Ludače, troludače, šta to radiš? - reči su kojima je majka korila Milića Stankovića kao dete, te on, kad posta planetarno poznat i priznat ko Milić od Mačve, sačini čuveni ciklus slika "Milić, ludi čovek" da ga ko drugi ne bi tako zvao.
Taj genijalni i kontroverzni "ludak", vazda drugačiji od svih, koga se otac odrekao preko novina, srpski Dali, ostavio je "luda" i neverovatna dela, koja su upravo pred našim očima na impresivnoj izložbi "Nebeski Milić".
U salonima Doma Jevrema Grujića, istog onog u koji je kraljica Natalija svraćala na čaj, sad je život koji je trajao 66 godina u delima, ali i ličnim predmetima umetnika. Još s vrata pogled pada na čuvene balvane, simbol Milića od Mačve.
- Po završenoj likovnoj akademiji, u Parizu mu poznati galerista Aleksandar Jolas nudi da ga zastupa. Ali Milić se uplaši, te ode u u Bulonjsku šumu, gde je ceo dan razmišljao, dok mu se uveče prvi put u snu javljaju balvani. Pošto je uvek spavao sa štafelajem pored sebe, budi se i pravi skicu za tu prvu sliku "Let balvana". I upravo to je protumačio kao poruku da treba da kaže "ne" Jolasu, pa se vraća u Srbiju - priča nam Branka Conić, direktorka Doma Jevrema Grujića i koautorka izložbe s koleginicom, istoričarkom umetnosti Andreom Milojević.
Iako je ostao u Srbiji, doživeo je svetsku slavu, izlagao od Amerike do Evrope, njegova dela su u brojnim privatnim kolekcijama, pa i kod Rokfelera... Ali uvek se vraćao rodnoj Mačvi, koja je svugde, pa i na "Parizu u Mačvi", ovde izloženom. Plastovi sena, crkve, vojnici... A iznad svega stradanje Srba i Srbije...
- Momo Kapor je rekao: "Kad bi Srbi nekako nestali, po Milićevim slikama bismo ih mogli napraviti." Evo ga delo "Žrvanj za mlevenje Srba" - materijalizacija mučenja našeg naroda. A tu su opet mačvanski predeli, vojnici, majka koja sve gleda... - kaže Conićeva dok prilazimo "Rađanju trube" - mladi par se venčava, vidi se utroba kao simbol rađanja, preslica i konac kao simbol stvaranja, ali truba, koja je i simbol odlaska u rat, te vojnik ne zna da će doživeti rođenje svog deteta - srpska priča gotovo svake generacije.
Plastovi sena u detinjstvu su ga plašili, izgledali su mu kao vampiri, pa su takvi i na "Invaziji na Beograd".
- Fantastična zelena boja je simbol oporavka Beograda nakon Drugog svetskog rata, a u pozadini su razrušeni simboli grada - spomenik knezu Mihailu, Kalemegdan, "Moskva". Vojnike često slika ukopane u zemlju, pa i kao krajputaše, čime prikazuje ogromno stradanje srpskog naroda kroz istoriju - gledamo velelepno delo, te idemo do čuvenog "Srpskog barbarogenija".
- Tu je iskoristio termin Ljubomira Micića, spojio je termin varvara i genija. Smatrao je da Evropi toga doba treba genije, ali srpski ili balkanski, koji će da donese novu, svežu energiju - navodi Conićeva dok prilazimo slici rađenoj po pesmi Oskara Daviča "Oj, Srbijo".
PRVA LAJAONICA U NAS
Nakon što su istekle tri godine zabrane koju mu je postavio otac, on ga ponovo prihvata, pa mu pomaže u izgradnji njegove tri čuvene kule, koje podiže zahvaljujući znanju iz arhitekture - u Belotiću, na Zvezdari i na Zlatiboru.
- Kule idu na četiri strane sveta, svaka za po jednu ćerku - Odetu, koja nije više među nama, Teodoru i Simonidu, i za Jelenu. Kula u Belotiću ima prvu lajaonicu u nas, u kojoj je čak i Branko Ćopić "lajao". Staneš i kažeš šta god želiš. Okupljao je kulturnu elitu u tim kulama, na čuvenim sedeljkama, gde se pevalo i igralo - kazuje Conićeva i podseća da je Milić pripadao i čuvenom pokretu Medijale, iz kog je kasnije istupio, pa je ovde i slika koju je posthumno posvetio Leonidu Šejki.
