Puna optimizma koji isijava iz svake nove reči koju izgovori, glumica Jovana Gavrilović govori ne samo o svojoj karijeri već o životu uopšte. Glumu je kao zanimanje birala u želji da njome obuzda svoju nemirnu narav, a decenija za nama, tokom koje je oživela mnogobrojne role i u pozorištu i pred kamerom, dokaz je da u tom izboru nije pogrešila.
Jednako se iskazala i u dramama, kao i u komedijama, a jedna od onih čiji je deo stalne glumačke ekipe jeste "Radio Mileva".
Mnogi glumci su priznali da su priželjkivali makar i epizodu u ovoj seriji. Po čemu je specifična?
- Dugo radimo na "Radio Milevi" i već se pripremamo za četvrtu sezonu. Od starta je bilo jasno da postoji ozbiljan potencijal da ćemo se dobro zabavljati na snimanju. Inače, kada se rade komični sadržaji, zgodno je da ekipa bude dobro raspoložena. Desi se da nam bude mnogo smešnije dok snimamo nego što na kraju ispadne u montaži. Ali i obrnuto.
Neki komičari, kad ne glume, nisu ni smešni ni zabavni, čak su i namrgođeni. Šta je to u glumcu što ga na sceni pokrene?
- Ne treba to mnogo mistifikovati. Gluma je naš posao, možemo da budemo ovakvi ili onakvi, ali kada radimo, moramo da pružimo ono što se od nas traži. Gluma jeste igrarija, neka uobrazilja u kojoj zamišljamo da smo neko drugi. Svi glumci, ozbiljni, namćorasti ili veseli, vole da se igraju, ali pravila igre mogu da budu različita.
U "Radio Milevi" vaš lik Sare najčešće je u šanku. Da li je bio teško stajati u mestu dok se kadar ponavlja?
- Bila mi je to jedna od najtežih stvari na snimanju zato što sam inače veoma nemirna i mesto me ne drži. Dešavalo se da po 12 sati stojim za šankom i hoću da poludim, ali to je moja priroda s kojom moram da se suočim u trenutku, a nema mnogo veze sa Sarom.
Jesu li Olga Odanović i Nikola Kojo bili najzabavniji na setu?
- Svi se trudimo da jedni druge zabavimo i inspirišemo, da nam brže prođe dan. Imamo sreće da su na snimanju bili glumci koji su poput tempirane bombe humora i optimizma.
Sara u "Zlatnom dečku" je drugačija. Razmišljate li o teškim životnim temama kada stvarate lik, u ovom slučaju devojku iz hraniteljske porodice?
- To je bilo glavno. Inspiraciju za dalji razvoj njenog odnosa sa glavnim junakom Denisom crpli smo u njegovom začetku koji se desio na neobičan, težak način. Danas je odrastanje samo po sebi teško, posebno u zemljama kao što je naša. Specifično je i to i što Sara i Denis jesu na neki način porodica, a suštinski nisu. Hteli smo što dublje da uđemo u to šta su oni jedno drugome. Da li su prijatelji, da je Sara njemu nadomešćivala majku, a on njoj brata, oca, strica... Imaju li prostor i pravo da se zaljube jedno u drugo...
Deluje inspirativno za glumu?
- I uzbudljivo da se bavimo takvim odnosom. Veoma su povezani, jedno drugome su sve, a i nisu ništa. Hteli smo da pokažemo šta se desi s takvim odnosom kada ih život povede na različite strane, mogu li da se razdvoje i da li mogu da podnesu jedno drugo ako se ne razdvoje.
Jeste li se pribojavali da će publiku koja ne voli fudbal odbiti film i serija s tom tematikom?
- Ljudi će uvek tumačiti stvari onako kako žele i kako ih vide. Cilj nam je da poruku prenesemo, a kako će ona da bude pročitana, ne možemo da kontrolišemo. U tome i jeste lepota glume. Svaka reakcija je proistekla iz neke akcije, a to znači da smo ipak obavili posao. Da li će nekoga zainteresovati priča o fudbalu, to govori o njemu, a ako neće dalje da zakopa, neće ni znati šta smo želeli da kažemo. Film i serija se ne tiču samo fudbala već i mladosti, razvoja, perspektive mladih ljudi.
Gledate li fudbal?
- Da, zapravo sam kao mala i igrala fudbal na Karaburmi.
Što ste odustali?
- Stalno sam želela promene, a i okolina se brinula da ću propustiti i to malo kapaciteta da postanem konvencionalno ženstvena. Ali fudbal je divan sport i žao mi je što nisam nastavila da treniram. Takav sam tip, morala sam stalno da menjam centar pažnje.
Da li je onda gluma za vas bila idealna profesija?
