Dragan Petrović Pele jedan je od najcenjenijih glumaca današnjice. Najviše je ostao upamćen po onoj iz "Lepih sela": "Kako je u Švedskoj? Ladno, al' standard." Nosi nadimak po jednom od najslavnijih igrača u istoriji fudbala. S razlogom.
Na pozornicu je izveo na desetine sjajnih glumaca, a sa suprugom Olgom Odanović, takođe glumicom, na životnu pozornicu izveo je naslednike Jakova i Lenku.
U životnoj ispovesti koju je poverio Kuriru dramski umetnik govorio je o svom detinjstvu i otkrio da je bio nestašan, te da je roditeljima zadavao glavobolje.
Priča ide ovako:
- Ja sam rođen naopačke! Ozbiljno vam kažem. Možete misliti kako je bilo veselo mojoj mami! Rođen sam na noge u kompletnoj placenti i sa otvorenim očima.
Bilo je to 17. decembra 1961. godine, u porodilištu koje se nalazi na opštini Savski venac. Odrastao sam na Dorćolu, tada se zvala Đure Đakovića, a danas je to Venizelosova ulica.
Bio sam užasno nestašan. Sekirao sam svoju baku, ona žena nije znala kako da me smiri. Ma, nikako! Bio sam nestašan na svoju štetu, naravno. Toliko sam bio nedokazan kao dete da je to bilo sačuvaj bože! - otkrio je Kuriru glumac.
Kakve studije?
Nakon nestašnih godina ovaj umetnik nije upisao studije glume, već je prijemni polagao sa 23 godine. Kako kaže nepisano je pravilo da je granica za upis oko 24 godine.
- Trebalo je mnogo vremena da prođe od tog perioda o kome govorim pa do upisa na Fakultet dramskih umetnosti. Ja sam upisao fakultet s pune 23 godine. Postoji nepisano pravilo da je granica za upis oko 24 godine, što ima logike kada govorimo o glumi i za devojke i za momke. Mada, to nigde ne piše. Prošlo je mnogo vremena da ja upišem fakultet, završim glumu i počnem da se bavim profesionalno glumom, pa da postanem glumac i uradim neke uloge. Uradio sam mnogo loših uloga, manje dobrih, i to sada ne vredi mnogo za ovo o čemu pričam. To je to - objasnio je za Kurir.
Legija stranaca
Na služenje vojnog roka otišao je u Kraljevo, međutim nakon polaganja zakletve, Pele je sa drugom Savom Filipovićem došao na ideju da ode u Tursku. Ni manje ni više nego u legiju stranaca.
- Osamdesetih sam otišao na odsluženje vojnog roka. Obuka je bila u Kraljevu, u Ribnici, i to se zvalo kurs komandira. Pet meseci je trajala obuka, a posle toga sam prekomandovan u Kičevo - to je put od Skoplja ka Ohridu i tu voz ide samo do Kičeva, tu se diže pruga i nema dalje. Bar ja kada sam išao tamo, još nije bila ograđena kasarna. Zanimljivo je to da su podigli ogradu kako se meštani ne bi mnogo šetali kroz kasarnu, jer je ona bila najlepša i najuređenija u celom tom predelu. Onda možete da zamislite kako je to izgledalo, danas izgleda, naravno, drugačije.
Posle vojske sam imao neke šašave ideje sa jednim drugarom Savom Filipovićem. Bila je 1982. godina i u Turskoj je bio državni udar. Istanbul je bio u haosu, na ulicama su bili vojnici sa dugim cevima, u uniformama... Sava i ja smo razmišljali da odemo u Legiju stranaca, pogotovo zato što smo tada izašli iz vojske.
Kako je objasnio ni sam ne zna zbog čega je doneo takvu odluku, a veruje da istu može da pripiše onoj staroj krilatici "mladost-ludost".
- On i ja smo odlučili da odemo do Istanbula, usput ćemo kupiti i neke farmerke, jakne - potpuno suluda ideja. Ne znam ko nam je to sipao u glavu, da ne odemo u Trst - tada se tamo išlo, već u Istanbul. Sednemo u autobus i putovali smo tri dana do tamo. Tamo smo proveli nekih deset dana u hotelu "Madmare", koji je danas fantastičan hotel sa pet zvezdica - a tada je bio jedna buvara, isto se zove. Prozor je gledao na atrijum hotela, čak nije imao prozor koji je gledao na ulicu - bukvalno buvara, kao u nekom američkom filmu, sa česmom u sobi... Sava i ja lunjamo po Istanbulu, tamo vojnici s puškama a mi idemo i razumemo celu situaciju, sve znamo, to nam je sve poznato - otkrio je Kuriru Pele.
U fabrici cipela
Kako je njegov otac bio veoma strog, Pele je doneo odluku da se zaposli u fabrici cipela, jer "Ne možeš da sediš i džabe jedeš hleba".
- E, posle vojske sam se zaposlio u prodavnici cipela; kod mog tate je bilo da ne možeš da sediš i džabe jedeš hleba. Meni nije ni padalo na pamet da mu tražim novac, već sam bio izdresiran da to ne dolazi u obzir. Onda sam odlučio da radim, pa sam radio u prodavnici obuće - kao iz jednog američkog komada. S toga sam konkurisao na Fakultet dramskih umetnosti - na glumu.
Koštalo me je zdravlja
Maestralne uloge koje je odigrao kako pred kamerom, tako na daskama koje život znače svedoče o njegovom talentu. Ipak, posvećenost poslu koštala ga je, kako kaže, zdravlja.
- Sad sam profesor na istom ovom fakultetu. Pedagogija glume se uči, ali za to ne postoji škola. To je jedna vrlo specifična oblast. Ja sam 1986. godine dobio stipendiju Jugoslovenskog dramskog pozorišta, to je bilo na drugoj godini studija. Tamo sam počeo da igram u nekim predstavama, prva predstava je bila "Seobe" Crnjanskog, to je bila jedna velika predstava i moja prva uloga. Pre toga sam uskakao u "Kolubarsku bitku", umesto Žarka Lauševića, on je otišao da snima neki film. Po završetku studija 1988. godine sam diplomirao i zaposlio se u JDP. Tamo sam počeo da igram i jako puno sam igrao, iz podele u podelu. Prestao sam da računam, jedno vreme sam računao - imao sam svoju ličnu statistiku od pre 25 godina, gde sam sve ukupno proveo sedam ili osam godina neprekidno na probama i uveče predstave. Isto stari podatak, sabrao sam da sam imao blizu 5.000 nastupa - što predstava, što snimanja. Na kraju me je sve to koštalo zdravlja - ispričao je Dragan Petrović Pele za Kurir.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
