BEOGRAD ME STO POSTO PODSEĆA NA NJUJORK, TO JE KOSMOPOLITSKI GRAD! Američka rediteljka o okolnostima koje su je dovele u Srbiju

Kada je pre tačno četiri godine počela da snima dokumentarni film "The Flagmakers" ("Ljudi koji šiju zastave"), američka rediteljka, oskarovka Sintija Vejd, znala je da će to biti još jedno neizvesno putovanje. Ipak, nije mogla ni da nasluti iznenađenje koje joj je glavna akterka, sasvim slučajno odabrana Srpkinja Radica Marković, priredila.

Naime, priča o ljudima različitih religija, vera i interesovanja, koje je kao pridošlice sa različitih krajeva sveta spojio zajednički posao u fabrici za izradu zastava, zapravo je priča o ostvarenju američkog sna. Otkrivajući kroz ovaj dokumentarac kako je taj svoj san ostvarila, Radica je napravila potpuni preokret kada je rediteljku pred kraj snimanja obavestila da se posle tri decenije u Americi ipak vraća u Srbiju. Film se tako i završio...

Na proputovanju kroz Evropu rediteljka Vejd je na poziv Američke ambasade došla u Srbiju, srela se u Kraljevu sa Radicom, ali i posetila redakciju Kurira, gde nam je u intervjuu opisala zašto je snimila film, dostupan na kanalu Dizni+, o zastavi svoje zemlje iz vizure imigranata.

Odakle vam ideja za film?

- Proistekla je iz osećaja žalosti. Bila sam veoma zabrinuta i pomalo tužna, osećala sam se kao da je američka zastava na neki način kidnapovana od strane desnice, malog broja ljudi ohrabrenih od Trampa. Osim toga, znate da su naši sportisti klečali dok traje himna u znak protesta protiv rasizma, kog i danas ima mnogo u našoj zemlji. Ispalo je kao da ne možete da volite državu, a da njenu politiku ne dovodite u pitanje. Sve deluje prilično crno-belo.

Fabrika za šivenje zastava ispala je savršen izvor materijala?

- Svaki put kada vidim zastavu na nečijoj kući ili nalepnicu na kolima, osećala sam se veoma nelagodno jer mi je to delovalo uskoumno i skoro ratoborno. Teralo me je da razmišljam zašto svi ne bismo stali ispod zastave zajedno, i onda sam počela da proučavam. Došla sam do saznanja da u najvećoj fabrici koja proizvodi zastave prvenstveno rade izbeglice i imigranti, što je prelepo, ali i ironično. Takođe, znala sam da je to pravo mesto za snimanje filma jer je bogato podacima za istraživanje ove teme. Od radnika ne bih samo saznala njihov odnos prema američkoj zastavi već i prema američkom snu.

Šta vama znači zastava?

- Do ovog filma o njoj sam mislila mnogo drugačije. Međutim, sada znam da prosečno 10 ljudi pravi jednu zastavu, to je deset različitih priča, 10 individua koje dolaze iz raznih krajeva sveta i dodiruju tu zastavu. Neki na njoj ušivaju zvezde, neki trake... I sada kad pogledam zastavu, razmišljam da je ona simbol demokratije i onoga što bi trebalo da budemo radeći zajedno uprkos ideološkim, kulturnim i religioznim razlikama. Sada bih mogla slobodno da okačim američku zastavu gde god da odem, jer ne razmišljam o njoj, već o ljudima koji su je napravili.

Da li je Amerika zaista zemlja mogućnosti?

- Od početka Amerika je bila zemlja šansi i jednakosti među ljudima. Međutim, žene od prvog ustava sve do 1929. godine nisu mogle da glasaju. Takođe, Afroamerikanci nisu imali svoja prava i, da budemo iskreni, naša zemlja je nastala na genocidu nad populacijom starosedelaca u Severnoj Americi, na ropstvu i ženama koje nisu imale pravo glasa, pa čak ni pravo nad vlastitim telom. Nikada nije postojala jednakost koju je proklamovao ustav, nema je ni danas, mada je situacija bolja. Vidimo i sada nameru vrhovnog suda da stvari vrati unazad. U mnogim državama abortus je nelegalan iako je pre 50 godina bilo drugačije. Tu su i napadi na prava gej i transosoba, pa rasizam. Ali Amerika jeste zemlja mogućnosti, ljudi su puni elana i optimizma da mogu da budu ono što hoće.

Mogu li svi koji u nju dođu da ostvare svoj san?

