Nameravao sam da napišem tekst o "Indijani Džonsu i artefaktu sudbine" još za prošli broj, ali je na američkim bioskopskim blagajnama odskočio "Zvuk slobode", film o hvatanju trgovaca decom, pa sam se opredelio za njega zbog brojnih neobičnosti koje ga prate. U međuvremenu, Indijana Džons loše prolazi kod publike i sad, kada je došao trenutak da o njemu napišem koje slovo, došao sam do zapanjujućeg zaključka da sam film odgledan pre samo koji dan već napola zaboravio.
I da se razumemo, Indijana Džons je jedan od junaka moje mladosti, dakle, producenti su verovatno imali i nas matore kao ciljnu grupu. Ali opet, "Artefakt sudbine" mi je ostao u mutnom sećanju kao neprekidni niz akcionih scena snimljenih tako da budu atraktivne, ali nekim čudom uspevaju da budu dosadne. Zašto? Pa, zato što me je, da prostite, bolelo uvo za junake i preko dva i po sata ovog filma izgledalo je kao mnogo duže.
Kad već spomenuh ciljnu grupu, nisam baš načisto na koga su producenti sve računali. Okej, živimo u postjugoslovenskom prostoru i fenomen nostalgije nam je jasan, kao to i koliki potencijal za brzu i nezasluženu zaradu on ima. I videli smo prošle godine na primeru nastavka "Top gana" da je isplativa i širom sveta, "Maverik" je privukao i mlado i staro i prošao odlično, čak je dogurao do Oskara. Trik je u tome što su autori "Maverika" likovima i radnji, ma koliko apsurdni oni bili, pristupili s poštovanjem. Indijana Džons je u petom delu neprekidno tretiran s dozom prezira, što je u nesaglasju s likom koji je u samoj svojoj suštini šmeker i zbog toga ga je publika decenijama volela. Doduše, tu je prvih dvadesetak minuta filma, kad je Indi - mlad.
Podmlađivanje glumaca kompjuterskim efektima nije novina i dosad je ta tehnologija korišćena s uglavnom kilavim rezultatima. Skorsezeov "Irac" ima glumce i u podmlađenim varijantama, ali njihovo kretanje odaje godine, to nije moguće lako zamaskirati. Neki glumci se, zahvaljujući modernim računarima, pojavljuju u filmovima decenijama nakon svoje smrti, poput Pitera Kušinga u "Odmetniku 1". Scena s podmlađenim Indijem događa se noću, što prikriva manjkavosti, ali obilna upotreba efekata tokom akcije čini je hladnom i veštačkom, a to je problem koji se vuče kroz čitav film. Ako ikada neko pokuša da objasni šta znači izraz da "film ima dušu", moći će da koristi petog Indijanu kao negativan primer, jer je ovde sve hladno i izveštačeno. Bez duše. Publika ne želi da vidi svoje junake, kako je to sad moderno, "dekonstruisane", tj. stare, džangrizave, oronule, nesigurne. Publiku više očigledno nije moguće vući za nos sa scenarijima koji su niz labavo povezanih dosetki i nedokuvanih ideja kroz koje se neprestano provlači neka politički korektna "poruka". Publika rado pribegava tzv. suspenziji neverice i nemoguća dešavanja na platnu ili ekranu, kada je to zabavno i uzbudljivo; međutim, ukoliko je bukvalno sva pozadinska radnja podređena spomenutim neosmišljenim pričama, onda se opet oseća kao da je neko vuče za nos. I onda ideja producenata da se "uzme kinta na nostalgiju" postane odbojna i neuspeh filma je zagarantovan. Ko je gledao film, neka samo obrati pažnju kada se u tih prvih i najboljih dvadeset minuta pojavljuju i nestaju avioni, savršeno prateći radnju u vozu. Takvi ofrlje nanizani događaji provlače se kroz ceo film.
Indijana nije trebalo da ide u penziju, trebalo je da odjezdi u sećanje na kraju "Poslednjeg krstaškog pohoda", savršenog kraja voljene trilogije. Hvala bogu, bar će propast na blagajnama sprečiti dalje ceđenje suve drenovine. Producenti, dozovite se pameti, pobogu.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
