Kada neko poput glumca Gordana Kičića izabere profesiju srcem i od malih nogu, veliki rezultati kasnije nisu čudo, već logičan razvoj događaja. Upravo mu je takav kontinuitet u stvaralaštvu doneo titulu jednog od angažovanijih domaćih glumaca, koji uz igru vredno režira i producira.
Dok lagano priprema treću sezonu serije "Mama i tata se igraju rata", Gordana gledamo u novom trileru "Nemirni", a on broji sate do večerašnje pretpremijere komada "Obraćanje naciji" u Ateljeu 212. U razgovoru za Kurir otkriva šta se vrzma po glavi glumca samo dan uoči premijere.
Jeste li uzbuđeni?
- Kako da ne. Raduje me novi susret sa publikom. Do sada smo igrali probe u gluvoj sali, pa ćemo tek večeras, kad stanemo pred gledaoce, videti šta smo uradili. Inače, cela predstava je ozbiljna interakcija sa publikom.
Paralelno vas gledamo u novom trileru "Nemirni".
- U njemu se nekoliko priča, poput pletenice, uvezuje i tek negde na polovini serije postaće jasno šta gledamo. Moj lik traga za bratom koji je kidnapovan. Korak po korak, publika shvata u šta se upleo, a pritom u flešbekovima shvatamo kakav je njihov život bio. Ko bude promašio jednu epizodu, moraće da se vraća. Velika je glumačka ekipa, a najviše sam igrao sa Anom Mandić, Strahinjom Blažićem, Anicom Dobrom i Jelenom Stupljanin.
Posle mnogo godina ponovo sa Jelenom?
- Dobri smo drugari, volimo se i privatno i profesionalno. Bili smo direktni partneri u predstavi "Razvaljivanje" u JDP, posle smo snimali seriju "Lisice", lepo se družili. Ona je potom otišla u Ameriku, gde sam imao priliku da je posetim čak dva puta i gledam u pozorištu. Fenomenalna je glumica i imala je divnu karijeru u Njujorku. Kad se vratila, nastavili smo da igramo "Noćnu stražu" u Ateljeu 212, a "Nemirni" su bili zadovoljstvo i radost.
I doneli su vam i brzu vožnju, koju ste snimali bez kaskadera?
- Ta kaskada je rađena sa 10 kaskadera u drugim automobilima, snimana sa dve ili tri kamere. Preticali smo se i jurili. Bilo je uzbudljivo.
Kada ste položili vožnju?
- Sa 18 godina. Volim da vozim, ali ne i da putujem po 10 sati. Kratke deonice po Srbiji od dva sata su idealne.
Kad smo kod punoletstva, jeste li i dalje zahvalni profesoru Bajčetiću što vas je primio na klasu, pa niste život nastavili u Rusiji ili Americi?
- Kako da ne. Pokojni profesor Bajčetić je obeležio moje studiranje, i kasnije sam imao divnu komunikaciju s njim.
Da li kao umetnik najviše možete da date u svojoj zemlji?
- Ne znam šta bi bilo da sam otišao. Ovako, otvorila su mi se razna vrata da se bavim produkcijom, režijom i kreiranjem serija. Ne znam da li bih to uspeo u inostranstvu. Ne mogu da se žalim i pričam da je negde bolje. Zahvalan sam na tome što imam.
Odrasli ste kraj oca, poznatog reditelja, majke advokata, dede lekara... Da li vam je uspeh vaše porodice bio motiv da i vi uspete?
- Samo mi je bilo važno da napravim svoju karijeru, koja će biti samo moja stvar. Kad sam osetio da sam to obavio i kad sam otišao dalje, da se bavim režijom, razgovarao sam sa ocem, koji mi je bio velika podrška. Na početku mi je bilo važno da me ne etiketiraju kao nečijeg malog. I to smo odavno obavili.
Umete li danas jasno svojim ćerkama da date savet za čim da tragaju u životu?
- Govorim im da traže ono što ih čini ispunjenim. Ne srećnim, jer pitanje je kako ko doživljava sreću. Ima ljudi koji ne rade ništa, pa su srećni, ima ovih koji rade, pa su srećni. Važno da je čovek ispunjen svojim poslom, da ga doživljava kao poziv i neophodnost za lično izražavanje. Nemam neke zahteve prema deci. Samo želim da su zadovoljne.
Imate li recept kako sačuvati porodicu?
- Treba biti prisutan i umom i fizički, i znati prioritete u životu.
Nekada je omladina svoj bunt izražavala kroz muziku. Toga danas nema...
- Nema. Dijametralno su suprotni od nas. Ali i svet je potpuno drugačiji, od tehnologija, količine izbora, dostupnosti svega. Od nas mogu da dobiju usmerenje, a opcije su im fantastične. Mogu sa stipendijama da odu u inostranstvo, da se vrate, menjaju poslove, da se prekvalifikuju, promene zanimanje... To je dobro, ali je najvažnije nešto što nose od kuće, od radnih navika, preko pogleda nas svet, kulturnog ukusa, filmskog i muzičkog. Svet je danas veoma blizu i mi smo deo njega. Jeste da imamo svoje muke, ali ni drugima ne cvetaju ruže.
Gde smo danas u borbi za malo više kulture?
- Kultura je takva kakva jeste, na nivou ovog prostora. Otežavajuća okolnost je ta što su ljudi zatrpani gomilom sadržaja, rijalitijima, hiljadama serija i kanala sa sportom. Svega ima na televiziji, da čovek ne poželi da izađe iz kuće. A važno je da se izlazi iz kuće i da se filmovi gledaju u bioskopima, da se ide u pozorište. I čini mi se da se nakon korone narod uželeo svega toga, pozorišta su puna, bar za predstave u kojima igram karata nema. Uvek je lepo da se više pažnje u medijima pridaje kulturi, klasičnoj muzici, filmu. Da su to teme emisija u vidljivijim terminima, da se izdvaja više novca za kulturu. Ali čini mi se da se trenutna situacija neće promeniti. Bar se snimaju filmovi i serije. To je bitno.
Svetozar Cvetković nam je nedavno rekao da im je vaš deda, čuveni lekar Miroljub Kičić, ostavio u amanet da snime film o Golom otoku po njegovoj priči "Ostrvo na dnu". Znate li dokle se stiglo?
- I ja igram u tom filmu. Ali ne znam ništa više o tome. Tu sam samo glumac i podržavam projekat na svaki mogući način.
(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
