Književnica Slavenka Drakulić nedavno je za "Lagunu" objavila novi roman "Mileva Ajnštajn: Teorija tuge". U njemu ova novinarka donosi pred čitaoce tragičnu priču o životu Mileve Marić nakon kraha braka sa Albertom Ajnštajnom.
Tim povodom jedna od najprevođenijih hrvatskih spisateljica za Kurir otkriva kako se rodila ideja da nastane ova zanimljiva knjiga, priča o tome zašto smo kao društvo izgubili empatiju i zbog čega joj je ova srpska naučnica najbliža od svih književnih junaka kojima je posvetila svoja dela.
Kako ste počeli da pišete roman o Milevi?
- Ne znam do kraja da objasnim. Kad sam bila u Americi, shvatila sam da ljudi ne znaju gotovo ništa o njoj. Sa Albertom je studirala i mnogo mu pomagala oko matematike. Bili su zanimljivi kao par, oboje su bili kreativci, pa me je interesovalo i to kakav je među njima bio odnos moći.
Jeste li čitali sve knjige koje su kod nas objavljene o Milevi?
- Uvek morate da čitate i druge autore kad pišete o istorijskoj ličnosti. Postoje činjenice kojih morate da se držite, a u romanu fikciji situacija može da se pojasni i nekim dodatnim psihološkim karakteristikama. Ipak, ne opterećujem se time što je napisano. Ljudi uglavnom pišu biografije, a fiktivnih romana o Milevi ima tek desetak.
Svoj ste podelili u pet poglavlja, a počinje čuvenim pismom u kome joj se Albert obraća kao svojoj sluškinji.
- Činilo mi se da to ima logiku. Samo se nametnulo da Mileva čita pismo u kuhinji, a kraj romana je odluka da mlađeg sina zatvori u ludnicu. Pokušao je da je ubije i postao joj je strašan teret.
Kada je ljubav između Mileve i Alberta prestala?
- Najveći šok bio joj je taj što je prvo žensko dete, rođeno pre braka, ostavila kod roditelja. Da li je ono posle usvojeno ili je umrlo, to je manje važno. Bio je to početak Milevinog psihičkog pada. Brak im je propao kad je ljubav prešla u naviku. Nakon što je rodila prvog sina, potpuno se posvetila detetu. A Albert je tek tada dobio posao i krenulo mu je. Počeo je da sarađuje s nekim novim mladim fizičarima.
U jednom delu ga čak i branite?
- Nije on bio monstrum, nego muškarac tog vremena. Mileva je bila žena koja nije dozvolila da je iko ponižava. S dvoje dece i bez posla sela je u voz i otišla. Ali nije prekinula odnose s njim. Opet, Albertova druga žena Elza navijala je za svoje ćerke. On je slao Milevi novac za decu, i Nobelovu nagradu je dao za njihovo izdržavanje. Ipak, nije tim vraćao njoj svoj dug. Mileva je živela i dalje skromno od iznajmljivanja stanova i časova klavira. Brinula se za decu, a sebi je prebacivala da se više bori za bolesno dete nego za zdravo.
Koliko je Mileva pomogla svom suprugu da postane jedan od najvećih naučnika u istoriji?
- Sad se tek vodi polemika o tome. Fizičari misle da je ona radila s njim, ali da nema zasluge da bude koautor. Međutim, taj originalni rad iz 1905. godine "Anali fizike" je nestao, iako je jedan ruski naučnik video da je potpisan kao zajednički. Meni se čini da posle toga ona kao fizičarka nema nijedan rad. Nikad nije diplomirala, a tada, da biste nešto objavili, morali ste imati diplomu. Marija Kiri joj je bila uzor. Ne možemo sve da znamo, pa će odgovor na ovo vaše pitanje ostati i dalje otvoren.
Ko je bio ključna figura u životu Milene Marić?
- Otac. Da nije bilo njegove podrške, nikad ne bih otišla iz Novog Sada. Uložio je napor da izučava fiziku i pređe u Zagreb, a posle upiše Politehniku u Cirihu. Isto to je pružio i drugoj svojoj deci, a znao je da je Mileva za fiziku posebno talentovana. Shvatila sam da su očevi važne figure u životima i mojih drugih junakinja, kao što su Dora Mar i Frida Kalo.
Pišete li o nekoj novoj ženi?
- Gotovo je sa ženama.
Koja vam je najdraža?
- Teško je da izdvojim jednu. Frida Kalo nije gubitnica, već pobednica. Za nju svi znaju, a za njenog muža Dijega Riveru danas znaju samo stručnjaci. Dora Mar je postigla neki uspeh, pa odustala od sebe zbog Pikasa. Najviše se emotivno identifikujem s Milevom, jer je ona imala najtragičniju sudbinu. Mnogo je propatila sa svojim detetom. Međutim, i s Fridom se poistovećujem zbog njene bolesti. Stvarala je uprkos bolovima. Teško mi je da izaberem samo jednu.
Mislite da će vaš novi roman neko da ekranizuje?
- Nisam dobila ponudu, ali je to zahvalna tema. Ajnštajnov život je poznat i nisam sigurna da li bi stranci okrenuli kameru na Milevu. Elza se nametnula kao jedina žena u životu Alberta Ajnštajna koju ljudi pamte. Mileva je zaboravljena. Ali neka srpska produkcija bi to mogla da napravi. Srbi rade sjajne serije i imaju fantastične glumce.
Dugo godina niste želeli da dođete u Beograd. Na koga ste bili ljuti?
- Bila sam ljuta na svoje prijatelje koje su postali nacionalisti. Dolazila sam u Beogradu nekoliko puta i viđam sve svoje prijatelje. Održavaju se veze, ali nije to kao pre, u doba socijalizma. Nekada sam sarađivala s Dugom, Ninom i Vremenom. Jednom mesečno bih dolazila. Trebalo je vremena da se te pokidane veze ponovo uspostave. Znate, ja nisam nacionalista i kažnjena sam bila u svojoj zemlji zbog toga.
Niste ni jugonostalgičar?
- Nisam. Čovek je nostalgičan prema svom detinjstvu. Kod onih koji su jugonostalgični to nema veze ni s politikom ni s Jugoslavijom, već s njihovom mladosti. Nekada si imao sigurno radno mesto, a nije bilo ni ove trke. Nije meni u Jugoslaviji bilo loše. Bila sam kritikovana zbog feminizma. U Beogradu smo napravili tu čuvenu konferenciju 1978. godine.
Snaga vas kao autorke je u izuzetnoj empatiji. Što smo je izgubili?
- Empatiju smo odavno izgubili, a to je osobina koja se uči od najmlađih dana. Istraživanja potvrđuju da se odmah vidi kako su deca koja muče životinje patološke ličnosti. Empatija ide od kuće. Međutim, u svetu u kome je novac vrhunska vrednost ne može biti empatije. Kod nas se uči i razvija konkurencija i individualizacija koja ide do krajnjih granica. Brzo pravljenje novca nekog čini medijskom zvezdom, a to su kriminalci. Za to snosimo odgovornost mi kao društvo i pojedinci, ali i mediji. I onda se dogodi ono što je u Beogradu.
Živite u Švedskoj. Da li tamo može da se dogodi nešto slično?
- Nemoguće. Ne bih mogla da zamislim. Oni su vrlo racionalni. Oružje je kod nas nadohvat ruke i igra veliku ulogu u našem društvu. Kultura nasilja je mnogo jača nego u Švedskoj. S druge strane, moramo imati na umu da oni nisu bili 200 godina u ratu.
(Kurir.rs / Lj.R.)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
