Koračajući za izazovima koje u poslu pronalazi pre svega u dobrim scenarijima, glumica Anita Mančić izgradila je zavidnu karijeru. Likovi kojima je pozajmljivala telo i glas bili su najrazličitiji i ima ih mnogo, baš kao i nagrada koje je za njih dobijala. O njenom doprinosu pozorištu i domaćoj kinematografiji otkako je pre tri i po decenije kročila na scenu slagali su se ukus publike i stručne kritike. Njenu poslednju transformaciju pred kamerom ponudio je film "Vera", čija istoimena serija počinje da se prikazuje od 21. januara na RTS.
Znači li to što smo gledali film i kod vas manje uzbuđenje pred premijeru serije?
- Nisam odgledala film. U principu, ne volim da gledam sebe na ekranu. Pročitam scenario i to je rezon po kom odlučujem šta ću da igram. A serije gledam tek kad prođu, u nekoj reprizi.
Ima li takav vaš stav veze s tim što ste jednom sebe opisali kao stidljivu osobu?
- Ne znam. Sebi bih uvek umela da nađem milijardu zamerki i kad gledam, iznervira me što nisam nešto drugačije uradila. Pogotovo u radu pred kamerom. U pozorištu uvek imam šansu da se ispravim.
Da li je onda scenario presudio da u "Veri" oživite Anđu, majku glavne junakinje?
- Dopale su mi se i uloga i ekipa, ali najviše mi se dopao kraj Vere i njene majke. Napisan je dramski i vrlo kvalitetno. Uvek ulaziš u posao s dozom rizika, ali je tekst osnovna stvar od koje se kreće.
Kada stvarate komediju, publika veruje da se zabavljate dok snimate. Kako izgleda kada radite ovako teške teme?
- I one su sastavni deo posla. Ali ima predstava posle kojih teško komuniciram s ljudima koji nisu njihov deo. Iako znam da dolaze divni ljudi da nas gledaju, imam utisak da su nam tada svi stranci. Najbolje je da budem sa ekipom s kojom sam to veče i putovala na neko mesto i bila ta dva sata, koliko traje predstava. Oni su mi najbliži.
I najbolje vas razumeju?
- Ne znam. Recimo, predstava "Dok nas smrt ne rastavi", koju je pisala Mira Furlan, vrlo je teška. Nas četvoro glumaca koji igramo u njoj retko nakon izvođenja siđemo u bife. Volimo da ostanemo na sceni i oćutimo svoje, izrazgovaramo neke naše priče, i kad god neko dođe sa strane, osećamo njegove komentare kao napad. Možda smo i preosetljivi. Ali aplauz je nagrada publike i uglavnom buđenje.
Podrazumeva li priprema za ulogu nešto posebno?
- Razmišljam kako bi izgledao kadar i da li ću moći dovoljno da se izborim za ideju. Postoje situacije kada mi tekst u mojoj mašti nudi mnogo više nego što je napisano. Volim da domaštam ulogu.
Puštaju li vas reditelji?
- Najčešće da. Bude nekad, kad se ne poznajemo dobro, obaranje ruku, ali uglavnom uspem jer nisam sebičan glumac, nego i kad domaštavam, razmišljam o celini. Dobar sam kolega i partner.
O Veri Pešić smo svi malo znali. Da li vas je i to privuklo?
- Jeste. Nisam znala toliko detalja o njoj. I bilo mi je drago da se neko setio i pozabavio jednom od tih fantastičnih žena iz naše istorije. Svesne smo da živimo na Balkanu i koliko god se trudili da budemo neko moderno društvo, ne možemo da pobegnemo od tog balkanskog mentaliteta. Čak i žene koje su na pozicijama postanu ti balkanski muškarci. Mnogo je više muških likova, kao da sve postoji samo zbog njih. Žene se ne razumeju, nisu zanimljive, ni interesantne, retko kad je ženski lik glavni. A postoji mnogo žena o kojima bi moglo toliko toga da se ispriča i koje su vrlo često hrabrije od muškaraca. I kod nas i u svetu.
Uskoro stiže i serija "Pasjača", koja već nazivom intrigira.
- Pasjača je groznica koja dugo traje. Odavno nisam čitala toliko zanimljiv tekst, a Marko Manojlović ga je odlično napisao. Jedva čekam da vidim kako je serija ispala.
