Pisac i novinar Ivan Đurđević nedavno je čitaocima predstavio svoj drugi roman "Atopija" u izdanju Presinga. U ovom delu autor donosi nesvakidašnju priču o ljudima koji su postali brojevi i svetu u kome je zavladao konzumerizam. Pored "Atopije", Đurđević je objavio i roman "Plastelin" (Portalibris, 2020), u kome se takođe bavi problemima modernog doba. U razgovoru za Kurir autor otkriva skrivene simbolike u svom delu.
Glavni junak vašeg romana nema ime, već je broj 36. Zbog čega ste se odlučili na takav potez?
- Negde u romanu čitalac nailazi na zanimljivu priču o Benfordovom zakonu, ili zakonu prve cifre. On kaže da su brojevi koji počinju sa 1 ili 2, u stvarnom životu daleko zastupljeniji od onih koji počinju sa 8 ili 9. Taj zakon je, metaforički gledano, čudna mešavina matematike i predrasuda, jer dokazuje da u svakodnevnom životu čak ni brojevi nisu među sobom ravnopravni.
Prosto, jedni imaju bolji "lični marketing" od drugih. Zamislite kakva je onda tek situacija sa ljudima. Broj 36 je na skali od 1 do 100, koliko ima zaposlenih u odeljenju kompanije u kojoj radi, na vrlo nezgodnom mestu, na početku druge trećine. Dakle, svakako je iznad proseka, ali nedovoljno da bi bio primećen i napredovao, jer su brojevi ispred njega primećeniji. Kao ličnost ne uspeva da se uklopi ni u jednu kombinaciju.
Šta vas je inspirisalo u pisanju ovog dela?
- Svakodnevni život u kombinaciji sa univerzalnim ljudskim dilemama i neprekidno preplitanje ta dva.
Radnja je smeštena u 2030. godinu, kada je svet zasnovan na konzumerizmu. Mislite li da se empatija polako gubi iz našeg društva i da nas očekuje takva budućnost?
- Mi već živimo u takvom, kancerogenom društvu. U "Atopiji" su prikazane njegove metastaze, a neko ko dočeka terminalni stadijum u nešto daljoj budućnosti, na ovo što sada živimo gledaće nostalgično, kao na "dobra stara vremena".
Nema nikakve sumnje da se svaka generacija od početka ljudske civilizacije do danas suočavala sa potpuno istim problemom, ali legitimno je pravo pisca da baš probleme svoje generacije smatra većim od onih koje su imale prethodne i koje će imati buduće.
Vaš prethodni roman "Plastelin" takođe se bavi problemima modernog doba. Koliko se ovo delo razlikuje od "Atopije"?
- Oba romana bave se, svaki na svoj način, sličnom, čestom i popularnom temom - malim čovekom u raljama modernog doba. Samo se "Plastelin" malo više bavi modernim dobom, a "Atopija" malo više malim čovekom.
Koliko su vam iskustva iz novinarske prakse pomogla u pisanju?
- U početku mi je pomagalo novinarstvo, a kasnije mi je pomogla propast novinarstva. Eto dokaza da u svemu lošem ima bar nečeg dobrog. (smeh)
Kako dobra knjiga može da nađe put u ovim našim vremenima u kojima su dominatne druge teme?
- Knjiga "Atopija" optimistički predviđa da će 2030. godine biti samo 5,6 odsto ljudi rođenih u 21. veku koji su pročitali nešto od Dostojevskog. Sada vidim da će, nažalost, ta brojka biti daleko manja. U Srbiji polovina muškaraca i trećina žena ne pročita ni jednu knjigu godišnje. Biznis plan je, ispred i iznad svega. U takvoj postavci stvari, dobra knjiga, ako se ne pogodi da je nekim čudom istovremeno i komercijalna, pronalazi put samo do pasioniranih čitalaca, ali i taj krug se polako zatvara.
Kako biste opisali razvojni put kroz koji ste kao pisac prošli?
- Ne smatram sebe piscem u užem smislu te reči, jer ne živim od pisanja. Sama činjenica da sam pišući romane, od čistog hobija terapijskog tipa, došao do stadijuma da nekoga zanima šta imam da kažem, govori o tome da sam ipak nekakav put prešao.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
