Dramska umetnica Dušica Žegarac rođena je u Beogradu 1944. godine. Kao srednjoškolka slučajno je zapažena i angažovana za glavnu ulogu progonjene Jevrejke u filmu "Deveti krug" (1960), za koju je nagrađena na festivalu u Puli.
U svojoj bogatoj karijeri ostvarila je preko 60 uloga, zbog kojih je sa pravom nosila epitet velike umetnice.
Bogata karijera
Žrtvujući studije medicine, nastavlja sa sličnim ulogama devojaka koje pomažu partizanima "Stepenice hrabrosti" (1961) i "Saša" (1962), te 1962. godine upisuje glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Nakon dužeg razdoblja bez angažmana, od 1966. godine i uloge u filmu "Tople godine“ (1966) Dragoslava Lazića, gradi stabilnu karijeru.
Zrelija, sa izuzetnom moći glumačke tranformacije, tumači glavne i veće sporedne uloge među kojim se izdvajaju one u ostvarenjima: "Buđenje pacova" (1967) Živojina Pavlovića i "Pošalji čoveka u pola dva" (1967) Dragoljuba Ivkova.
Igrala je i u filmovima "Nemirni" (1967) Kokana Rakonjca, "Variola vera" (1982) Gorana Markovića, "T.T. sindrom" (2000) Dejana Zečevića, "Ljubav i drugi zločini" (2008) Stefana Arsenijevića i mnogim drugim.
Priznanja
Dušica Žegarac je dobitnica najvišeg priznanja Jugoslovenske kinoteke za doprinos filmskoj umetnosti – Zlatnog pečata. Za izuzetan doprinos umetnosti glume dobila je nagradu "Pavle Vuisić", a u monografiji koju je tim povodom priredio o njoj Ranko Munitić nazvao ju je "crna dama sa zvezdanom senkom". Ostvarila je takođe mnoštvo uloga u domaćim TV serijama: "Od svakog koga sam volela“, "Mikelanđelo", "Boje slepila" i druge.
O porodici i užasima Golog otoka
Glumica je jednom prilikom govorila o svom privatnom životu i tome kakvi ljudi su je okruživali. Ona je tom prilikom svoju porodicu opisala kao ljude koji su imali izuzetne porodične vrednosti.
- Imala sam sreću da sam se rodila i odrasla u porodici koja je imala jasan, čvrst sistem i moralnih i porodičnih vrednosti na koji sam se oslanjala. S posebnom toplinom i poštovanjem se sećam šire familije moje majke koja je svoju veru u mogućnost jednog boljeg i pravednijeg sveta dokazala i delom: svi su učestvovali u Drugom svetskom ratu, u borbi protiv fašizma - rekla je za Politiku jednom prilikom, pa je onda opisala tešku sudbinu sa kojom se njena porodica suočila, te užasima odrastanja koja su je zadesila.
- Bilo je to vreme stradanja i iskušenja. Cenu svojih političkih zabluda platili su godinama provedenim na Golom otoku, ali ih nikad nisam čula da se odriču svojih ideja i vere u mogućnost socijalno i politički humanijeg društva.
Sa 16 godina počela da radi
Međutim, detinjstvo joj je ostalo u lepom sećanju upravo zbog vrednosti, koje joj je porodica usadila, a kako je tada otkrila nije se libila da radi, te je već sa 16 godina ušla u svet odraslih.
- Značajno mesto u formiranju i dovršavanju onoga što su mi roditelji dali u nasledstvo imala je činjenica da sam vrlo mlada počela da radim, sa samo 16 godina. Rad, obaveze, odgovornost, disciplina i profesionalno jasno definisana uloga u zajedničkom naporu da se jedan posao obavi, bili su važni činioci koji su uticali na moje odrastanje i sazrijevanje kao glumice, i što je mnogo važnije, kao osobe. Za to su zaslužni mnogi ljudi s kojima sam radila, i ja o njima govorim u svojoj knjizi - rekla je u pomenutom intervjuu Dušica Žegarac.
Pakleni brak
Bila je udata za momka iz Lisabona Pedra Masana de Amorima, ali kako je ranije govorila, zbog nepremostivih kulturoloških razlika, ipak je odlučila da stavi tačku na brak. Tada je počeo njen “pakao“.
- Moja “Lisabonska priča” će i dalje ostati moja. Previše je intimna i ne pripada samo meni, deo je života i moje dece. Ta priča je oduvek intrigirala i zanimala ne samo filmski svet. Oduvek sam znala da to ne mogu da sprečim ili kontrolišem, ali sam mogla da je ignorišem. Priča spada u jednu od onih koja se zove nesporazum. Ali i nezrelost i kulturološke razlike. Pedro je studirao i živeo u Beogradu deset godina.
Bili smo zajedno nekoliko godina i planirali budućnost. Ali onda su počeli problemi. On je dolazio iz ugledne portugalske porodice u kojoj se znalo gde je ženi mesto. Ovde, u Beogradu, ja sam radila i bila slavna, a on je bio moj suprug, a onda i otac moje dvoje dece. U početku je sve to funkcionisalo, ali s vremenom se pokazalo da to nije tako jednostavno.
Kad se postavilo pitanje gde ćemo živeti, bila sam spremna da ostavim sve jer sam mislila da mi je porodica na prvom mestu, pa smo otputovali zajedno u Portugaliju. A onda je puklo jer se pokazalo da su razlike u modelima, kulturološkim i porodičnim, kao i razlike u shvatanjima osobne prirode mnogo ozbiljnije nego što smo toga bili svesni i on i ja - rekla je ranije za “Café24” Dušica.
Njih dvoje su u braku dobili dvoje dece sina Franciska i ćerku Tatjanu. Prema njenim rečima razvod je trajao oko sedam godina, a najteža joj je bila borba za decu.
- Posle niza nemilih situacija i događaja morala sam ući u borbu za decu. Posle dve i po godine uspela sam da ih vratm u Jugoslaviju i dovedem kući. Pre nego što sam krenula u tu najvažniju bitku, ljudi su mi govorili da dignem ruke, da život ide dalje. Ma kuda dalje? Meni bez njih života nije bilo! I uspela sam - govorila je glumica u intervjuu.
Glumica je preminula u 24. maja 2019. u 75. godini, a sahranjena je u Beogradu, nakon kremacije.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
