Jedan od najaktuelnijih reditelja i autora u regionu, Kokan Mladenović, takmiči se na ovogodišnjem 67. Sterijinom pozorju sa svoje dve predstave. "Poslednje devojčice" Maje Pelević režirao je u Pozorištu "Deže Kostolanji" u Subotici, a Nušićevu "Protekciju" u Narodnom pozorištu Sarajevo. Kao reditelj koji radi u svim nekadašnjim jugoslovenskim republikama, i te kako je pozvan da govori o mogućnostima koje ovo naše podneblje pruža umetnicima, ali i o stanju festivala koje je svoj život počelo u vreme nekadašnje Jugoslavije.
Pre nekoliko godina rekli ste da još od raspada Jugoslavije Sterijino pozorje pokušava i, nažalost, ne uspeva da iznova pronađe svoj smisao i značaj. Da li se nešto promenilo ove godine?
- Sterijino pozorje je napravljeno kao festival koji na godišnjem nivou pravi presek najboljih ostvarenja jugoslovenskog teatra. Raspad zemlje je neminovno uticao na kvalitet samog festivala jer, jednostavno, opšti kvalitet pozorišta u Srbiji nije takav da možete očekivati da će svake godine iznedriti desetak odličnih predstava. Uz to, Sterijino pozorje je bilo mesto susreta i mesto upoznavanja različitih estetika i poetika. U tom kreativnom kompariranju teatara Jugoslavije, rađao se novi kvalitet omogućivši jedan mnogo zanimljiviji i raznorodniji pozorišni život od onoga kojeg danas imamo u Srbiji.
Vidite li neku promenu?
- Svih ovih poratnih godina Sterijino pozorje iznova pokušava da povrati svoj značaj i smisao. Međunarodna selekcija "Krugovi" pruža delimični uvid u teatarska zbivanja regiona. Ja bih, kao Jugosloven i kao neko ko radi u svim tim nekadašnjim zajedničkim republikama, najviše voleo da se jednom Sterijino vrati sopstvenom osnivačkom podnaslovu - Jugoslovenske pozorišne igre, i duboko verujem da bi to bilo korisno za sve nas.
Iste večeri na festivalu gledamo dve vaše režije: "Protekciju" i "Poslednje devojčice". S kakvim ste ambicijama došli na festival?
- Odavno sam ubeđen da je jedina osoba s kojom neko u svetu teatra treba da se takmiči - umetnik sam. Ja sam, kao i mnoge moje kolege, u stalnom traganju za odgovorima na beskrajna bolna pitanja koje pred nas postavlja život, pokušavam da sagledam svet oko sebe kroz teatar i da kroz svoje predstave ponudim neki mogući smisao. U tom procesu je toliko mnogo takmičenja sa sobom, sopstvenim strahovima i moćima da se svako drugo takmičenje čini besmislenim.
Hoćemo li naći nešto zajedničko u tekstovima Branislava Nušića i Maje Pelević? S kojim ste lakše izašli na kraj?
- Rukopisi Branislava Nušića i Maje Pelević, njihovi svetonazori i poetike, beskrajno su različiti. Ono što ih spaja, kao i sve značajne autore, uostalom, potreba je da svojim komadima reaguju na vreme u kome žive i da pokušaju da svoj svet učine boljim.
Nušić i posle jednog i po veka živi među nama. Nekako mi se čini da vam je on omiljeni pisac. Što je izbor pao na "Protekciju"?
- Ovo je tek drugi Nušićev komad koji sam, nakon koprodukcije kruševačkog i somborskog teatra "Dr Nušić" režirao, pa je teško zaključiti da mi je omiljeni pisac. Narodno pozorište u Sarajevu je 1921. godine otvoreno "Protekcijom" i mi smo, tačno stotinu godina kasnije, ispitivali aktuelnost i kreativni potencijal tog teksta. Koliko god da su meni taj kreativni proces i sama predstava dragoceni, rezultat našeg istraživanja je poražavajući - vek kasnije mi smo i dalje u državama simulirane demokratije, okruženi svakom vrstom gušenja sloboda u ime interesa politike, novca, nacije ili svega toga zajedno, da je i nama, kao i glavnom junaku Nušićevog komada, mladom pravdoljubivom novinaru, gotovo nemoguće ostati neukaljan svetom koji nas okružuje.
Šta možemo kao narod da naučimo iz tekstova Maje Pelević?
- Maja Pelević je autorka specifične poetike, reprezent onog najboljeg što bismo mogli nazvati ženskim pismom u našoj dramskoj literaturi. Njeni visoki etički kriterijumi u sadejstvu sa njenim poetskim rukopisom tvore komade izuzetne poetičnosti, ali i veoma jasnog i glasnog angažmana u ponovnom sastavljanju sveta koji se, u svakom smislu, raspao pred našim očima. "Poslednje devojčice", kroz metaforu klinike za veštačku oplodnju, ili, tačnije, fabrike za proizvodnju dece, postaju jedna velika metafora našeg ukupnog sveta i svega onoga što je u tom svetu tako alarmantno pogrešno i nedopustivo.
Šta nam novo pripremate za jesen?
- U koprodukciji kazališta "Gavela" iz Zagreba, Narodnog pozorišta iz Sarajeva i festivala MESS i Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada pripremamo predstavu "Što na podu spavaš", po istoimenom romanu Darka Cvijetića. Ta hronika o raspadu jedne porodice i jedne zemlje nosi u sebi sve razloge našeg pada i pruža dovoljno nade za naše buduće uspravljanje.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
