Osmeh zbog kojeg ju je publika odmah upamtila kada je, kao srednja ćerka Milene Dravić, debitovala u čuvenom filmu "Nije lako s muškarcima" iz 1985. godine, glumica Branka Katić ni danas nije izgubila.
Prošle su decenije, nizala je uloge, domaće, ali i inostrane, igrala rame uz rame sa holivudskim zvezdama, živela je u Americi, ali je ipak birala Evropu kao dom. Iako je danas njena adresa na relaciji London-Beograd, u naš glavni grad sve češće dolazi pre svega zbog posla.
Dok se sprema za novi susret s pozorišnom publikom, kada će im se kao Blanš u komadu "Tramvaj zvani želja" pokloniti 3. septembra na maloj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, raduje se i premijeri serije "U klinču", čije emitovanje počinje 29. avgusta na RTS.
Jeste li zainteresovani da saznate na koji način će publika da reaguje na ovu porodičnu komediju?
- Veoma sam uzbuđena pred premijeru serije i naravno da se nadam da će naći svoju publiku i imati dobar prijem. Sve što radim, trudim se da uvek uradim najbolje što umem. Glumca bez publike nema, znati da uloge koje gradiš komuniciraju s gledaocima, prava je radost.
S obzirom na to da svi članovi ove porodične priče najavljuju veoma zabavan scenario, da li ste zadovoljni kako ste odigrali svoju Miru? Da li je bilo mesta za improvizaciju na setu?
- Serija nije urnebesna komedija, ali ima divnih momenata koji su i smešni i dirljivi i bolni, baš kao i naši životi. Bilo je i te kako mesta za improvizaciju i velika prednost je bila ta što sam imala odlične partnere, pa smo često umeli da i našu ekipu na snimanju zasmejemo i razgalimo.
Kako ste opisali na početku snimanja, vašu filmsku porodicu od svih problema spasava ljubav. Smatrate li da nikada, ni u kakvim okolnostima, ideja da to osećanje sve pobeđuje neće biti deplasirana?
- Ljubav je sila najveća. I to ne samo kao osećanje već kao pokretač, inspiracija i snaga. Gde ima ljubavi, sve je lakše.
Da li vam je glavni motiv bavljenja glumom upravo to promovisanje nekih lepih osećanja, oživljavanje priča i likova vrednih pažnje?
- Ne, jer onda bi to bilo suženo gledanje na ljudske sudbine. Gluma pruža priliku da se dublje zagledamo u naše duše, razumemo skrivene mehanizme ljudskog ponašanja, osvestimo svetle, ali i mračne strane ljudske prirode.
Jeste li zadovoljni glumačkom podelom u seriji "U klinču" i da li ste u ovom slučaju mogli da imate boljeg muža boksera nego što je to Nikola Kojo?
- Gde je Nikola Kojo, tu je uvek veselo! Zasmejavao nas je i zafrkavao kako jedino on ume. Decu nam igraju Anita Ognjanović i Mihajlo Veruović, poznatiji kao Vojaž. Anita je odlična mlada glumica prepuna pozitivne energije i sasvim originalnih glumačkih rešenja, a Mihajlo je već prvog dana snimanja bez ikakvih poteškoća ušao u srž našeg zanata. Bilo mi je fascinantno da gledam kako neko, ko se ranije nije bavio glumom, tako brzo uči i sa puno lakoće i integriteta igra emotivno intenzivne scene koje smo snimali tog prvog dana.
Jeste li možda s Kojom evocirali uspomene na snimanje kultnog filma "Mi nismo anđeli", od čije su se premijere, upravo ove godine, navršile tri decenije?
- Ah, bilo je to davno. Sećam se lakoće igre s Milenom Pavlović i Bojanom Žirovićem, kao i lepe atmosfere na snimanju. "Anđeli" su zaista odličan film i veoma sam srećna što sam igrala u njemu.
Koliko vam je prijao rad s kolegama koji su tek na početku i osećate li odgovornost da im svojim prisustvom na setu služite kao primer i uzor?
- Malo sam ih savetovala, ali više se trudila da budem dobar partner, živahna i prisutna u svakom trenutku. Sa omladinom uvek možeš da uživaš u toj ogromnoj energiji i radoznalosti koju nose.
Smatrate li da je važno da se snimaju tinejdž serije i mogu li i one da utiču na vaspitavanje generacija kojima su namenjene?
- Kako da ne, ali ne bih se oslanjala na serije za vaspitavanje, jer ono ipak dolazi prvo iz kuće, od roditelja i porodice. Tu se uči da budeš pošten i pristojan, i saosećajan za ljude oko sebe, spreman da saslušaš i razumeš različite poglede i iskustva. I da ne osuđuješ one koji su različiti, koji drugačije misle, već shvatiš da je naša raznolikost jedna od lepota ovog sveta.
Da li je zaista najteže biti smešan pred kamerom? Smeta li vam kada vas publika svrstava medu naše najbolje glumice komičarke ili vam je to ipak kompliment?
- Nema potrebe da se svrstavamo, etikete su uvek suvišne. Imala sam tu sreću i privilegiju da odigram i komične i dramske uloge, i nameravam da i dalje radim sve što mi se dopada. Za komediju treba imati dobar tajming, smisao za humor i lakoću igre. Mnogo zavisi i od teksta, od partnera, reditelja, montažera.
Koje su godine najbolje za glumicu i da li vas danas ovaj posao jednako ispunjava kao i kada ste bili na početku?
- Ne mislim da postoje najbolje godine za glumicu, jer svaki period života nosi svoje izazove. Mladalački polet je zanosan jer slepo i strastveno juriš u nepoznato i imaš osećaj da te niko i ništa ne može zaustaviti. Godine donose zrelost i umeće. A najveća lepota našeg posla jer sto glumom možeš da se baviš celog života, pogledajte čarobnu Miru Banjac i sve će vam biti jasno.
(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