- Ako ste bili u Njujorku, gradu solitera, bukvalno od metroa do vrha poslednjeg sprata nekog od njih, ljudi su jedni na drugima. I svi potpuno različiti sanjaju američki san. Takav demokratski eksperiment jedna je od najlepših stvari na svetu. Ali, i pored toga, borimo se sa rasizmom, koji je institucionalizovan, žene su i dalje plaćene manje nego muškarci, mnogo više Afroamerikanaca strada u ubistvima. Nemaju svi pravo glasa. Velika je to borba. Čim napravimo korak napred, vratimo se jedan nazad. Htela sam da snimim film koji zahvata veće područje, sadrži i nadu i tugu, jer je život takav. Siv je. Možeš nešto da voliš, ali da ti to slomi srce. Ja sam Amerikanka i veoma sam srećna zbog toga, mnogo toga volim u Americi, ali i brinem za našu demokratiju i preživljavanje.

Kako ste birali aktere u filmu?

- Snimanje smo počeli u julu 2019. i mislili da će brzo biti gotov, ali počela je pandemija. Nismo mogli da uđemo u fabriku i sve se odužilo. Žao mi je što nismo mogli da ubacimo sve priče, ali odabrali smo Radicu, koja je došla u Ameriku iz Srbije kada nije znala engleski. Učila ga je gledajući televiziju, jer joj u početku uz manuelan posao u fabrici nije bio neophodan. Lagano je napredovala i postala menadžer. Dobila je prelepu kuću sa baštom, ostvarila je američki san. Veoma dobra i skromna, brinula je o svojim zaposlenima zaštitnički.

A oni su došli iz svih krajeva sveta.

- Ali iz Iraka je izbeglica. Sve mu je bilo savršeno dok nije postao žrtva rasnog napada. To ga je navelo da se zapita da li je Amerika zaista idealna. Šugar Rej je crni Amerikanac, menadžer u proizvodnji, i priča u ime mnogih u Americi koji zastavu ne doživljavaju kao svoju. Snimali smo u leto 2020, kada je Džordža Flojda ubio policajac usred dana u blizini Minesote, što je blizu Viskonsija, gde se nalazi fabrika. To mu je teško palo. Ironija je što voli Ameriku, a ne može da drži njenu zastavu. Pošto je navijač Milvokija, vidimo ga na kraju filma kako maše zastavom kluba, koju mnogo više doživljava kao svoju nego američku.

Ima još zanimljivih priča.

- Barbarina, na primer. Ona je generacija bebi-bumera, predstavlja belce iz Centralne Amerike. Protiv je imigranata na papiru, podržava Trampa, a s druge strane, njena najbolja prijateljica je muslimanka iz Iraka. Pošto se spremna za penziju, na njeno mesto dolazi upravo mlada sposobna muslimanka, i to je demografska realnost u SAD. Opet, na Barbarinom primeru se vidi i ono što korporativna Amerika radi ljudima u penziji, stvara im veoma neizvesnu budućnost. Svaka osoba u filmu predstavlja neki arhetip. Ali Radica najviše reprezentuje američki san.

Film prikazuje i njen prvi susret sa Njujorkom.

- Ostrvo Elis dalo je dozvolu zaposlenima u fabrici da dođu brodom do kipa. Bilo je smešno što Radica, gledajući u kip koji ima ikonički karakter, nije komentarisala njega, već se divila zastavi koju su sašili njeni zaposleni.

Jeste li znali nešto o Srbiji pre snimanja filma?

- Bila sam student devedesetih kada sam čula za ratove ovde i NATO bombardovanje, mislila sam da je ovde opasno i čudno. Provodeći mnogo vremena sa Radicom, učila sam sve više o njenom životu, a ona nas je sve iznenadila kada je na kraju snimanja rekla da se posle 30 godina u Americi vraća u postojbinu. Volim što je posle svega što joj je Amerika dala odabrala Srbiju. Vrlo sam joj zahvalna, inače ne bih danas bila ovde u poseti.

Kako su reagovali naši ljudi na film?

- Divno! Naša poseta Srbiji počela je u Kraljevu, gde smo se i sreli sa Radicom. Potom smo išli u Niš, pa u Novi Sad. Bilo je interesantno videti različite delove zemlje. Publika u Srbiji je veoma pažljiva i nagradila nas je gromoglasnim aplauzima. Nigde taj pljesak nije bio tako snažan kao u Srbiji i ja sam kao reditelj veoma zahvalna. Baš prija, osećate se ispunjeno kao posle dobrog jela. Vidim da su se ljudi povezali sa filmom, da su ga pažljivo pogledali. Pričali smo i o mom filmu "Mer People".

Beograđane Njujork veoma podseća na naš grad. Liči li vama naša prestonica na Menhetn?

- Sto posto! Beograd je urban i kosmopolitski grad. Pun je predratnih zgrada, koje ga čine zanimljivim. Prvo veče nakon što smo se smestili u hotel, suprug i ja smo šetali malom uskom ulicom i naišli na gomilu restorana. Mnogo mladih ljudi sedelo je napolju, bilo je lepo letnje veče, koje smo proveli uz spektakularnu večeru. Poslužen nam je karakterističan obrok istočne Evrope, začinjen i pikantan. Odjednom, osetila sam se kao da sam na Menhetnu, a mogla sam da budem i u Filadelfiji ili Džerziju, na bilo kom mestu na svetu. Sve je tako povezano i izgleda kao spoj starog i novog sveta.

Dokumentarci vas već dve i po decenije vode po svetu. Volite li ih više od igranog filma?

- Za njih ne treba mnogo para i dovoljna je mala kamera. Opet, izazov je što moraš da provedeš godine snimajući ga, a da posle imaš malobrojnu publiku. Takođe, ne znaš u kom smeru će se priča razvijati i kako će se završiti. Kad režiraš dokumentarac, nisi ti šef nad pričom, već ona nad tobom. To je vrlo izazovno ako pokušavaš da usput živiš i gajiš decu. Sve što se dešava ljudima koje snimaš, moraš i sam da proživljavaš. Tek sad počinjem da se bavim igranim filmom i volela bih da ih snimim dosta.

Šta vam znači Oskar koji ste osvojili 2008. za kratki dokumentarac "Freeheld"?

- I o Oskaru razmišljam kompleksno, kao i o zastavi. To je najveće dostignuće u filmskoj industriji. Osećaj kad se uzme u ruke je vantelesni, treba da ostaneš miran i koncentrisan kad izlaziš na binu u koju gleda između 40 i 60 miliona ljudi, a potom sa nje odeš sa tom zlatnom teškom statuom. Teži je od mojih ćerki kada su se rodile! Ima skoro devet funti (4,08 kg). Nestvarna je ta sjajna statua u obliku savršenog muškog tela. Ali tu je moj život, u kom gajim decu, perem i peglam veš. Veoma je težak i nosi borbu, a Oskar tako lep i svetlucav nije pravi život. Zahvalna sam što ga imam, on je kao deo familije i divno je što će biti sa mnom do kraja života. Otvorio mi je mnoga vrata u poslu, mnogo mi je lakše da nađem sredstva za filmove jer sam dobitnica Oskara.

Vaš muž, producent i scenarista Metju Siret, ističe da je srećna okolnost što vas je sreo jer inače nikada ne bi pravio filmove.

- Bio je arheolog kad smo se upoznali, a potom je radio u advertajzingu. Međutim, kada smo dobili decu, zbog posla sam često putovala od Indonezije, Kambodže, Japana, Nemačke... Snimala sam po celoj Americi, a neko je morao da bude sa ćerkama. On se žrtvovao, brinuo je o njima, vodio ih na časove baleta, pravio kostime za Noć veštica, spremao im večere, radio domaće zadatke... Mama nije bila tu. Metju je definitivno čovek iza žene. Ali sada producira moje filmove, a upisao je i postdiplomske studije pri američkom filmskom institutu.

Oboje ste iz Njujorka?

- Tamo smo rođeni i živeli dugo, ali Njujork je postao naporan za porodični život, pa smo otišli u Los Anđeles. Kad sednemo da pijemo kafu ispred kuće, vidimo čuveni znak Holivud. Inače, moj muž snima reklame i voli hranu, pa se šalim kako će biti kuvar. Zanimljivo je kada smo na Epl TV snimali sa Hilari i Česi Klinton emisiju "Gutsy", o veoma hrabrim i sposobnim ženama, brinuo je o tome da na stolu mora da bude i hrane, pa je Hilari mislila da je moj muž pravi profesionalni kuvar. Nadamo se da će pisati scenarije za filmove koje ću režirati. Naše dve ćerke često nam kažu da neće da idu sa nama jer samo pričamo o filmovima (smeh). Mlađa je završila srednju školu, trenutno su u kampu u Minesoti, pa smo mi krenuli na put u Evropu.

(Kurir.rs / Jasmina Antonijević Milošević)

Bonus video: