Impozantan broj uloga koje krase bogatu karijeru glumca Aleksandra Srećkovića Kubure rezultat su pre svega njegove posvećenosti profesiji koju je birao veoma rano.
Ovaj stalni član Narodnog pozorišta prvi put na scenu stao je kao muzičar kada je u predstavi "Običan čovek" kao violončelista uskočio u orkestar koji je izvodio šlagere između činova i prepoznao da je to idealno radno mesto za njega.
Time što je oživeo brojne žanrovski različite uloge dokazao je da nije pogrešio. Dok uživa u reakcijama publike na novu ulogu u špijunskom trileru "Vera", u intervjuu za TV Ekran objašnjava zašto ga reditelji često vide kao negativca, ali i otkriva kako se provodi na snimanju nove komedije "Lako je Raletu".
Film "Vera" doneo vam je još jednog negativca. Jesu li takve uloge zaista inspirativnije za glumca?
- Kod uloge gledam kvalitet koji nosi, a ne vrstu. Da li je lik u određenoj priči pozitivan ili ne, nije od presudne važnosti. Zanimljivije je tražiti ga u sebi, koliko je elemenata potrebno za njegovu izgradnju, koliki je izazov. Iako često igram negativce, trudim se, a mislim da u tome i uspevam, da se ne ponavljam. To je dosadno. I publici, ali što je važnije, i meni.
Impresivne su scene nasilja s Jovanom Stojiljković. Postoji li neki trik kako snimate silovanje i grubost, a da ne povredite koleginicu?
- Ne postoji poseban recept za takve scene osim profesionalizma. Radimo potpuno koncentrisani na tačnost, istinitost, uverljivost, a kao profesionalci i na sigurnost scene. Ipak snimamo film. Stvari samo treba da izgledaju stvarne.
Da li su scenariji sa istorijskom tematikom interesantniji za rad ili zahtevaju veći angažman i pripremu glumaca?
- Istorijske ličnosti nose veću odgovornost u predstavljanju, ali s druge strane i više informacija, pogotovo ako su ličnosti iz bliže prošlosti. Stvarni likovi delimično ograničavaju polje kreativnosti glumca. Stvari nisu crnobele, ima i dobrih, ali i manje dobrih strana takvih likova.
Kada spominjemo negativce, tu su i "Kalkanski krugovi", "Tajne vinove loze", "Južni vetar"... Šta smatrate presudnim da dobijate takve uloge?
- Među nemoralnim, poremećenim, agresivnim i drugim uslovno negativnim likovima ima raznolikosti i varijacija kao i kod onih koje opšte smatramo pozitivnim. Mogućnost za igru je velika. Ko ume i voli da se igra, i u takvim karakterima uspeva da privuče pažnju reditelja. Verovatno je to sigurniji put ka dobro odigranom liku tog tipa. Na glumcu je da raznovrsnošću uloga ne dozvoli sebi, ali i drugima da ga ukalupe.
S druge strane, ni komedija vam nije strana. Šta smete da kažete o novoj roli u seriji "Lako je Raletu"?
- Originalnu seriju sam rado gledao, ali je to bilo davno. Nisam želeo da originalno izvođenje utiče na moje, kao ni ostali deo ekipe. Prilazimo tekstu kao da nikada ranije nije izvođen. Izabrali smo pozorišni princip. Mi nismo Amerikanci, imamo svoje mentalitetske osobine koje unosimo u tekst. Biće to različita serija od originala, a po mom ukusu i bolja.
Sa Andrijom Miloševićem snimali ste i "Slatke muke". Jeste li se tada više zabavljali ili sada, dok snimate "Raleta"?
- Ekipa koja voli i zna da radi svoj posao snimanja uvek učini zabavnim, koliko god da su naporna. Zabava dolazi iz ljubavi prema samom poslu, kolegama i kreativnosti. Zabavljamo se i ispred i iza kamere. Kreativni proces ne prestaje kad se kamere ugase.
Da li je jednako zabavno snimati misteriju kakva je "Beležnica profesora Miškovića", u kojoj igrate i u novoj sezoni?
- Zanimljivo je gde nas sve, i stvaraoce i gledaoce, takva vrsta neobične priče može odvesti. S velikim uzbuđenjem sam čitao nove epizode, a priča se stvarno nepredvidivo i nesvakidašnje razvijala. Takav scenario nam je omogućio da nam bude uzbudljivo dok stvaramo. Bilo je naporno snimanje zbog mnoštva različitih lokacija, noćnih snimanja po hladnoći, dok su nas danju pratile izuzetno visoke temperature. Kad se setim, možda je baš zbog svega to bio i jedan od lepših i uzbudljivijih poslova. Super smo se zabavili.
Prošle su skoro tri decenije otkako ste snimili prvi film "Ni na nebu ni na zemlji". Šta se od tada promenilo u poslu, kada ste stekli samopouzdanje?
- Ne umem da prepoznam konkretan trenutak, ali mogu da kažem da je to bio proces. Od početka sam znao da želim da budem u glumi. Svoje mesto u glumi, ali i ovog poziva u meni, morao sam vremenom da nalazim. Bilo je potrebno da se istinito spojimo i shvatimo. I uspeli smo. Sada smo već duže vreme najbolji prijatelji.
Kako je posle srednje muzičke i matematičke škole odabir pao na glumu?
- Prvi put kada sam stao na scenu kraljevačkog pozorišta, znao sam da želim da to bude moj poziv. I to zahvaljujući muzici, to jest sviranju violončela. Kada sam završio prvu predstavu u svom životu, u kojoj čak nisam ni glumio već svirao, znao sam da je to mesto na kome želim da provedem život.
I u prestonicu vas je vratila upravo gluma?
- Iako sam rođen u Beogradu, u Kraljevo sam se odselio još kao beba jer mi je otac bio odatle. Tamo sam završio osnovnu, srednju i muzičku školu, a u Beograd sam se vratio 1991. na studije. Imao sam 18 godina.
Danas vas mnogi prepoznaju po nadimku koji ste takođe poneli iz Kraljeva.
- Nastao je još u osnovnoj školi, posle malog incidenta na času istorije u koji je bila uključena kubura (suvenir) i zaboravljena kapisla koja je pukla. Tom prilikom niko nije bio povređen, osim moje ocene iz vladanja.
Smatrate li da se glumac rađa ili je to zanat koji se uči?
- Kao i najčešće u životu, istina je negde između. Bez nečega što dobijemo rođenjem i odrastanjem nećemo ni doći do glume. Bez velikog i neprestanog rada nećemo ostati u glumi.
Dovodite li godine i glumu u nekakvu vezu?
- Svako razdoblje života glumca nosi svoju vrstu i tip uloga. Za neke uloge je potrebna razdraganost, naivnost, idealizam mladosti, dok je za neke neophodna zrelost, smirenost, snaga, samopouzdanje zrelijih godina. Uvek treba energije, volje i ljubavi, a to se sve dobija, između ostalog, i stalnom fizičkom spremnošću i kondicijom. U zdravom telu je zdrav duh.
Da li vam je šah jednaka strast kao i gluma?
- Šah je strast moga starijeg sina, koji je izuzetan šahista, a moja strast je prema svemu što moji sinovi vole, te tome pristupam s mnogo energije i volje. Doskoro sam bio predsednik Upravnog odbora šahovskog kluba Crvena zvezda. S radošću mogu da kažem da smo muški tim uspeli da vratimo u Prvu ligu, gde mu je i mesto, a naš ženski tim je osvojio treće mesto u državi. Idemo dalje!
Film "Zajedno" doneo je priliku vašem sinu Aleksi da se oproba kao glumac, a vi kao producent. Da li je teže biti producent ili glumac?
- Nemam veliko iskustvo u produkciji, ali to je svakako drugačiji pristup našem poslu od glume, zahteva mnoga druga znanja i sposobnosti i drugačiju vrstu kreativnosti. Da li ću opet u karijeri pokušati da se bavim produkcijom, ne znam, ali znam da od tih dana mnogo više razumem producente.
Nije tako retko da se glumci bave još nekim poslom, otkud ideja da počnete proizvodnju vina i rakije?
- Volim tradiciju, zemlju, otvoren prostor, dobro i pre svega kvalitetno piće. Uživam u tome da radim i da u ruci držim proizvod koji sam od početka napravio. Živim u Srbiji, stoga su rakija i vino bili jedini logičan izbor.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