Rođen je, kako je govorio, između 26. i 30. oktobra 1934. u Belotiću.
- U osnovnoj školi je imao trojku iz crtanja jer je vreme trošio pomažući drugoj deci, ali i zato što su mu kuće uvek bile na nebu, pa mu je učiteljica govorila: "Miliću, kuća je na zemlji, nije na nebu" - kaže Conićeva.
Po svršetku gimnazije otac veli da mora biti "pravi čovek, s mašnom", što je podrazumevalo inženjera ili lekara, te Milić kompromis nalazi u arhitekturi. Ali paralelno i tada protivzakonito upisuje i likovnu akademiju, falsifikujući svedočanstvo. Tri godine se krije i trči između Kalemegdana i Vukovog spomenika od jednog do drugog fakulteta, te napušta arhitekturu kad biva otkriven.
- Otac ga se tad odriče preko Glasa Podrinja i zabranjuje mu da tri godine dolazi u rodnu Mačvu. Milić to nije mogao da podnese i zimi, kad se svi povuku iz seoskih kuća u poljima, boravio je u napuštenim kolibama Mačve. Govorio je da se uvek zateklo neko parče slanine zahvaljujući kome je preživeo - kaže naša vodilja kroz izložbu, koju je podržalo Ministarstvo kulture.
Mačva je gotovo svugde, ali od početka sedamdesetih i Danka - treća supruga, s kojom je proveo poslednjih 30 godina života i koja mu je podarila Jelenu, četvrtu ćerku. Dankin lik daje i čobanici sa Zlatibora.
- Moj otac je krenuo da pohađa kurs francuskog jezika u "Đuru Salaju", a na istom tom institutu majka Danka je predavala engleski jezik. Tata ju je primetio, sretali su se na hodniku, onako u prolazu, pa je on zamolio svoju profesorku francuskog da ih nekako kao spontano upozna - kaže za Kurir Jelena i nastavlja:
- Duže vreme je cela stvar i ostala samo na tom pozdravljanju u hodniku ispred učionica. Onda se otac dosetio da sačeka da ona završi časove, a da se on baš tu tada "slučajno" zadesi. I ponudi joj da je poveze kolima do kuće, pošto su oboje živeli na Zvezdari. Pristala je. Tako je sve počelo. Venčali su se tri godine kasnije - 1973.
To je žena s kojom je proveo bezmalo pola života, do kraja. Ali ovde su i neke rane ljubavi. Na zidu jedan od Milićevih prvih aktova, još iz studentskih dana, iz 1955.
MILIĆEV BELI LUK
Izložen je i umetnikov slikarski pribor, ali i beli luk nađen u njemu. Voleo je beli luk, često išao na pijacu, sam je spremao hranu, imao čak i neku svoju specijalnu dijetu.
- Najviše je voleo Kalenić pijacu, gde su ga ljudi često pitali odakle je, na šta je odgovarao da je od Mačve. I otuda Milić od Mačve - kaže Conićeva, koja nas vodi i u selfi kutak, gde se može isprobati "malanje" po platnu.
- Posvetio ga je svojoj studentskoj ljubavi, a ona se toliko uvredila što je javno prikazana da nije ni došla na izložbu - kaže Conićeva.
Poseban kakav je bio, smatrao je i da umetnost pripada narodu i da njoj treba da bude izložen svakodnevno.
- Jedna od njegovih prvih izložbi je zapravo bila kad je okačio slike na grane drveća, na tarabe i zidove javnih zgrada, mesta pored kojih ljudi svakodnevno prolaze. Smatrao je da je to važno i zbog same umetnosti. Često je slikao na trgovima, privlačeći pažnju i praveći gužvu, zbog čega je čak intervenisala i policija - kazuje Conićeva.
Nema danas "ludaka" za tarabe i drveće. Ali zato imamo Dom Jevrema Grujića i ova čudesna dela. Neka i prvi put u javnosti...
Jelena S. Spasić
NE PROPUSTITE