- Vrlo moguće da jeste i da sam spontano do nje došla jer ništa drugo nije moglo da me zadrži. Čim nešto postane jednolično, moram da menjam, a prepoznala sam da u glumi mogu da radim dosta toga. Još sam mlada i imam vremena da dođem do različitih zadataka, da sama postavim više ciljeve, iako se često dešava da poslovi koje radimo budu manje ili više jednolični i da nas često zovu za sličan tip uloga.
Otkud gluma uopšte posle zubotehničke škole?
- Desilo se slučajno, ali nije neobično jer ima mnogo glumaca koji su završili neočekivane škole ili čak i neke druge fakultete pre glume. Da ne pričam kako mnogi završe akademiju pa pređu na neku drugu delatnost. Mnogo glumaca radi više paralelnih stvari, bave se pisanjem, muzikom, sportom... Branko Janković proizvodi mlečne proizvode i ima fantastičan brend visokog kvaliteta...
Ima li u vašem životu mesta za još nešto?
- Ima mnogo mesta, čak i kada ga nema, trudim se da ga napravim. Volim da se bavim svim i svačim, nisam lenja, ne drži me ni mesto, ali imam stalno potrebu da se kroz nešto izrazim.
Kakvo ste stomatološko znanje poneli iz srednje škole?
- Umem da izmodelujem zub. To jeste kreativno, nalik mikrovajarstvu. Školovala sam se da kreiram zube prateći njihovu anatomiju, a to jeste kao neko malo umetničko delo.
Tek ste zakoračili u tridesete. Kako se vaše godine slažu s glumačkim zadacima. Smatrate li da će vam zrelije doba doneti veći izbor uloga?
- Možda sam u nekoliko navrata pomislila da sam već zrela, a dobijam da igram devojčurke. Zapravo, za sve postoji vreme i razlog. Bez obzira na zrelost, uvek se bavim ulogom, a ne njenim godinama. Život je neobičan. Svako u svom okruženju ima neke ljude koji su veoma mladi, a deluju izuzetno zrelo, ali i one odrasle koji su i dalje kao neka deca.
Bliži se emitovanje druge sezone serije "Mama i tata se igraju rata", koja je donela posebnu energiju. Šta je vama značila?
- Taj žanr dramedi imali smo priliku da gledamo u stranim serijama, ali ne i kod nas. Ona ima brzinu, dramaturgiju, komediju, ali problemi likova su individualni, krajnje dramski i vrlo ozbiljni. Svima nam je bilo uzbudljivo. Kada smo radili prvu sezonu, nismo znali šta ćemo da napravimo, ali smo verovali u sebe. Ali kada smo postigli balans drame i komedije, odahnuli smo jer smo prepoznali uspeh kroz reakciju publike. To je jedna od retkih serija koju smo i mi glumci gledali, iako sebe ne volimo da vidimo na ekranu.
Jesu li uvek važni partneri?
- Partner je najvažniji čak i kada tekst nije dobar. Dobra komunikacija s njim može da prevaziđe sve druge aspekte. Imam mnogo sreće da radim s divnim glumcima i da me partneri uvek fasciniraju, da imam šta od njih da učim.
Pamtite li neki savet koji biste danas dali nekom na početku?
- Nikada nikome ne bih dala savet ako mi ga ne traži.
Da li su vam neki bili dragoceni?
- Naravno da jesu. Ali oni su intimni i lični. Dobila sam kada sam ih tražila, i mnogi su mi pomogli ne samo u poslu već i u životu.
Jesu li glumci privilegovani da se od svega lošeg sklone u svoj svet ili su opet najranjiviji?
- Svaki čovek ima privilegiju da živi to, bez obzira na to čime se bavi. Jer mi smo ovde, na planeti, 24 časa dnevno. Svako je nekakav kreator, svaki život je neka kreacija. Možda smo dodatno privilegovani time što se bavimo glumom jer je naš posao da čitamo, gledamo, slušamo, okrećemo se, osvrćemo, ispitujemo, analiziramo, a to možemo da radimo i bez glume. To radi svaki živ čovek koji pokušava da potraži neki novi smisao.
Verujete li i dalje da će lepota spasti svet?
- Stvarno mislim da hoće. Kada se to izgovori, zvuči banalno i kao opšte mesto nekog optimiste. Međutim, ta ideja dolazi iz svesti o tome šta donosi mrak. Kad god dotaknemo besmisao i malodušnost, znamo da jedino lepota može da spase ovaj svet. Ali lepota kao odraz življenja, lepota odnosa prema životu, drugim ljudima, sebi, okolini, prirodi, vremenu, prema svemu. Život ima svoje oscilacije, ali kada čovek ima tendenciju i okreće se stvarima koje su božanske i lepe, a okruženi smo njima, onda i život postaje takav, pa i svet. Jedino što mogu jeste da u to verujem. U suprotnom, sve ovo može danas da se završi.
(Kurir.rs/ Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
