Jednu od retkih privilegija da se toliko voljen posao umnogome prepliće s privatnim životom uživa glumica Branka Pujić. Gluma i porodica ceo su njen život, i to nije slučajno. U kući je, uz roditelje, njihovu ljubav i vaspitanje, naučila da voli i neguje umetnost, a to je kasnije prenela i na svoju naslednicu Anđelu, koju je dobila u braku s kolegom Draganom Jovanovićem.
Možda u takvoj životnoj jednačini leži odgovor na pitanje zašto je uvek nasmejana i vedra. Njena biografija ispisana je ulogama koje je pažljivo birala, i dok trenutno snima nastavak serije "Pevačica", poslednja u nizu rola koje je publika videla jeste Radmila u seriji "Šetnja s lavom". To je majka glavne junakinje koja svoju ćerku Unu gura u sve ono što je sama propustila.
Šta biste rekli Radmili da je sretnete, gde greši i može li osoba u njenim godinama da se promeni?
- Verujem da Radmila može da se promeni, iako je tvrd orah. Nadam se da će imati priliku da i ona doživi metamorfozu ako se bude radio nastavak serije. Svako ima pravo na iskupljenje, naravno, pod uslovom da doživi spoznaju i da se pokaje. Rekla bih Radmili da je sebe preozbiljno shvatila i da se seti sebe kad je bila dete.
Razgovarate li uopšte na neki način sa svojim likovima dok ih stvarate?
- Postavljam sebi mnogo pitanja o karakteru u samoj pripremi da bih otkrila koji je osnovni problem te osobe, šta je pokreće, koji su joj ciljevi i zašto. Uglavnom se kroz sam proces s rediteljem i kolegama dolazi do najvažnijeg dela stvaranja karaktera, a to je postavka odnosa.
Iako je ovaj scenario bajkovit, nosi ozbiljnu poruku. Da li je to dodatni smisao bavljenja glumom?
- Verujem da umetnost može promeniti svet. Umetnost oplemenjuje, ukazuje na probleme u društvu, navodi nas da se preispitujemo i menjamo, da istražujemo i pomeramo granice, da brišemo granice, uči nas razumevanju, empatiji, pravim vrednostima. Zato umetnost moramo da čuvamo i negujemo jer nas čini boljim. A kad budemo bolji, biće nam i bolje, da parafraziram našeg patrijarha Pavla.
Uspevate li vi da se menjate i kako sebe pokrećete na promene?
- Ako uzmemo da je jedini smisao života da budemo što bolji iz dana u dan, a verujem da je tako jer sve ostalo vodi u besmisao, onda i ne postoji druga opcija osim konstantnog, strpljivog i studioznog rada na sebi. Što više radim na sebi, sve više uviđam koliko tu još posla ima, ali to me zapravo i raduje. Dug je put do spoznaje i potpune metamorfoze, ali već sam put ka tome je uzbudljiv i dragocen.
Menjate li češće sebe ili svet oko sebe?
- Tu lekciju sam davno naučila, samo menjajući sebe možemo da promenio svet. Ne očekuj ništa, uživaj u trenutku, prihvati ono što ne možeš da promeniš, promeni ono što možeš, a to si uvek i jedino samo ti.
Pruža li vam gluma, time što često ulazite u tuđu kožu kroz svoje likove, mnogo više nego čoveku s nekom prosečnom profesijom?
- U prirodi glumačkog posla jeste istraživanje karakternih osobina i preispitivanje sopstvenog bića, sigurno da nam ta istraživanja pomažu i u sagledavanju sopstvenih mana i uzimanja dobrih pelcera od nekih divnih dramskih likova.
Čini se da ste uloge pažljivo birali. Jeste li ambiciozni?
- Karijera mi nikad nije bila na prvom mestu, uvek sam porodicu pretpostavljala svemu jer sam tako vaspitana i jer mi je porodica uvek pružala istinski osećaj sreće i ispunjenja. Uloge su me radovale kad su mi bile izazovi, mnogo sam ih i odbila, ali ne kajem se, očigledno nisu bile moje.
U "Kalkanskim krugovima", čijoj se drugoj sezoni radujemo, gledali smo vas kao Bilju. Šta vam je kod nje bio izazov?
- Ona je snažna i pametna žena koja vidi dalje od svog okruženja, ali je okruženje i pogrešni izbori ometaju u sprovođenju zacrtanih ciljeva. Ta njena frustracija mi je bila inspirativna.
Drugačija je bila Mila Popović u seriji "12 reči".
- Mila je zabagovala u sopstvenom projektu ugodnog života prepunog kompromisa i laži, i to njeno suštinsko udaljavanje od porodice i otuđenje su mi bili intrigantni.
Zanimljivo je da vas je uloga u "Urgentnom centru" povezala s psihologijom, koju ste studirali pre glume.
- Uloga Olge Kos s dijagnozom bipolarnog poremećaja bila mi je jedan od većih izazova i sigurno da mi je i znanje s psihologije pomoglo u kreiranju lika, ali sam se konsultovala i s nekoliko stručnjaka iz te oblasti. Psihologija je i moja velika ljubav i mala pomoć prijatelja na svakoj ulozi.
"Švindleri" su vam doneli novu paralelu s privatnim životom jer ste igrali sa suprugom i ćerkom. Čini se da nema ništa lepše nego kada vas posao ne odvoji od kuće?
- Bila je to i privilegija da radim sa svojom porodicom i izazov da se zajedno poigramo s nekim drugačijim porodičnim odnosima, a da ipak ljubav bude konstanta i u pravoj i u imaginarnoj porodici. Gleda me Dragan, a ja vidim Sofronija, gleda me Anđela, a ja vidim Sofiju, gledaju njih dvoje Branku, a vide Soku. Mnogo uvrnuto i dražesno. Igramo se, a radimo. I zajedno smo. Divota!
Koliko je interesovanje vašeg oca Lazara za glumu imalo uticaja na vas da krenete tim putem?
- Moj tata Lazar Pujić, to je moj heroj i uzor. Sve moje uloge su bile prvenstveno namenjene njemu i uvek će biti. Zavolela sam glumu slušajući njegove uzbudljive priče o ulogama i predstavama koje je igrao kao glumac amater. Pričao nam je anegdote iz pozorišnog života, kako je radio s Matom Miloševićem, Cicom Perovićem, kako se Aca Popović popeo na scenu posle premijere svog komada da bi mu čestito na izvrsno odigranoj ulozi.
On je glumu ostavio zbog ljubavi prema vašoj majci, a vama je život uredio da vas gluma spoji sa suprugom Draganom.
- Pričao nam je tata i kako se zaljubio u našu mamu Nadeždu i kako je odlučio da ostavi momački život i glumu i da napravi porodicu. Hvala mu na tom izboru, vredelo je. I on je to znao, uživao je u svojoj porodici, bio je srećan čovek i doživeo da uživa u ulogama svoje ćerke i zeta Dragana, u ulogama svojih unuka Igora i Petra i unuke Anđele. Velika je to blagodet bila za njega, bio je ponosan i na nas i na celu svoju porodicu. Išli smo porodično u pozorište. Tata je bio zadužen za glumu, a mama za balet. Mama Nadežda je moja heroina. Sve što sam postigla bilo je zahvaljujući njima, ja sam samo bila vredna.
Učite li svoje studente na FDU da govorom tela nekada može da se kaže mnogo više nego rečima?
- Dve moje velike ljubavi, pedagogija i ples, pa još u službi glumca, inspirativan su i uzbudljiv deo mog života. Rad na FDU sa studentima glume ne samo da me ispunjava nego me motiviše da se i sama usavršavam i da zajedno sa studentima istražujem mogućnosti plesnog izraza. Govor tela je važan segment u obrazovanju glumca i osvajanje tog umeća je preduslov za formiranje kompletnog umetnika koji može da odgovori na sve izazove savremenog pozorišta. Rad sa darovitim i radoznalim mladim ljudima je velika inspiracija i radost za mene, veoma sam ponosna na svoje studente.
Serija "Radio Mileva" donela vam je i saradnju sa jednom od njih, Ninom Nešković?
- Radost je kada se u poslu sretnemo i insistiram da me studenti oslovljavaju sa "koleginice". Smatram ih ravnopravnim, pa i boljim, jer nose novu energiju, brzinu, svežinu, autentičnost, hrabrost, slobodu. Mnogima sam već igrala majku, a evo Nini i po drugi put.
Uskočila je umesto vaše Anđele, koja je tada imala snimanje van zemlje.
- Lepo smo radile i slale Anđeli snimke gde ja ljubim Ninu, svoju novu ćerkicu, kako bi je kobajagi napravile ljubomornom. Klasnim drugaricama je to bilo zabavno. Obe majke, i Bilja u "Krugovima" i Duda u "Milevi", bile su emotivno hladne, ali je Nini i meni to bilo interesantno jer je opozit našeg stvarnog odnosa. Zna Nina koliko je volim i poštujem pa je zasmejavalo kad igram opasnu mamu koja je šikanira.
Uloge majki bile su prekretnica u vašoj karijeri?
- Njima se prekinula velika pauza u mom radu i konačno sam dobila karakterne uloge. Zato studente savetujem da budu uvek u treningu, spremni i strpljivi, jer trčimo na duge staze, trčimo maraton. Strpljen - spasen.
Jeste li nostalgični za vremenom kada ste počinjali ili se jednako dobro osećate i danas?
- Volim sadašnji trenutak i ne bih se vraćala unazad, ali sam nostalgična zbog nekih ljudi koji nisu više u ovom vremenu. Drago mi je da sam imala sreću da ih sretnem i radim s njima. Volim da pričam o njima i da slušam druge kako pričaju o njima. Lepa nostalgija.
Plaši li vas prolaznost vremena?
- Svakome od nas je dato neko vreme, a poklonu se ne gleda u zube. Na nama je da budemo zahvalni i da damo svoj maksimum, obavimo svoju misiju, možda ostavimo neki trag u vremenu i onda idemo dalje.
Veruje li i dalje da će ljubav promeniti svet?
- Nepopravljivi sam romantik i verujem da je ljubav najveća sila i da će spasti svet.
*Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
