kostimu. Iako nisu prijatne, mnoge takve stvari vas nateraju da prevaziđete svoje strahove, samo ja i dalje nisam uspeo da pobedim strah od zime.
Da li adrenalin čini da ne mislite na posledice po zdravlje?
- Adrenalin daje snagu, ali sada, sa 47 godina, osećam posledice, pogotovo na skeletu. Svojom krivicom slomio sam rame na snimanju "Vojne akademije", imam problema s kičmom... Nije lako skinuti i dobiti kilograme. Na kraju će mi neko ispostaviti račun.
Koliko je teško živeti pod omotačem iluzije koju publika ima o vama?
- Svestan sam da nas ljudi doživljavaju kroz plakat i uloge, da nas ne poznaju. Uvek je lepo dobiti kompliment, a sve loše što govore trudim se da ne shvatim lično. Veliki deo mog posla je razumevanje drugih ljudi.
Stiče se utisak da ste tolerantni?
- Čovek vežba da bude tolerantan. Objasnite sebi zašto bi vam nešto smetalo i shvatite da nema razloga za to. Samo lošim razmišljanjem sebe ugrožavate. Nikog ne mrzim, to je moj životni moto. Ljude delim na dobre i one koji to nisu. Ne zanima me gde je ko rođen, da li se moli bogu i kog je seksualnog opredeljenja.
Utisak je da čvrsto stojite iza odluke da igrate u filmu "U zemlji krvi i meda", koji je okarakterisan kao antisrpski?
- Uvek treba ostati svoj i raditi svoj posao najbolje što možete. Znam zašto sam radio svaku ulogu, a pogotovu one koje su bile na stubu srama. Nemam problem s tim. To što drugi imaju, njihova je stvar. Ako bi pričali sa mnom, shvatili bi da to nema veze s mozgom. Ne može jedan film da naruši ugled naroda. Na film se gleda kao na zabavu ili vrstu umetnosti.
Koliko je taj susret sa Holivudom uticao na vaše samopouzdanje?
- Ne mislim da je Holivud krov svetske industrije. Film je nastao u Francuskoj, a ja sam generacija koja je gledala kako američke, tako i evropske filmove. Amerikanci ulažu dosta para, pa su njihovi blokbasteri preplavili tržište.
Kakav je utisak na vas ostavio Bred Pit?
- Bio je u braku sa Anđelinom kad smo radili film. Sreli smo se na nekoj žurki povodom premijere u Njujorku. Sedeli smo i pričali kada sam ga pitao da se slikamo. Ispostavilo se da nisam nešto ni najbolje ispao (smeh). Ali nema veze. Daleko ga više cenim kao glumca nego Anđelinu. Mada sam joj zahvalan što mi je dala ulogu. Uspeo sam da provirim u Los Anđeles na mala vrata i vidim nešto o čemu sam sanjao kao dečak. Doživeo sam svoja tri minuta sjaja i glamura, i to mi je bilo sasvim dovoljno.
Da li se Bred setio svojih početaka s našim rediteljem Božidarom Nikolićem?
- Kako da ne! Pričali smo o Boti i delfinu Joci. Veoma se rastužio kada sam mu rekao da ga je neko otrovao, a onda mi je ispričao da mu je Joca spasao život tada u Boki na snimanju filma. Dok je ronio, udario ga je u glavu, pa je brzo izronio, a onda je Bred shvatio da je pored njih prošla ajkula i da je delfin samo hteo da ga spase. Stekao sam utisak da je čovek na mestu, zato je i velika zvezda.
Kada pričamo o izazovima u glumi, pristali ste i na gej poljubac u "Južnom vetru"?
- Već sam u dva kratka filma igrao takve uloge. Ovoga puta, iako nije imalo veze sa radnjom, reditelju Avramoviću je to značilo. I shvatio sam ga kao glumački zadatak. Jer, ako glumac ne pomera svoje granice svakom sledećom ulogom, onda se drži zone komfora. Da sam stalno igrao pozitivce, imao bih dve uloge u karijeri.
Možda ste najveću granicu pomerili filmom "Vlažnost" 2016. Dugo ste strpljivo čekali na glavnu ulogu?
- Dvadeset godina. Strpljenje se isplati ako ste sigurni u sebe, ako verujete u sebe i znate da ćete dočekati svojih pet minuta. Znao sam da će Nikola Ljuca, s kojim sam radio tri kratka filma, doći do prilike da snimi debitantski igrani film. Hvala mu na toj ulozi, jer tek tada su reditelji shvatili da mogu da igram glavne i velike role. Tada je moja karijera od epizodiste prerasla u nešto više.
Možete li da kažete da ste u najboljim godinama za glumca?
- Svake godine su dobre i idealne za glumca koji radi. Ako želiš, imaš volju i sreću, moraš imati i prave godine u trenutku kada se neka uloga otvori za tebe, ali i pravu dozu talenta.
Mora li glumac da živi određenim stilom života da bi u svakom trenutku bio spreman za novi posao?
- Hamlet kaže: "Biti spreman, to je sve."
Kurir.rs Jasmina Antonijević Milošević
NE PROPUSTITE
Bonus video:
