Nakon uspešne beogradske premijere filma "Heroji Halijarda" prošle jeseni u Beogradu i njegovog prikazivanja početkom meseca u Američkom kongresu, od večeras na RTS počinje emitovanje njegovog nastavka - serije "Vazdušni most".
foto: Contrast Studios
Reditelj Radoš Bajić u razgovoru za Kurir ne skriva ponos zbog fantastične reakcije gledalaca širom sveta, jer je reč o filmskom delu u koje je uložio pet godina života i koje smatra krunom svoje pola veka duge karijere.
Osećate li tremu pred emitovanje serije?
- Potpuno sam miran i spokojan jer znam da smo od prvog do poslednjeg kadra - moja ekipa, koja broji 480 filmskih radnika, glumaca i saradnika, i ja - uradili svoj posao na najbolji način, posvećeno i sa ogromnim entuzijazmom. Raduje me što se posle Superstara "Vazdušni most" emituje na Javnom servisu, jer se po značaju i monumentalnosti teme priča o Halijardu i herojstvu našeg naroda svrstava u nacionalne projekte prve kategorije.
Zbog čega se naziv serije razlikuje od naziva filma?
- Serija nosi takav naziv jer je, pored kodnog imena "Halijard", što u prevodu znači uže kojim se vezuje sidro broda, akcija spasavanja pilota nosila i ime "Vazdušni most", kao most od Suvobora do Fođe kojim su se spasavali piloti.
foto: Contrast Studios
Emitovanju serije prethodio je veliki uspeh filma. Kako je došlo do toga da bude prikazan u Američkom kongresu?
- Kad me je nakon beogradske premijere Vladimir Lučić, generalni direktor Telekoma, obavestio da postoji interesovanje američke strane za to, bio sam u neverici. Teško mi je bilo da poverujem da je moguće da takva čast bude ukazana našem filmu, srpskoj kinematografiji, državi Srbiji, mojoj ekipi i meni lično. I kad je prvi termin za taj jedinstveni događaj, planiran za 12. decembar prošle godine, bio odložen, pa su nam avionske karte koje smo kupili za let preko okeana propale, mislio sam da od toga nema ništa.
Ipak, božja volja i tračak globalne pravičnosti da Srbi nisu uvek "bad guys", uz veliku satisfakciju zbog teme kojom se film bavi, a verujem i zbog kvaliteta samog filmskog dela, uredili su da se te večeri 5. marta, u zdanju u kom odlučuje o sudbini sveta, u velikoj svečanoj sali Kongresa u Vašingtonu, prikaže ostvarenje čiji sam autor. Radi se o istorijskom događaju jer je "Halijard" prvo i jedino filmsko delo sa ovih prostora koje je prikazano na tom mestu i pred publikom koji su činili kongresmeni, zvaničnici administracije, ugledni predstavnici kulturnog života i članovi naše dijaspore.
foto: Contrast Studios
Kakve utiske nosite iz Amerike?
- Naš film je primljen izuzetno. Veoma uglednu američku publiku posebno je iznenadio visok produkcijski nivo našeg ostvarenja. Bilo je komentara da je film na holivudskom nivou. Takođe, veoma ih je ganula priča i plemenite poruke o herojstvu i žrtvovanju srpskog naroda u operaciji "Halijard". Zbog toga verujem da projekcija našeg filma na tom mestu i za tu publiku ima krucijalan značaj za percepciju Srbije u Americi, koja se prema srpskom narodu u poslednjim decenijama, počev od dana kad je 1999. godine krenula da izručuju bombe na njega, odnosi kao zla maćeha prema Pepeljuzi.
Kako ste se osećali tokom projekcije?
- Sve vreme sam se pitao čime smo to zaslužili. Zbog toga sam se pre projekcije publici obratio rekavši: "Dame i gospodo, mogao bih to i na engleskom, ali želim da vam se u najvažnijem zdanju za američku naciju obratim na prelepom srpskom jeziku." Usledio je veliki aplauz.
foto: Contrast Studios
Jesu li stranci razumeli tu priču iz naše zajedničke istorije?
- Izuzetno dobro su primili poruke filma, a za svako delo je najvažnije da li komunicira na lokalnom nivou ili ima univerzalnu dimenziju, koju svi razumeju. Bilo je i mnogo suza, jer su u publici sedeli potomci Srba koji su bili američki oficiri s važnom ulogom u operaciji "Halijard", a od kojih su neki prikazani i u filmu. Na primer, film je gledala gospođa Ksenija, ćerka Džordža Vujnovića, koji je u Fođi operativno rukovodio operacijom, kao i ćerke Nika Lalića i Đorđa Musulina, koga u filmu i seriji igra američki glumac srpskog porekla Nikola Kent. Bilo je veoma lepo što su, pored mene i Kenta, u ekipi filma koja se poklonila publici bili Stiven Mor, koji igra jednu od glavnih uloga, njegova supruga Jelena, Aleksandra Martinović, direktorka multimedije Telekoma, i moj sin Nedeljko, producent i tumač jedne od uloga.
Prija li vam što vaš film porede s "Maršom na Drinu"?
- Malo je reći da mi prija, jer je to remek-delo Žike Mitrovića trajna vrednost srpske i jugoslovenske kinematografije. Ako u tom poređenju ima trunke opravdanosti, mogu da kažem da sam imao rašta da poslednjih pet godina svog profesionalnog rada i života posvetim "Halijardu".
foto: Contrast Studios
Hoće li nas opet podeliti kao narod?
- Neće u onoj meri kako je to pre deset godina učinila serija "Ravna gora", čiji sam ponosni autor, a zbog koje mi je čak i život bio ugrožen. Zbog nje su ispred RTS bile organizovane demonstracije na kojima se tražila moja glava. Iako sporo, društveni procesi otrežnjenja se odvijaju. Ipak, očekujem turbulencije jer je srpsko društvo, nažalost, još duboko podeljeno koncentričnim krugovima ideološke raspolućenosti koju smo imali u Drugom svetskom ratu i mnogo decenija nakon toga. I film i serija šalju snažne poruke neophodnog nacionalnog pomirenja.
Kao mlad glumac, 1976. godine, dobili ste poziv i ugovor za Holivud od američkog producenta Olivera Ungera za ulogu u filmu Voltera Hila "Ratnici podzemlja". Kako danas gledate na svoju odluku da to odbijete?
- To je deo moje romantične mladosti prema kojoj se odnosim kao da se desila nekom drugom, a ne meni. Ne kajem se što nisam otišao u Holivud. Osvedočeno živim u uverenju da sam izabrao pravi put jer je moj život ovde, ovde pripadam i ovde mi je sve što volim. Tuđina nije samo geografski pojam, tuđina u duši je najstrašnija i najopasnija.
foto: Contrast Studios
Da sam političar, izgoreo bih kao komarac na sijalici
Do sada se, pred formiranje gotovo svake vlade, spekulisalo da će ministar kulture biti vaš kolega s klase Lazar Ristovski. Da li je vama to ikad nuđeno, makar i neformalno, i da li biste se prihvatili tog posla?
- U pola veka moje karijere nuđeno mi je sve i svašta i uvek sam se zahvaljivao. Dešavalo mi se da pomislim da mi je sa stečenim profesionalnim i životnim iskustvom, koje nije malo, dužnost da pomognem zajednici. Verujem i da bih bio uspešan u tome. Ali, nažalost, u globalnom društvenom ambijentu koji danas dominira u Srbiji bavljenje politikom je privilegija ljudi posebnog kova.
foto: Printskrin/Jutjub
Dovoljno je samo na trenutak pogledati televizijske prenose iz naše skupštine. Zato je moje stanovište uvek bilo da politika nije za mene, jer verujem da bih kao političar izgoreo kao komarac na sijalici od sto sveća pošto delim druge vrednosti. Ipak, kako reče naš veliki pesnik Matija Bećković, "kad budem bio mlađi". Videćemo...
