Posle nekoliko godina priprema, konačno ove nedelje u domaće bioskope stiže američko-srpski film "48 sati i jedan minut", posvećen devojčici Tijani Jurić, čije je svirepo ubistvo pre tačno deset godina ostavilo dubok trag u društvu. Iza njega kao autorka i glavna glumica stoji Sanja Rajačić, poznatija po umetničkom imenu Sonja Aleksa (Sonia Alexa), koja godinama živi u Americi.
Za Kurir, u susret premijeri 21. marta u MTS dvorani, umetnica otkriva kako je izabrala da se bavi ovako važnom temom.
Film "48 sati i jedan minut" bavi se temom nestale dece. Šta vas je konkretno navelo da baš nju obradite?
- Volim da se bavim značajnim temama, koje doprinose promeni društva. U momentu kad sam tražila inspiraciju za scenario, desio se tragični slučaj Tijane Jurić, koja je kidnapovana i brutalno ubijena. U meni se tada rodila potreba da umetnost iskoristim kao sredstvo za podizanje svesti o nestaloj i otetoj deci, kao i za pomoć u misiji promene zakona o 48-časovnom čekanju na prijavu policiji, koji je bio na snazi u Srbiji. Zakon je, hvala bogu, promenjen zahvaljujući Igoru Juriću i svima nama koji smo podržali tu inicijativu, ali i dalje želim da podstaknem ljude da započnu razgovore o bezbednosti naše dece i preduzmu prvi korak zarad promene. Ako mogu da sprečim da ijedno dete bude oteto, postigla sam svoj cilj, tačnije cilj svih nas koji smo vredno radili na ovom filmu.
Iako je ova tema univerzalna i globalno prisutna, kako se javila ideja da to bude baš američko-srpska produkcija, gde ćemo moći da gledamo naše glumce?
- Završila sam glumačku akademiju u Njujorku i Los Anđelesu, i tamo gradim karijeru. Ogromna želja mi je bila da spojim dve umetnosti, američku i srpsku, i da našim glumcima pružim šansu da ih vide američki producenti, reditelji i drugi uvaženi ljudi iz sveta filma. Takođe, s obzirom na to da je inspiracija za film "naša priča", verovala sam da bi srpski glumci to iskrenije odglumili jer nas je sve potresla ta tragedija. Iz tog razloga smo doveli glavnog reditelja i kamermana iz Amerike, a ostatak ekipe je bio iz Srbije.
Na filmu ste i scenaristkinja, i rediteljka, i glumica. Koja uloga vam je u ovoj podeli bila najteža?
- Najteže mi je bilo da budem glumica iako je to moja glavna profesija. Imala sam ogromnu odgovornost da na što realniji način prikažem bol, patnju i agoniju kroz koje jedna majka prolazi. Morala sam da zađem u svoje neprijatne životne situacije, koje bi u stvarnosti većina ljudi želela da zaboravi, ne bih li što istinitije odradila ulogu. To podsećanje donosi najbolje rezultate na ekranu, međutim, nekada je teško čak i za nas glumce da se isključimo iz toga kada se kadar završi. Takođe, meni je lično bilo najteže kad mi je jedna misao došla na pamet, a to je da su sva deca sa seta samo glumci i da oni idu kući u zagrljaje svojih roditelja, dok, nažalost, postoje neki mališani koji to možda nikada više neće doživeti. To me je držalo sve vreme da na snimanju budem maksimalno fokusirana na unutrašnji svet svog karaktera, pa kad se kamere upale, da mogu da prikažem kako jedna majka živi, a ne da "glumim".
Da li vam je u procesu stvaranja filma pomogao Igor Jurić, otac nestale i tragično nastradale Tijane?
- Igor Jurić mi je od samog početka rada na ovom projektu, pa i dan-danas, ogromna i bezuslovna podrška, što je meni i najveća nagrada za sav uloženi trud. Uvek je bio na raspolaganju za bilo koje pitanje, molbu, pa čak i ohrabrenje. Ti razgovori su me inspirisali da još stručnije i profesionalnije pristupim projektu da ne bih ni na koji način uvredila roditelje koji su doživeli te tragične sudbine.
U filmu igraju i druga poznata imena našeg glumišta, poput Radivoja Bukvića, Nataše Ninković, Branke Pujić, Vanje Ejdus... Kako je izbor pao na njih i kako su reagovali kada si im predočila temu koju film obrađuje?
- Svako od njih je fantastično odradio audiciju, i zaista mi je srce bilo puno kada su svi zdušno prihvatili da rade ovu temu, koja je veoma značajna za sve, a prvenstveno za nas u Srbiji.
Od trenutka snimanja filma do sada neke stvari su se u našem sistemu promenile. Šta je ono što bi kao autorka želela da postigneš kod publike i društva generalno?
- Prvenstveno bih želela da probudim svest o kidnapovanju dece. Da ne zanemarujemo ovu temu jer se "nama to nikada neće desiti", već da razgovaramo, da budemo društveno odgovorni i ujedinjenim snagama pomognemo da se sistem amber alert ("pronađi me") aktivira u Srbiji i da zaživi. Na svaka dva minuta nestane bar jedno dete na svetu, i te statistike su zastrašujuće, i jedino ako se nas tiče, možemo da smanjimo taj broj i nekom detetu sačuvamo osmeh na licu.
Da li u našoj kinematografiji fali više društveno angažovanih filmova koji bi se bavili sličnim temama?
- Iskreno, mislim da fali. Često stičem utisak da bi ljudi radije pravili i gledali filmove koji ne zahtevaju neko preterano razmišljanje, niti izazivaju teške emocije. Međutim, ja sam u umetnost ušla baš zato što su dela, predstave i filmovi budili u meni neku vrstu promene i učili me mnoštvo stvari. Otišla sam na školovanje sa 17 godina, na drugi kraj sveta, gde me je, mogu slobodno da kažem, umetnost formirala u ličnost koja sam danas.
Jedna uloga je bila namenjena i Nebojši Glogovcu. On se čak i spremao za nju. Koja je to uloga bila?
- Nebojša Glogovac je trebalo da glumi oca jedne od nestalih devojčica. Nije nam se ostvarilo da zajedno delimo kadar, ali sama činjenica da je želeo da bude deo ovog projekta ostvarenje mi je sna, jer ga mnogo cenim kao umetnika. Njegova briljantna audicija, gde nas je sve naterao na suze, zauvek će mi ostati u sećanju. Za mene je on i dalje deo ovako bitne borbe, a to je sigurnost naše dece.
Marko Živić je jednu od poslednjih uloga odigrao baš u ovom filmu. Kako pamtiš saradnju s njim?
- Marko Živić je preuzeo ulogu Nebojše Glogovca, koji nas je, nažalost, isto prerano napustio i nije uspeo da se ostvari u ovom delu. Marka ću najviše pamtiti po osmehu, duši i energiji koju je svakodnevno imao na setu. Iz ljubavi je pristupao ovoj ulozi, što kamera veoma prepozna.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
