FRANCUZ JE MOJA NAJZNAČAJNIJA ULOGA: Dejan Karlečik o seriji KLAN, velikom finalu i odluci da ostane da živi u RODNOM GRADU

Nasuprot hladnokrvnom Žiletu Žerajiću Francuzu, beskrupuloznom komandantu specijalne policijske jedinice u seriji "Klan", Dejan Karlečik, zrenjaninski glumac i upravnik Narodnog pozorišta "Toša Jovanović", otvorena je, neposredna i komunikativna osoba.

I da se razumemo. Tu nema mesta glumi. Sa puno žara govori o seriji, saradnji s plejadom mladih glumaca kojima je reditelj Boban Skerlić ukazao poverenje, ali i o matičnoj kući, izazovima koje nosi posao upravnika jednog teatra i odluci da ostane u Zrenjaninu. Karlečik u razgovoru za Kurir kaže da mu je na kastingu lik Francuza bio najzanimljiviji:

- Organizovana su tri kruga kastinga jer je Boban Skerlić među nama tražio najbolja rešenja za tumače uloga. Od nas je tražio da vidi kako razmišljamo na osnovu materijala koji smo dobili. Čitajući scenario, najviše me je privukao Francuz jer moje moralno poimanje sveta nema ništa s likom koji je u "Klanu" zadužen za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala, dok je, istovremeno, u tome ogrezao do guše. U Francuzu su pomirene dve ličnosti, on je vođa i kriminalne grupe i specijalne policijske formacije koja ide na zadatak kad ostale jedinice zakažu. Vara prijatelje, saradnike i šefove. Ni supruzi nije toliko veran. Stvarno smatram da je ovo moja najznačajnija uloga jer mi je dozvolila da pobegnem od sebe. Bogatiji sam za veliko glumačko iskustvo.

Mislite li, sa ove distance, da ste doneli pravu odluku kad ste postali deo "Klana", snimljenog u saradnji "Fajerflaj produkcije" i Telekoma Srbija?

- Naravno. Vodila me je glumačka intuicija i odluka da lik Francuza gradim od nule. Imam problem da sebe gledam i slušam. Dok mi drugi deluju super, sebi pronađem greške i mane. O tome sam nedavno razgovarao s Feđom Štukanom. "Jarane, to je sasvim normalno. Nemoj time da se opterećuješ. I ja imam isti problem", odgovorio mi je Feđa.

Kritika će dati konačan sud. Mislim da nisam doneo pogrešnu odluku. "Klan" mi je doneo veliko iskustvo rada na setu. Potrebno je drugačije pripremati pozorišnu ulogu, u odnosu na filmsku ili televizijsku rolu. Mojim kolegama, ne samo iz matične teatarske kuće, drago je što sam u "Klanu" ostavio utisak. Ljudi imaju potrebu da mi se obrate, zamole za fotografiju. I dalje mi je sve to čudno, ali su uglavnom svi uljudni. Znate, glumci dele sudbinu naroda. Svi živimo iste probleme.

Da li ste zadovoljni sudbinom koju je reditelj Boban Skerlić dodelio vašem liku nakon tri sezone? Finale je sinoć emitovano na Superstar kanalu, a počelo je prikazivanje finalnih epizoda na RTS.

- Mislim da je "Klan" dao izvesno osveženje u televizijskom programu, iako baš obrađuje kriminal. Serija se izdvaja zbog specifične dramaturgije i kako su likovi postavljeni. Oni nisu junaci nego su potpuno razgolićeni i predstavljeni kao kompletni idioti. "Klan" ih ne veliča, ne predstavlja kao osobe na koje bi mladi trebalo da se ugledaju. Serija se zapravo kritički odnosi prema tom miljeu. Tačno se vidi koliko se Boban Skerlić posvetio radu s glumcima. Tu ubrajam i sebe. Skerlić nam je rekao da snima seriju koju bi voleo da gleda. Uspeo je da napravi seriju koju gledaju mnogi u Srbiji, ali i u inostranstvu. Zadovoljan sam kako je koncipirao lik Francuza.

Boban Skerlić je reditelj s kojim bih voleo i dalje da sarađujem. Ne želim da ovo zvuči kao nametanje. Ne mora više nikad da me angažuje (smeh). Njegov način rada je nešto što bih voleo da iskusi svako od mojih koleginica i kolega. Ta vrsta posvećenosti, razumevanja i želje da što bolje i privatno upozna glumca, kako bi s njim ostvario najbolji mogući poslovni odnos, stvarno je retkost. Znao je šta je napisao i šta želi od svake uloge. Shodno tome, napravio je kasting i poverenje ukazao i neafirmisanim mladim glumcima. To je za svaku pohvalu.

Niste samo glumac već ste i upravnik zrenjaninskog Narodnog pozorišta. Da li ste uspeli da realizujete sve što ste zamislili, kakvi su problemi?

- Kancelariju još uvek ne osećam kao svoj prirodni ambijent, ali je ideja da budem na čelu ove teatarske kuće potekla od mojih kolega. Dugo sam se lomio i odbijao. Kolege iz ansambla bile su jako uporne. Puno je izazova. Ne radi se samo o kreiranju repertoara. Trudim se da svakog saslušam. Smatram da se svaki problem rešava razgovorom. Za ovih godinu i po dana, mogu da kažem da imamo uspešne premijere i nagrade na lutkarskoj i dramskoj sceni. Uslediće uskoro i gostovanja. Pomeramo se s neke mrtve tačke. Naravno, ne mislim da pre mene ništa nije valjalo.

Primili ste u ansambl Milana Kolaka. Koga biste voleli da imate u svom timu?

- Mi smo pre desetak i više godina imali veći ansambl. Stariji su otišli u penziju, pa se ukazala potreba da podmladimo glumačku krv. S druge strane, neki od nas više ne mogu da igraju uloge koje su tumačili pre deset i više godina. Milan Kolak je još pre šest godina prvu ulogu, i to Romea, dobio upravo u našem pozorištu. Bio je sjajan i pokazao da ima potencijal. Kasnije su i drugi reditelji tražili da on bude u podeli. Svojim trudom, radom i zalaganjem je potvrdio da na njega možemo i moramo da se oslonimo. Želim da lutkarskoj i dramskoj sceni priključim barem još po jednog glumca i glumicu mlađe generacije ili, još bolje, da sledeće godine imalo četvoro novih kolega.

Mnogo je sjajnih glumaca iz Zrenjanina, od Nade Šargin, preko Vladimira Aleksića, Bojana Žirovića, pa do Branimira Brstine. Zašto ste odlučili da ostanete, a ne da odete u veliki grad?

- S obzirom na to da imamo najstariju pozorišnu salu u zemlji, verovatno i to ima neke veze. Zrenjanin je dobio pozorište pre 183 godine. U staroj Jugoslaviji smo bili značajni pozorišni centar i sa kulturom ljudi da odlaze u pozorište. U prethodnom periodu se dosta nas iz ovog grada opredelilo za ovaj posao. Neki su ovde i ostali, a drugi otišli u Beograd. Koleginice i kolege koje spominjete su vrlo rado viđeni gosti na našoj sceni. Prvu ulogu u ovom teatru dobio sam na trećoj, a drugu na četvrtoj godini studija. Shvatio sam da ću ovde dobiti priliku da se glumački mnogo brže razvijem nego u Beogradu. Mirnijeg sam karaktera i sviđa mi se život u ravnici. Mir koji sam ovde pronašao sigurno ne bih pronašao u većem gradu. Teško sebe mogu sebe da zamislim u drugom okruženju.

Kurir.rs/ Saša Urošev

Bonus video: