Novi roman u serijalu o inspektoru Nikoli Limanu, „Umri, ljubavi!“ Đorđa Bajića predstavljen je beogradskoj publici 14. septembra u knjižari Delfi SKC. O romanu su, osim autora, govorili pisac i satiričar Bojan Ljubenović i urednica izdanja Dubravka Dragović Šehović. Odlomke je čitao glumac Petar Zekavica.
Dok je njegova verenica birala idealnu venčanicu, neko je u prizemlju čuvene modne kuće Herman krvnički zario makaze u vrat bezobrazno zgodnom Oliveru Dilberu. Inspektor Nikola Liman se zainatio da prokrči put kroz šumu laži i obmana, ogoli istinu i pronađe zločinca.
Uz čitanje odlomka sa početka Petar Zekavica se osvrnuo i na aktuelnost romana, i prostorno i vremenski.
"Ovaj roman je aktuelni presek savremenog društva kojem smo svi svedoci i saučesnici. To je potrošačko društvo u kome je čovek non-stop u trci za novim nadražajima, osećanjima. Ne može da se opusti. To je društvo velike tenzije, u kojem ljudi odu na godišnji odmor a vrate se umorni sa njega, u kojem su ministri uglavnom bez portfelja, u kojem ljudi rade poslove koje ne žele i koje ne vole, u kome modne kuće, a ovaj roman dotiče i tu temu, štampaju u sve većoj količini jedno te iste konfekcije. Ovaj roman je prožet sabijenom unutrašnjom agresijom koja ne može doći do izražaja, to je roman velike potencije koji je u stvari impotencija našeg društva, zato je on obojen u crveno, bojom krvi."
„Nije bilo lako prokrčiti put, ubediti domaću publiku da dâ šansu domaćim piscima trilera“, kaže Đorđe Bajić.
„To je poslednjih desetak godina počelo da se menja, nadam se da sam i ja dao svoj doprinos tome da domaća publika shvati da i domaći pisci imaju šta da ponude u ovom žanru, možda i više od stranih pisaca. Radnju svojih romana smeštam u Beograd, pa se može reći da imaju svojevrstan srpski ’šmek’, što mi je veoma bitno. Koliko god da su ovo romani o inspektoru Limanu i njegovim slučajevima, to su romani o Beogradu, koji jako volim, bez obzira na sve mane koje ima, volim ga i sa tim manama. Uglavnom sam nailazio na vrlo dobre komentare, pronicljive čak, čini mi se da moja publika čita romane na pravi način, ume da pronikne u moje misterije na pravi način. Oni shvataju da to pre svega jesu trileri, ali oni daju i neku vrstu hroniku Srbije u dvadeset prvom veku. Ovo je roman koji sam najlakše napisao. Pisao sam ga godinu dana, što je dosta brzo, jer sam prethodni ’Smrt u ružičastom’ pisao tri i po godine, ali mi je njegov uspeh dao elan da ovaj roman brže završim.“
„Svako ko pročita makar jedan Đorđev roman, zavoli inspektora Limana. To je čovek od krvi i mesa, sa svojim problemima, vrlinama i manama, možemo da ga zamislimo, on je jedan od nas. On pokušava da balansira u sopstvenom životu a da ujedno bude uspešan u karijeri i otkrivanju zločina. Đorđe tačno zna na koji način će teći priča, koje će uloge dati Limanu, na koji će način povezati sve likove. Vrlo je važno, kada su trileri u pitanju, da pisac uživa u pisanju, jer čitanje mora nesmetano da teče, posebno trilera. Kod Đorđa je to slučaj. Sigurna sam da će domaća triler scena imati sve više sledbenika, odnosno čitalaca i da će ljudi sve više svoje poverenje poklanjati domaćim piscima, jer se u ovim romanima oseti domaći ’šmek’. Kao što imamo severnoevropski noar, imamo i srpski noar, i to se meni veoma dopada. Ovo je roman koji zaslužuje nastavak, i verujem da ćemo čitati o Limanu i ubuduće.“
Bojan Ljubenović je nasmejao sve prisutne svojim „ekspozeom“ o knjizi, u kojem nam je šaljivo otkrio da je zapravo on bio inspiracija za srcelomca i miljenika žena kakav je inspektor Nikola Liman. „Još od rane mladosti sam voleo da čitam knjige ovog žanra. Sećam se kada sam otkrio Šerloka Holmsa na jednom zimskom raspustu, potom sam prešao na Roberta Ladlama, pa sam čitao Džona Grišama, Marija Puza… Dugo nisam čitao domaći triler, a pre dve godine sam pročitao Đorđevu „Smrt u ružičastom“ i prvo mi je palo na pamet da je ovaj pisac pismen. Njegove knjige imaju jako lepu, kvalitetnu rečenicu, veoma pazi na jezik i da se nije upustio u pisanje trilera, mogao bi da piše bilo koji drugi žanr književnosti, jer veoma lepo piše. To je retko kod pisaca trilera, jer se oni uglavnom drže radnje, ne mare mnogo za rečenicu ili opise. Kod Đorđa to nije tako. Ljudi misle da trileri mogu da se čitaju ’sa pola mozga’, a to kod Đorđa nije moguće. On to radi namerno, u romanu ima više od dvadeset pet likova, samo da ih upamtite sve, potrebno je dobro da zagrejete mozak, a onda kad ste to već uradili, greota je da ga tek tako pustite, i onda nastavite da čitate roman, uvuče vas priča da je neprestano čitate. Đorđe je uzeo i jedan agatakristovski trik, a to je da svako od ovih likova može da bude ubica. Ja nisam pogodio ko je ubica, a verujem da neće ni drugi čitaoci. Kao što Ju Nesbe ima svog Harija Hulea, lepo je što Đorđe ima svog junaka serijala“, rekao je Ljubenović.
Kurir.rs
NE PROPUSTITE
Bonus video:
