Razvojni put jedne od glavnih glumica u popularnoj komediji "Radio Mileva" Kris Gavrić nalik je onim filmskim pričama u kojima se srećan kraj često čini gotovo nerealnim. U njenom slučaju kraj mukama da upiše glumu, što joj je pošlo za rukom iz šestog puta, značio je čaroban početak upravo u seriji koja je s novom 2024. godinom donela gledaocima i nove epizode.
To što je šira televizijska publika često oslovljava imenom njene junakinje Sonje joj ne smeta. Naprotiv, ona joj je donela neprocenjivo iskustvo i otvorila velika vrata u poslu. Pre glume, godinu dana je studirala produkciju, razmišljala je i o novinarstvu, uživa u svojim brojnim hobijima i veoma je svestrana, ali pre svega hrabra.
Odlučili ste da promenite svoje ime?
- Inače me niko u okruženju ne zove Kristina, a dva prezimena koja sam nosila od oba roditelja Bogunović Gavrić zvuče predugačko. Odskoro sam samo Kris Gavrić.
Koliko vam se inače život promenio uz "Radio Milevu"?
- Ulogu Sonje sam dobila posle prve godine glume, pa je snimanje "Mileve" propratilo moje studije do diplomskog. Život mi se jeste dosta promenio, ali ja sam suštinski ostala ista. Sazrela sam i porasla, ali ima tu još dosta sitnijih promena. Na primer, selila sam se pet puta od tada. Vozači bi se, svaki put kad krene novi ciklus rada, pitali da li je moguće da opet imam novu adresu (smeh). Svi ljudi iz serije su me na neki način oblikovali. Jer, mi glumci smo sakupljači. Sve što vidimo i čujemo, uhvatimo i prihvatimo.
Serija vam je zapravo bila neka vrste profesionalne prakse.
- Ne znam da li bi mi neko drugi dozvolio da snimam, ali moj profesor Ivan Jevtović jeste. On mi je kao otac. Kad sam dobila ulogu, zvala sam ga i pitala šta ćemo sad. Rekao je: "Naravno da ćete da radite." Ali ja sam štreber po prirodi i sve sam stizala. Veoma mi je bilo stalo do studija jer sam toliko želela glumu.
Dokaz je i činjenica da ste je upisali iz šestog pokušaja.
- Nisam htela da odustajem. Da sam dobila ulogu, a da nisam završila akademiju, to ne bi bilo to. Moja suština je u bavljenju ovim poslom. Fakultativno znanje mi je veoma važno, ali i praksa mora da postoji.
Zanimljivo je da vas pet puta neko nije video na glumi, a za ulogu Sonje bili ste prvi izbor.
- Glumu sam probala da upišem nakon druge godine srednje škole. Sećam se, jedan reditelj mi je rekao da je tada neću upisati jer sam emotivno nestabilna i veoma osetljiva, da će me pojesti u ovom svetu i da je možda bolje da radim nešto iza kamere. Ja jesam hipersenzibilna, ali isto tako znam da čovek bez borbe ne postoji. Mora da bude i tuge i mraka, mučenja i saznanja da si se potrudio, a ne da si nešto prosto dobio.
A vi ste se izborili?
- Jarac sam i nisam htela da odustanem. Znala sam da će doći moja prilika na najčestitiji način. Samo je bilo potrebno da mi neko otvori vrata.
I to vrata, kako kažu, najtežeg žanra - komedije.
- Zamišljala sam sebe kao dramsku glumicu, ali eto, shvatila sam da me komedija privlači i da mi budi dodatnu energiju, koje inače imam previše.
Olga Odanović je pričala kako se na početku karijere tresla pred Radmilom Savićević. Kako ste vi doživeli vašu filmsku baku?
- I da sam htela da se tresem pred Olgom, nisam mogla, jer je od prvog dana bila puna ljubavi i topline. Doživela sam je kao veoma blisku jer se tako postavila. Pamtim naš prvi kadar, sve je bilo emotivno, ali nisam mogla da ukačim njenu brzinu. U jednom trenutku me je uhvatila za ruku i rekla dve stvari koje su me odmah pokrenule. Radost je raditi s njom. Ali i s Brstinom, koji je veoma humorističan kad se ugase kamere, Marija mi je takođe postala bliska... Na setu funkcionišemo kao porodica i nikada se nisam osetila odstranjeno. Samo sam upijala. Jednom je Brstina rekao: "Pazite šta pričate, jede vas očima, sve skuplja." To i jeste suština. Dobila sam dosta saveta, ali one najbolje sam videla i osetila. Radost je što mlad čovek kao ja radi s tako velikim imenima.
Sonja ima 19, a vi 26 godina. Razumete li njenu generaciju?
