Za manje od dve nedelje počinje Beogradski letnji festival (Belef), na kome će biti izvedeno više od 20 predstava. Od toga je čak sedam premijera, a u jednoj od njih reditelj Ivan Vuković spojiće na sceni kao direktne partnere Slobodu Mićalović i Vuka Kostića. Ovo dvoje glumaca prijatelji su više od dve decenije, a 5. jula će u Botaničkoj bašti izvesti prvi put u Srbiji predstavu "Dečje povrede".
- Komad je crna komedija i melodrama, koju je Džozef Radživ napisao 2011. On je jedan od najoriginalnijih mladih američkih pisaca i već je doživeo da bude finalista za Pulicerovu nagradu 2010. s dramom "Bengalski tigar u bagdadskom zoološkom vrtu", kao i da osvoji nagradu Obi 2018. za dramu "Opiši noć" - počinje priču reditelj za Kurir.
Dramu ste i sami preveli. Šta je njen zaplet?
- "Dečje povrede" nisu klasična ljubavna priča. Već od prve scene, u školskoj ambulanti, pratimo devojčicu Kajlin s teškim bolom u stomaku i mračnim oblakom iznad njene glave i Daga, dečkića koji se upravo sjurio s krova škole biciklom - jasno nam je da naši junaci nisu tipična deca. Od njihove osme do trideset osme godine gledamo njihove susrete po raznim mestima za lečenje, uvek sa novim ožiljcima i na telu i na duši. Kako da voliš nekoga ako ne umeš da voliš sebe. Uz puno humora i tuge, jer maske uvek idu zajedno, pred nama se odvija priča o dvoje ljudi koji ne razumeju ovaj svet. Ali, ko pa divan ume.
Zašto je važno sad, u ovom trenutku, progovoriti sa scene o temama kojima se bavi poznati američki pisac?
- Ovo je jedan u nizu tekstova koje sam pronašao za vreme prvog talasa korone, kad su se pozorišta zatvorila, kad su nam rekli da ne smemo da zagrlimo i poljubimo nikoga koga volimo, život više nikad neće biti isti i onlajn je novi pravi život, a pravi život je previše prljav, i maske i rukavice i distanciranje... Krenuo sam onda da zamišljam pozorište koje će jednom doći nazad, i prevodio, pisao, režirao u svojoj glavi. Govorio sam sebi - i posle kuge je došla renesansa.
Kako ste odlučili da spojite Slobodu i Vuka, koji su prijatelji više do 20 godina?
- Sloboda, Vuk i ja smo se baš i spojili oko samog teksta i njegove priče i likova, i ideje da je lična istorija - istorija ožiljaka. Vidljivih i nevidljivih. U svetu digitalno nasmejanih, sa plaža i proslava, ožiljci su prvo što algoritam ukloni. Veoma se radujemo letnjoj premijeri 5. jula, u okviru Belefa, u Botaničkoj bašti. Baš tamo. Gde je po jedno ili dva drveta, koje nigde drugde u Beogradu ne rastu, neki čudaci drveće. U moru lipa i jasena u ovom gradu. Od jeseni predstava će biti na repertoaru Narodnog pozorišta i igraće se na sceni "Raša Plaović".
Kako je teku probe?
- Trenutno radimo probe u jednoj baletskoj sali i nekako se već dva puta dogodilo da ubacujemo ples u scenu. Ne znam da li je to do sale. Okrutan je bio ovaj maj. Sigurno je i on ušao u predstavu. Kao ova sala koja nam podmeće ples u noge. I smejemo se i plačemo glasnije. Tako je to sa ožiljcima, sad su deo tebe, ne smeš da bežiš od ogledala ili će ti ožiljci ostati otvorena rana.
Majstor za duodrame: Ovde je duša na izvol'te
Ne radite prvi put duodramu, a publika će tokom leta moći da vidi i "Pluća" na Bucinim danima.
- Istina, u skorije vreme radio sam još jednu duodramu, "Pluća" u Madlenijanumu, onda operu u Nišu sa pedeset ljudi na sceni, a sad sam opet sa dvoje glumaca. To je sve podjednako teško. Teško je pronaći izraz, progovoriti o paradoksu. A ne držati lekciju. Nego praviti pozorište. Dodatno, u duodrami nema ukrasa, nema skrivanja iza kulisa, iznenadnih ulazaka i velikih odlazaka. Nego duša na tacnu, i svaka reč na izvol'te za kikot, i grohot, i suzu, i ridanje.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
