PROF. DR GORAN MILAŠINOVIĆ O NOVOM ROMANU: Hiljade ptica je ubijeno da bi neko pojeo malo želea! Krivci se uvek izvuku!

Moj prvi utisak je i bio muk. Nisam mogao da verujem da se to zaista dogodilo, da je neko ubio hiljade i hiljade ptica, pa na to većinom zaštićenih i pevačica. A još manje sam mogao da verujem da je muk nastao posle toga - muk u šumi jer su nestale ptice, ali i muk u celom društvu - svi koji su znali i čuli za to nisu odreagovali, kaže u intervjuu za Kurir prof. dr Goran Milašinović, kome je za novi roman "Muk" povod bila tzv. afera "balkanske ptice" iz 2001, tokom koje su ubijane i švercovane ptice iz Srbije u Italiju.

Koga je ovde briga za ptice?

- Kad sam razgovarao s nekim prijateljima o temi za roman, rekli su mi: "I nije ti neka tema! Ko mari za price?! Uostalom, šta ima veze, nisu ljudi pobijeni, pobijene su ptice!" Izgledalo mi je da su važne ptice, ali da je mnogo važnije kakav je čovek prema prirodi i da je taj događaj odslikavao mnogo više ljudsku prirodu nego sam zločin prema pticama.

Je li to univerzalna ljudska priroda ili ima veze samo s nama?

- Ne bih rekao da je bezobzirnost prema prirodi i pticama tipična za Balkan i našeg čoveka, već da je to univerzalna stvar. Zato sam i napravio junake koji su jednako odgovorni, i Italijane, koji su stara civilizacija, i Balkan. Hteo sam da pokažem, a to i jeste činjenica, da je najveći broj lovaca iz mediteranskih zemalja, koje su kolevka naše civilizacije.

Ali slučaj je otkriven na slovenačko-italijanskoj granici i pokrenut u Italiji, a ne u tadašnjoj SRJ, što je pokazatelj naših institucija?

- Institucije su apsolutno zakazale. Napravljeno je krivično delo, i to u našim šumama i država Srbija, odnosno SRJ je morala da reaguje, a nije. Zašto i kako, to ne znam, time se nisam bavio u romanu.

Pretpostavka je da je tu bio lanac potkupljivanja.

- U romanu sam i pokazao da je taj lanac potkupljivanja sigurno postojao, jer Italijani, koji su negativni akteri, to nisu mogli da urade bez pomoći domaćih saradnika iz Bačke. Implicirao sam i da je reč o korupciji na visokom nivou, počev od ministarstava koja su davala dozvole za privatno lovište, za šta nije postojala zakonska osnova.

Vidi se da je roman pisao lekar po tome kako ste secirali slavuja i njegovo srce od grama.

- Želeo sam to da napišem što verodostojnije da bi bilo što drastičnije i negativnije i da bi pokrenulo ljude. Da bi se videlo šta sve treba da se uradi da bi se dobilo malo želea - mora da se uništi nekoliko hiljada slavuja. Negativan junak je lovac, koji je neosetno došao do zločina, koji nije ni svestan da pravi zločin prema prirodi, dok je drugi negativni lik kafedžija, tj. kuvar koji misli da je umetnik u svom poslu, a ima dekadentnu pseudoaristokratsku publiku u Italiji za koju sprema ta bizarna jela.

Glavni lik je umro tokom istrage, a kuvar je počeo novi, bezbrižan život na Malti. Krivci su prošli nekažnjeno.

- To je jedna od mana romana, nije trebalo da se izvuku, ali nisam umeo bolje da smislim. U suštini, uvek se izvuku, malo krivaca bude kažnjeno, i to najviše i liči na život i ima neki simbolizam. Veći problem mi je bio da stvorim pozitivne likove u tom celokupno negativnom događaju, jer su zapravo svi krivi.

I stavili ste autističnog dečaka?

- Dva su pozitivna lika - autistični dečak i tzv. brdvočer, posmatrač ptica. Obojica žive u svom svetu. Hteo sam da pokažem da mi, koji smo uslovno socijalno normalni i uklopljeni, uopšte nemamo osećaj da činimo zlo time što jedemo tu patologiju od hrane za koju je ubijeno hiljade ptica. Kad bi vas sad neko pitao hoćete li da pojedete jedan specijalitet od prepelica, probali biste ukuse i ne biste razmišljali šta se moralo dogoditi pa da to dobijete na tanjiru. Ali autističan dečak - ne! On ima povećan taj senzor da je u tome što vi uživate napravljeno zlo živom biću.

I na tom autističnom dečaku su pali. Išlo je savršeno, ali slučajnost je sve srušila. Obično tako bude?

- Verujemo da pravda uvek pobeđuje. I to je jedna od ljudskih zabluda. Ali u literaturi ona može da bude zadovoljena i služi tome da napravi tu neku vrstu idealizovanog života.

Jesmo li u 21. veku uspeli da postanemo osvešćeni prema prirodi?

- Nemar prema prirodi i svim drugim vidovima života postoji i sada. Čovek je antropocentrično biće i podrazumeva se da brine ukoliko brine samo o sebi, sve druge vrste na kugli zemaljskoj ga ne zanimaju. Naravno, time je površan i ciničan jer ne shvata da smo svi mi u jednom krugu i jedni bez drugih ne možemo da preživimo. Plašim se da je kraj tog cinizma kataklizmatičan za čoveka i ljudsku vrstu jer, ukoliko nastavi da uništava prirodu i okolinu, sam će sebe na kraju ugroziti, pojaviće se neka druga vrsta koja će biti dominantna na Zemlji, homo sapiens će nestati i sam sebe pojesti.

Stvari smo doveli do apsurda?

- Neke svoje karakteristike kao ljudske vrste doveli smo do ivice apsurda, kao što je gastrohedonizam. Hrana nam služi da bismo živeli i kao izvor zadovoljstva. Ali to uživanje u hrani, gastrohedonizam doveli smo do ivice patologije. Koliko lako sklizne u gastropatologiju i bizarnost, pokazao sam kroz taj žele od jezika slavuja.

Roman daje nadu da će čitalac možda da razmisli o odnosu prema prirodi?

- Nikada ne bih seo da pišem da ne verujem da literatura nije čista iluzija, da ima društvenu angažovanost i racionalnu vrednost i da može da menja ljude.

Kurir.rs/Jelena S. Spasić