- Bila mi je frka u početku, ali svakako ko god me upozna, ne da mi više od 21 godinu. Skoro se desilo da su u jednoj prodavnici mom dečku i meni tražili ličnu kartu jer smo kupovali cigarete. Kad sam dobila Sonju, odjednom je ushićenje zamenila odgovornost. Gledala sam na Jutjubu tiktokerke i influenserke i bilo mi je teško da stvorim tu tinejdžerku. Ali ogromna je sreća što je dobro napisana.
Kako reaguju vaše komšije?
- Bilo je raznih situacija i dosta šokova, pogotovo kad me vide da unosim stvari u njihovu zgradu. Najčešće ne mogu da veruju, ali oduvek imam sreću s komšijama. Valjda sam se selila u neke dobre krajeve.
Znači li to da vas ne drži mesto?
- Zaista je tako. Imam porodičnu kuću na Košutnjaku, gde sam odrasla i tamo me čekaju da se vratim, ali ne. Kod mene stalno nešto mora da se dešava. Predinamična sam i umem da napravim žurku i kad je nema. Često me najmlađa sestra Vanja, koja ima 14 godina, pita kako je sa mnom uvek tako. Sama krojim život, što podrazumeva česte i nagle promene.
Zar niste jedinica?
- Mojoj majci jesam, a ocu sam prvo dete. Ima još dve ćerke. Ja sam odrasla uz majku.
Veoma ste vezani za mamu Ljiljanu?
- Da nije bilo nje, ne znam šta bi bilo sa mnom. Odricala se celog života da bi meni pružila toliko ljubavi. Ne znam nijednu drugaricu koja ima takav odnos s majkom. Veoma je lepo kad majci možeš da ispričaš šta se desilo a da nešto ne sakriješ. Zahvalna sam što mi je bog dao takvu majku. Uvek me je učila da pratim svoje srce i snove. Da mi čestitost i moral budu na prvom mestu. Nadam se da će i mene deca sutra voleti kao što ja volim nju. Bila mi je ogromna podrška i u glumi. Pa ko bi rekao detetu da šest puta proba da je upiše.
Odakle vam tolika ljubav prema glumi?
- Još kao dete sam primećivala detalje na koje drugi nisu obraćali pažnju. Komentarisala sam kako neko hoda, šta je obukao... Bila sam znatiželjna, što je za glumca mnogo važno, jer sve za lik uzima iz spoljašnjeg sveta. Ne znam da li sam ja odlučila da se bavim glumom ili mi je to došlo kao nešto prirodno. Mogla bih svašta da radim, ali gluma je jedino što me ispunjava i donosi radost. U njoj ima toliko treme i muke koje me vuku napred. Ne libim se da kažem da osećam nekad i anksioznost, ali živimo u vremenu kad je anksioznost sveprisutna.
Doprinosi li njoj i neizvesnost u poslu?
- Muke su tu, ali kad dobijete ulogu, tog dana onaj odgore spusti svoju silu i sve se poveže. Za mene je vera glavna stvar, nikad neću prestati da verujem. Zahvalna sam na snazi koja me pokreće kad počnem da sumnjam u sebe. To se i desilo kad sam ušla u uži krug za "Milevu". Prvi osećaj u stomaku bio je da je uloga moja. Imam jaku intuiciju. Stomak sve zna i uvek ga slušam.
Tako ste birali i uloge u pozorištu?
- U Pužu igram u predstavi "Lepotica i zverko", u režiji Marka Jovičića, a na sceni Zmaj opštine Savski venac besplatne predstave vikendom za mališane s Milanom Pajićem. Igrati za decu je nešto najbolje na svetu. Tek tu moja energija vrvi, sve je ludo na sceni i ne staje. To mi i prija u ovim godinama. Mada, u jednom trenutku snimala sam "Radio Milevu" i "Zakopane tajne", posle toga trčala na fakultet, a uveče na probe u Puž i radila sve do ponoći. I tako tri meseca. Nekad se probudim u četiri ujutro i uspaničim da negde kasnim.
Stižete da se bavite kulinarstvom i masažom?
- Volim da kuvam, ali ne spremam meso, koje jedu meni bliski ljudi. Ipak, menjaću se. Planiram da završim kurs za masažu, da imam sertifikat zbog sebe.
Krase vas velika pristojnost i poštovanje okoline. Je li to stvar vaspitanja?
- Kad sam koleginicu Dubravku Drakić, inače velikog profesionalca, pitala kako je moguće da je toliko pristojna, rekla mi je: "Dušo, to je normalno". I potpuno je u pravu. Ne znam šta se desilo s ljudima pa je oko nas mnogo nekulture, izbegavanja istine... Hajde da stanemo iza datih reči i obećanja. Boli me kad nije tako i verujem da ima mnogo više ljudi koji drže do svoje reči.
Čemu se nadate?
- Možda nekoj drami, psihološkom trileru. Da ne ostanem u komediji, iako sam je zavolela i verujem da će mi "Radio Mileva" ostati najbolji projekat.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
