U nedelju je, u 47. godini, umro novinar Vladimir Lojanica.
Nije pisao za Kurir, ali smo neke njegove tekstove prenosili na našem portalu. Samo, nije to razlog što se ovako opraštamo od njega. Lojaničina smrt je gubitak za svekoliko srpsko novinarstvo.
Njemu nisu bili potrebni veliki događaji i veliki gradovi da napiše veliku priču. Živeo je u Užicu, i pisao o Zapadnoj Srbiji.
Poslednjih godina nisam voleo da čitam njegove reportaže. Bolelo je. Lojanica je oslobodio ruku, izgradio svoj stil, i u novinama u kojima je radio izborio se za pravo koje imaju samo najbolji novinari - da sam bira teme i način na koji će ih obraditi.
Pisao je o nesrećnim i tužnim ljudima, zarobljenima sudbinom i kućnim pragom u opustelim selima.
Početkom godine izašla je iz štampe njegova knjiga sabranih reportaža "Gluv je dan bez ljudi". Čestitao sam mu.
Odgovorio je porukom:
"Moco, ovu priču sam radio u prošli utorak i još me drži. Usadila mi se ova nesrećnica u glavu i ne izbija", i poslao mi tekst o starici iz zaseoka kod Sirogojna.
"Neka sila je, staru i usamljenu, skoro pa slepu na jedno oko, još drži na ovom svetu. Da li da se nad njom i u dubokoj starosti iživljava, ili da ima ko njenim najmilijima da pali sveće i ljubi spomenike - ko će znati."
Jedno sam u pisanju reportaža naučio: tekst će biti dobar ako novinar dok ga piše - plače. Siguran sam da je Lojanica (zvali smo ga svi prezimenom) plakao kad je ovo pisao.
I ovo, o bračnom paru staraca što su sahranili dva sina: "Odnese orao pile pa ti bude žao, kamoli kad izgubiš decu - rekla je ona, a on klimnuo glavom i obrisao suze pre nego što su stigle da skliznu preko izboranog lica."
"Kud god ovim mojim brdima, svuda teške sudbine. Pusta sela, prazne kuće, samotni starci, neženje, ljudi koji sanjaju grob", napisao mi je. "Njegova brda", njegovi ljudi.
Vladimir Lojanica nije pisao, živeo je svoje junake.
Bilo je kasno februarsko veče kad smo se dopisivali. On kod kuće, kod mene u redakciji nije bilo posla, kuckali smo poruke dugo. Ljutio se na novine. "Mene to boli, što je običan čovek proteran iz medija."
"Na vetrenjače si udario", uzvratio sam.
"Znam, ali mene vodi ta potreba da pričam s nekim ko je željan priče... Nije njima važno što će izaći tekst u novinama, nego su željni priče bilo sa kim."
Vratili smo se, nekako, na poluslepu staricu iz Sirogojna.
"Mogu ja ovoj babi da odnesem novac, bilo šta drugo, ali to njoj ne menja život ni za milimetar. O tome razmišljam stalno. Otići ću s drugom da joj iscepamo drva. Ima ko njoj to da uradi, ali ja ću se osećati bolje ako mi to učinimo." Stariji sam od njega petnaestak godina, napisao sam mu da se čuva takvih priča, da iz njih novinar ne može da izađe nenačet.
"Da, mnogo sam takvih priča uradio i osećam da me polako stižu", bio je njegov odgovor.
U nedelju su ga stigle.
Vladimir Lojanica umro je od srca.
Od čega bi drugog?
Kurir.rs/ Momčilo Petrović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
