Novosadska glumica Tanja Pjevac u svoj poziv zaljubila se još kao devojčica kad je zabavljala porodicu imitacijama, a šansu da joj to postane profesija dao joj je čuveni Mihajlo Miša Janketić kad ju je primio na svoju prvu klasu. Srca publike osvojila je kao konobarica Zoka u seriji "Kamiondžije d. o. o", a Jagoda iz serijala "Državni posao" joj je najdugovečnija uloga pred kamerom.
Pratite li treću sezonu "Kamiondžija d. o. o"?
- Nekada se usudim, ali pošto sam vrlo samokritična, izbegavam. Sigurna sam da su "Kamiondžije d. o. o." stvarane uz mnogo ljubavi i truda, pošteno, profesionalno i posvećeno. Namera je bila da budemo bolji od prethodne sezone i pomerimo granice. Slušam komentare gledalaca i osećam da je ova serija postigla svoj cilj. Podsetila je da ima dobrog u nama, podsetila je na prijateljstvo, ljubav, žrtvu, smeh, toplinu. Pružila nam je sliku sveta za koji verujemo da postoji, ali ga možda ne viđamo često.
Kakva sudbina očekuje kelnericu Zoku?
- Ne bih ovako da vam otkrivam i kvarim zabavu. Junaci ove serije, rekla bih, imaju kvalitete kojih smo se zaželeli na malim ekranima. Tako je i Zoka topla, snažna žena velikog srca i takva priroda će je voditi kroz život. Ali nemojte se bojati za nju. Zoka je od čvrstog materijala. Ne da se ona nikad.
Vaš lik u prvoj sezoni nije imao ni ime ni repliku. Kako ste se izborili za više prostora?
- Zoka nije postojala u originalnom scenariju. Divni reditelj Filip Čolović objasnio mi je da ćemo na samom snimanju stvarati lik te Bajine drugarice. Bila sam zahvalna, ali i puna sumnje da li ću umeti. Počeli smo i nastala je Zoka zajedničkim snagama. Igrom slučaja, ona je narasla kao lik, dobila je svoju liniju priče i postala Bajina izabranica. Ali ako pažljivo pogledate prvu sezonu, ona i jeste Bajin parnjak. Taj njihov drugarski odnos krije i bezuslovnu ljubav od prve scene. I meni se činilo, Zoka jeste pravi izbor za njega. Hemija između njih je jaka. Nadam se da će tako i ostati.
Koliko dugo godina poznajete Nenada Jezdića, koji igra Baju?
- Upoznali smo se 2005, kad smo u Ateljeu 212 počeli da radimo kultnu predstavu "Smrtonosna motoristika" Egona Savina. Igrali smo je 11 godina. Kad s nekim prođete toliko godina, razvija se prijateljska, kolegijalna ljubav, poštovanje i prihvatanje. Puno gostovanja, zajedničkih putovanja, rađanja dece, deca su i porasla, a mi smo se i dalje viđali svakog meseca i igrali predstavu. Na taj način se dobro upoznate s kolegom, jer prisustvujete nečijem životu.
Onda su vas spojile "Kamiondžije"?
- Prošle su godine, ali smo nastavili tamo gde smo stali. Ono novo što smo otkrili jedno o drugom je da odlično i lako funkcionišemo kao partneri i da imamo glumačku hemiju koja nam pomaže na snimanju. Nenad je, što bi rekao naš reditelj Filip Čolović, kao uragan. To je teško ispratiti. Ta količina energije je impozantna i ponekad zastrašujuća. Ali ja joj se divim. Trudim se da od njega učim, da mu dajem koliko i on meni, da ga dostojno pratim. Zabavno nam je, smejemo se i podržavamo, što stvara skoro idealne uslove za rad.
Kakve uspomene nosite sa Uba, gde ste snimali?
- Okolina Uba, sela pored Uba, te kućice ukrašenih ograda i oslikanih bunara, vreli dani, vrele noći, snimanja po 12 sati danju po najvišoj temperaturi, ili noću, pa skroz dok ne svane... Neverovatne količine muva, moji pokušaji da izgovorim repliku a da se ne poklopim tonski s blejanjem ovaca... Predivna filmska ekipa, najpažljivija, najkulturnija, najposvećenija. Tika, koji nam u pola noći u pauzi govori "Na Drini ćupriju", Filip, koji posle sedam sati noćnog rada uzima gitaru i peva nam i svira, statisti iz moje kafane, 17 mojih presvlačenja u roku od 12 snimajućih sati... I mogla bih ovako do sutra. To je neko dobro vreme, s dobrim ljudima.
Gledaćemo vas ove jeseni i u seriji "Toma". Kako je bilo raditi s Marićem i Bjelogrlićem i da li je Bjela strog reditelj?
- Bilo je lagano. I ne može da bude teško kad radite s profesionalnim i darovitim ljudima kao što su njih dvojica. Dragana znam još od serija "Vratiće se rode" i "Sumnjiva lica". Nije strog, prijatan je, predusretljiv i govori glumački jezik. Samim tim vas oslobađa i navodi na pravi put. Bilo je to vrlo kratko i slatko iskustvo.
Na televiziji vas je obeležila uloga Jagode iz "Državnog posla".
- Ona je moj najdugovečniji televizijski lik, posebna sorta i ima veliko mesto u mom srcu. Mnogo je volim, iako je onako grozna. Imala sam veliku tremu pred prvo snimanje pa sam je osmislila po onome što mi je bilo blisko. Uzor su mi bile neke žene koje lično poznajem, ona je kao neki miš-maš svih tih tetaka iz okoline Novog Sada kojih sam se nagledala u životu, i koje imam utisak da poznajem vrlo dobro. Volim da verujem da svako ima neku svoju Jagodu, da ona postoji svuda i uvek. Toga je publika "Državnog posla" vrlo svesna. Neki se nasmeju kad me sretnu, ali svi mi se obraćaju mojim imenom, pa onda zajedno opletemo po Jagodi, jer je zaslužila. Ko joj je kriv!
"Državni posao" je humoristička serija, ali govori o važnim temama. Da li je vidite kao generacijsku seriju?
- "Državni posao" je fenomen. Oni su "prešli sve igrice", nadrasli sve postojeće pojmove za dobar i značajan televizijski program. Sama forma, način na koji nastaje, trajanje od 10 godina, humor, svi žanrovi koje pokriva i sve teme kojih su se takli... Popularnost koju uporno ima, i ne samo da je ima nego je i i dalje stiče. Humor i sloboda kojim uporno zrači. Mogu da kažem da "Državni posao" više nije serija. Mnogo je više od toga. A šta je to, nije na meni da kažem. Samo znam da se takvi ljudi ne rađaju dva puta.
Kako žive glumci danas u Srbiji?
- Kao i svi drugi ljudi u ovoj zemlji. Nisu glumci ništa posebno drugačiji. I mi se vozimo autobusima, idemo u prodavnice i na pijace, idemo lekaru, razboljevamo se, bolujemo od svih boljki. Neko ima više, neko ima manje.
Kad ste shvatili da ste popularni? Može li slava da ponese ili zasmeta?
- Nisam ni popularna ni slavna. Ne doživljavam sebe tako, niti imam razloga za to. Glumica sam koja ima sreću da radi svoj posao i zahvalna sam na tome. To što me ljudi prepoznaju na ulici je samo propratna stvar i trudim se da mi to ne smeta. Ne mogu da kažem da mi to prija, posebno kad imam loš dan. Nisam egzibicionista, niti volim da sam do te mere posmatrana. Sa druge strane, lepo je da vam neko izrazi poštovanje, da vam se zahvali na nekom smehu ili suzi koje su proživeli uz vaš lik. Tako da, zavisi, od dana do dana. Obična sam i tako će i biti. Živim svoj život najbolje što umem i nadam se da neću izneveriti sebe niti druge.
Bili ste u klasi velikog Miše Janketića. Koja je najvažnija lekcija koju vas je naučio?
- Ono što me je profesor naučio nije me učio samo na studijama. Uči me i dan-danas. Svaka reč koju je izgovorio živi u meni. Najveću odgovornost osećam prema njemu i trudim se da ga ne bude sramota toga što sam ja bila njegov student. Primećujete verovatno da on za mene nije umro, niti će ikada. Ne preterujem kad govorim ovo sve. Tako je. Moj profesor je jedna od najvećih figura u mom životu i zahvalna sam zauvek na njegovom prisustvu i prilici da od njega učim.
Kurir.rs/ TV ekran, Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