Znači, gledaćete sebe na ekranu?
- Ako budem počela da pratim priču, sebe neću ni primetiti. (smeh) Ali ako budem imala neki negativan komentar na svoj račun, prestaću da je gledam.
Donosi li iskustvo mogućnost da se opuštenije igrate?
- Svakako da. Ali ne znam da li je to stvar iskustva ili mog prezasićenja i odsustva uzbuđenja u poslu. Smanjio se, i stalno se smanjuje krug ljudi s kojima radimo. Upućeni smo jedni na druge, znamo sve i retki su trenuci zbog kojih kažeš: "Bože hvala ti, izdržaću i 75 sati snimanja samo da je nešto drugačije." Recimo, meni su u "Pasjači" dali i pištolj. I ja sam pucala. Onda sam rekla: "Sledeći put ne želim da glumim. Hoću da trčim i da pucam!"
Neverovatna je priča kako ste veoma mladi dobili glavnu ulogu u filmu Romana Gupila "Pismo za nju". Kako bi vaš život i karijera izgledali da ste nastavili rad u Francuskoj?
- Otvorila su mi se sva vrata, a ja sam ih zatvorila. Iz jednog predivnog Pariza, iako je ovde bila restrikcija struje, vratila sam se u Srbiju na embargo kolač moje majke. Ovde je bio rat. I bila sam veoma mlada, imala sam 23 godine. Znam da sam možda izgubila mnogo novca, kuću s bazenom i neki nobles život. A onda pomislim, pa nije to ništa. I dalje mislim da ne bih mogla da izdržim taj život, nisam takva priroda. Ovde sam bar svoja među svojima i ono što jesam. Tamo bi me taj svet pojeo. Možda me više ne bi ni bilo. Svašta sam videla i uplašila se.
Od jednog filma?
- Ne od filma, već od mogućnosti. Sedela sam sa ozbiljnim ljudima, između ostalih, s književnicom Margaret Dira. Imala je tada preko 70 godina, razgovarale smo dok je pored njenih nogu sedeo njen mladi dečko. Nekako je sve to bilo previše za mene. Drugačija sam.
Čini se da ste skromni, a opet mnogi kažu s raskošnim darom za transformaciju. Vežba li se to?
- Ona mi nije cilj, pre je stvar talenata. To smo i učili. Trebalo bi da si drugačiji uvek, a opet isti. Meni čak kažu: "Anita, što ne promeniš frizuru nekada." (smeh) Moja transformacija je češća u glavi. Stvarno ne podnosim šnalice, to će šminkerke u pozorištu da potvrde. Kosu pustim da mogu da rade s njom šta hoće, mada bih se najradije ošišala. Ne volim da se time previše bavim.
Jednu crtu ženskog karaktera pokazali ste u seriji "Tajne vinove loze", čiju treću sezonu čekamo. Publika je zavolela vašu Ružu.
- Drago mi je kada ljudi vole uloge koje igramo i kada se poistovete. Ranije su me zvali Đurđa po seriji "Montevideo, bog te video". Jednom me je čak jedna sestra zvala telefonom i oslovila s Đurđa. Rekla sam da je pogrešila i spustila slušalicu. (smeh) Nismo se dugo čule, ni ja joj nisam prepoznala glas. Sada me zovu Ruža.
Nije ni čudo. Ona je tako jaka...
- I pravedna. To je sestra koja čuva svoju braću, deo klasične balkanske priče. Svoj život je stavila na poslednje mesto zbog porodice. Zato je ljudi i vole. Ako su prihvatili Ružu u najboljem smislu te reči, jer porodica ima smisla i da treba da se čuva, onda je to dobro.
Setite li se nekada Bilje iz "Zaboravljenih"?
- Da, jer je to moja prva uloga. To je bila serija... Drugačije se radilo, mnogo ozbiljnije. Sa "Zaboravljenima" i Biljom očešala sam se o ono nešto zbog čega sam upisala glumu. O ono vreme kad se mnogo ozbiljnije bavilo ovim poslom. Bila su to neka druga vremena, mnogo kvalitetnija.
Jeste li nostalgični?
- Jesam, veoma. Nostalgija i pomaže i odmaže. Pomaže jer me vraća na ono što je vredno, a odmaže jer se stalno sukobljavam sa sadašnjim trenutkom. Ume da bude teško, ali je dobro što ne dam kvalitet.
(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
