Moje predstave i drame su odavno otišle iz moje kuće i sada žive neki život. Pitanje je da li neko zna da sam im nešto u rodu.
Ovako za rođendansko izdanje Kurira započinje razgovor Dušan Kovačević. Za njega, kao i za dnevni list Kurir, 2023. godina je značajna. Akademik i pisac ove godine proslavlja pola veka stvaralaštva, a naš list dve decenije rada.
Vidovdan ima posebno mesto u srpskoj istoriji, koje na svojevrstan način obeležava našu naciju. Šta on za vas predstavlja?
- Vidovdan je iznad dnevne politike i važniji od vere. To je datum oko koga se kao oko ose okreće istorija Srbije počevši od Kosova do današnjih dana i svih mogućih događaja koji su vezani za istoriju 20. veka. Vidovdan je najbitniji datum u istoriji naše zemlje. U sebi nosi uzvišenost, ali i ponos i tragediju. U svakom pogledu je izuzetan događaj i nije čudo što je povod za radovanje, proslave i sećanje.
Za vas je juče bio poseban dan. Dočekali ste Vidovdan u Sokobanji.
- Održano je moje literarno veče. Plato u centru tog grada nosi moje ime. Sokobanja leči i dušu, zato je neophodno da ovo turističko mesto bude stecište ozbiljnih kulturnih događaja.
Kao i Kurir, proslavljate jubilej u radu. Da li ste očekivali da će "Radovan Treći" i "Maratonci trče počasni krug" steći kultni status?
- Godina 2023, za mene kao pisca, značajna je jer je pre 50 godina, 26. februara 1973, u Ateljeu 212 izvedena moja prva drama "Maratonci trče počasni krug". Bio sam tada student četvrte godine, a krajem godine publika je mogla da vidi moj diplomski rad - "Radovana". Diplomirao sam u klasi Slobodana Selenića. Premijera je bila 30. decembra. Tih godina Atelje 212 bio je među najznačajnijim evropskim pozorištima. Igrali su tu glumci koji su obeležili istoriju srpskog i jugoslovenskog pozorišta. Godine 1973. ušao sam u pozorište na velika vrata i od tog doba živim kao profesionalni pisac. Kasnije sam se zapošljavao i radio i kao direktor pozorišta, ali nikad to nije bilo moje primarno zanimanje. Radio sam taj posao jer sam želeo nešto da pomognem. Bio sam i profesor na akademiji, ambasador...
Tokom leta premijerno će biti izvedena nova verzija "Radovana", koju postavljaju Somborci.
- Komad napisan i objavljen u mnogim knjigama je mnogo ozbiljnija drama, ali Zoran Radmilović je to ukrasio i pretvorio u čistu komediju. Meni je to bilo drago i učestvovao sam u poslu. Neke delove smo zajedno dopisali. Zoran je bio apsolutni genije na sceni i nazvao bih ga džez glumcem. Trebala mu je samo partitura da bi on posle odsvirao komad na svoj način. Zato je postao jedinstven u istoriji našeg pozorišta. Predstava je nestala s VHS kasete iz Pozorišnog muzeja i tako je nastala piratska verzija. Ljudi znaju te replike napamet. Dešavalo se to i s drugim ekranizacijama. Pogledajte "Maratonce". Danas je teško naći tih desetak teških glumaca na jednom mestu.
Da li je tačno da ste uloge pisali za određene glumce, a posebno za Batu Stojkovića i vašeg kuma Boru Todorovića?
- Nikad nisam pisao s namerom da nešto napišem za njih. "Radovan Treći" bio je posveta Zoranu Radmiloviću. Često je odbijao uloge, ali sam poželeo da radim s njim.
Pre nekoliko nedelja imala je premijeru u Narodnom pozorištu predstava "Urnebesna tragedija" Jagoša Markovića. Volite njega kao reditelja?
- Jagoš Marković je nepredvidiv reditelj i nikad ne znate šta će napraviti, kao ni on sam. To je u poslu dobro. Ne ponavlja se, već pokušava da napravi nešto novo. Gledao sam ovu predstavu s posebnim osećanjem tragičnosti zbog svega što se događalo poslednjih meseci. "Urnebesna tragedija" u suštini je priča o odrastanju jednog dečaka u familiji koja nije baš kako treba. Kad sam je pisao, imao sam osećaj da je porodica epicentar našeg sveta, a danas je to osećaj još ubedljiviji. Mislim da to kakav ćete čovek biti zavisi od toga u kakvoj ste porodici odrasli.
Kakva će biti sudbina filma "Beli hotel", koji govori o ratu u Ukrajini, a još uvek nije snimljen? Planirali ste da ga radite s Kusturicom.
- Došlo je bombardovanje 1999, a nakon toga je glavni producent preminuo. Priča je danas ostala kao uspomena. Bilo je predviđeno da Nikol Kidman igra glavnu ulogu. Film govori o ratu u Ukrajini. Sada se tamo uživo događa taj film. Planirali smo snimanje tokom 2000. i on bi sada objasnio zašto je došlo do rata u Ukrajini 2022. godine. Priča govori o pogromu Poljaka, Rusa i Jevreja tokom Drugog svetskog rata i zlikovcu Stefanu Banderi, nacističkom oficiru, kome su podignuti silni spomenici.
Svaki dan pišete... U pripremi je i nova knjiga.
- Beležim portrete deset ljudi koje sam poznavao. Želim da zapišem neku vrstu moje privatne istorije s njima. To su svedočanstva o ljudima koji su učinili puno za kulturu našeg naroda. Imao sam sreće da viđam patrijarha Pavla i da se družim s njim.
O medijima: Kurir dobro prati šta se dešava u kulturi
Čitate li i dalje svako jutro novine?
- Novine uvek čitam od stranica gde je sport da bih se zagrejao za vesti iz politike koje mogu da me šlogiraju. I u sportu ima raznih čuda. Nemam mobilni telefon, internet i računar. I dalje pišem rukom svoje priče. Sve što je ručni rad je kvalitetnije od visoke tehnologije. Kad uđete u butik i vidite da piše ručni rad, nikad ne pitajte za cenu.
Kako Kurir može da bude bolji?
- Govorim iz mog ugla. Navijam da veći prostor dobije kultura. Politika zauzima veliki prostor u medijima kao što su TV kanali i društvene mreže. Kultura se povukla. Kurir ima rubriku kulture i prati dobro šta se novo dešava. Mislim da je to dobar put.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
