Na današnji dan 1926. godine rođena je legendarna glumica Radmila Savićević, koju domaća publika nikada neće zaboraviti. Pored raskošnog talenta Radu je krasilo i veliko srce.
Teško detinjstvo
Ova izvrsna glumica čije je devojačko prezime Milenković, rođena je u Kruševcu, a detinjstvo nije provela u izobilju.
- Odrasla sam pored crkve Lazarice u Kruševcu, kao i moje dete. Igrale smo se u porti. Moj pokojni otac je imao običaj da se tamo zapriča sa prijateljima, pa čak na klupi da prenoći. Otac je imao avanturistički duh, osnovao je Udruženje književnika u Kruševcu - rekla je jednom prilikom Živkovićeva.
Ipak, toplina koju je dobila od majke Cane bila je dovoljna da obeleži njeno detinjstvo, koje je opisala kao srećno iako je živela u bedi.
- Krštena sam posle sedam godina jer nisu hteli da me prime u školu dok nisam bila krštena. To je bio uslov za to vreme. To je bilo strašno. Mog mlađeg brata i mene tata nije hteo da krsti, tada nismo razumeli zašto, valjda iz nekih svojih uverenja. Moj otac je čak zbog toga morao da ode i da ostavi moju majku sa troje dece bez igde ičega. Ali majke su uvek majke izbore se do kraja. Mi smo imali jedno lepo, siromašno detinjstvo. Ono je bilo toplo, ljudski - prisetila se davne 1992. godine. Radmila Savićević za emisiju "Veče sa zvezdama".
Radmila je završila Žensku zanatsku školu jer majka nije imala mogućnosti da joj pruži školovanje u Gimnaziji u kojoj su išla deca bogataša.
Kako je znala da joj ne može priušti odlazak na studije, majka ju je usmerila da završi žensku stručnu spremu, kako bi imala svoj zanat i time obezbedila sebi siguran hleb. Majka je želela da Rada bude šnajderka, i da joj, kad dođe vreme, preda mašinu u miraz i uda je.
- Moja majka bila je velika žena, sama je podigla troje dece. Imala je čudnu, strahovitu energiju, za nju nije postojalo nemoguće. I da nisam glumica, nikada ne bih mogla da sedim kod kuće, nego bih morala nešto dinamično da radim, stvorim, da ne bude: "Jao, ja nemam. Morala bih nešto da uradim, ja sam od tih žena - rekla je Savićevićeva u jednom od retkih intervjua koje je dala.
Ova talentova glumica seća se da je i posle oslobođenja teško živela.
- Moja majka je bila šnajderka, ali posle oslobođenja je teško mogla da zarađuje. Ja sam išla na okopavanje kukuruza. Odmah sam organizovala kulturno društvo, pa tako nisam okopavala kukuruz. Akcija je trajala mesec dana. Organizovala sam omladinsko pozorišta, Đuza, Čkalja, moj čovek (Boža Savićević). To omladinsko pozorištve, prerastalo u gradsko pozorište - rekla je tada Rada Savićević.
Veliko srce
Ipak, ona je imala veliko srce i nikada nije odbila da pomogne onome kome je to trebalo. Vojin Ćetković je bio jedan od ljudi koji će zauvek u svom srcu pamtiti Radmilu Savićević.
Glumac se jednom prilikom prisetio svoje prve profesionalne uloge u pozorištu, kada je upoznao legendarnu Radmilu Savićević, koja je tom prilikom Vojina pozvala u svoj stan, nahranila ga gibanicom i dala mu je nešto novca da preživi teška vremena.
- Radu sam prvi put sreo na potpisivanju svog prvog ugovora u karijeri, za predstavu "Lizistrata“ u produkciji Sava centra. Imao sam dvadeset jednu godinu, još sam studirao i bio jako srećan što sam dobio ulogu. Međutim, kad sam video ugovor, počeo sam da se dvoumim da li da to uopšte prihvatim jer je honorar bio sramno smešan. Pedeset maraka za pripreme, premijeru i predstavu. Nisam mogao da verujem. Rada je sedela u toj kancelariji i čula kada sam sekretarici, koja je beležila moje podatke, rekao da sam iz Kruševca.
Onda je prišla i pitala me: "Odakle reče da si ti, mali?“ "Iz Kruševca.“ "Iz koje ulice?“ Ja kažem iz koje. "Pa šta se misliš, što ne potpisuješ?“ "Pa ovaj novac...“, rekoh, "ovo je katastrofalno. Stvarno je malo.“ "Aha. A koja ti je to uloga po redu?“ "Prva.“
Pogledala me je tako da više nisam imao hrabrosti reč da kažem. "Potpisuj to odmah! I čekaj me ovde, nemoj da si mrdnuo.“ Ja potpišem i posle nekoliko minuta, ona se vraća: "’Ajde sa mnom.“ "Gde ćemo?“ "Ne pitaj ništa, ideš sa mnom.“ Pozvala je taksi i otišli smo u njen stan. "Peri ruke i sedaj za sto.“ I iznosi vrelu gibanicu, sarme i još gomilu hrane. "Jedi!“ "Rado, pa nisam gladan.“ "Jedi. Vidi kakav si mršav, jedi!“
Morao sam da jedem maltene do iznemoglosti. "Dobro, a sad se javi majci.“ I vodi me do telefona. "Nema potrebe, juče smo se čuli. Imam telefon u stanu u kome živim.“ "Javi se majci kad ti kažem. Sad se javi majci!“ I ja, šta ću, okrenem majku: "Evo da ti se javim, ovde sam kod Rade Savićević. Rekla mi je da te pozovem. Dobro sam, potpisao sam ugovor, nahranila me je, sve je u redu.“ "Ajde što me je nahranila, ’ajde što sam morao da se javim majci, nego mi je dala i neki novac jer su to bila ona teška vremena kad se jedva sastavljao kraj s krajem.
"Je l’ imaš šta da jedeš i je l’ imaš para?“ "Imam. Svega imam.“ "Nemoj da lažeš, je l’ gladuješ?!“ "Ne gladujem, ne brinite.“ I tek kad sam pristao da uzmem taj novac, poslala me je kući. Predivna, predivna žena - zaključio je Ćetković.
Bogata karijera Rade Savićević
Pažnju na sebe Radmila Savićević skrenula je 1968. u filmu "Višnja na Tašmajdanu", gde je igrala razrednog starešinu. Popularnost stiče kao Violeta u "Kamiondžijama", devojka zaljubljena u Paju Čuturu (Pavle Vuisić), i kao baka Vuka u "Pozorištu u kući". Godine 1976. snima TV seriju "Babino unuče", da bi potom igrala u seriji "Vruć vetar".
Krajem osamdesetih tumači lik sekretarice Žarke u "Boljem životu", a godine 1993. njena karijera dolazi do vrhunca ulogom Riske Golubović u seriji "Srećni ljudi". Njena poslednja uloga bila je Dostana u "Porodičnom blagu".
Posthumno
Preminula je 8. novembra 2001. godine u 75. godini života. Sahranjena je četiri dana nakon toga u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Nagradu Dobričin prsten nikada nije dobila, budući da joj, kako je sama govorila, filmski kritičari nikada nisu bili naklonjeni. Nagradu Žanka Stokić dobila je 2003. posthumno.
Ostala je upamćena po ulogama baka i dobronamernih, prostodušnih žena sa sela. Fedis je od 2021. godine po njo njoj nazvao Nagradu za najbolju žensku epizodnu ulogu.
(Kurir.rs)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
