Ako bi u svetu glume trebalo pronaći jedno ime koje bi bilo sinonim komedije, onda je to bez sumnje britanski glumac Rouan Atkinson. Počevši od davne 1982, kad je svet prvi put ugledao lik i stas ljigave, cinične i prepredene Crne Guje, legendarni komičar pronašao je svoje mesto među zvezdama koje su obeležile istoriju televizije.
A onda je nakon decenije suverene Gujine vladavine rođen Mister Bin. Ove dve uloge su mu obeležile karijeru, ali i život, a 2013. su mu donele i titulu viteza, koju mu je dodelila britanska kraljica Elizabeta Druga.
U Atkinsonovoj karijeri bilo je veoma malo rola van žanra komedije, čak je takva bila i ona u jednom od nastavaka sage o Džejmsu Bondu "Nikad ne reci nikad". Upravo zbog toga veliko je iznenađenje za sve njegove obožavaoce bila odluka da se 2016. u četiri epizode detektivske drame o inspektoru Megreu oproba kao protagonista u trileru. Priliku da vidimo kako legendarni Mister Bin izgleda kao naslednik Šerloka Holmsa i Herkula Poaroa publika je dobila ovog meseca, i to na kanalu Epik Drama, gde je počelo emitovanje prve sezone serije "Megre". Nakon sinoćne premijere naredna epizoda je 4. aprila od 21.50, dok nas drugi ciklus od još dva nastavka očekuje 2. i 9. maja od 22 časa.
U ekskluzivnom razgovoru za TV Ekran, zvezda britanskog glumišta otkriva koliko je veliki rizik za njega bio ovaj izlet u nepoznato.
Kako ste odlučili da se oprobate u drugom žanru?
- Sve je u određenoj meri rizik. Ali kao i kod svake takve odluke, imate zdrav razum pomoću kog procenjujete koliko je klizavo tlo na koje ćete zakoračiti i koliko je opasnosti u donošenju nekih izbora. Razmišljajući o izazovima kao što je bila ova uloga, uvek se vodim time da od sebe dam najbolje. Sve dalje od toga je u rukama bogova.
Na koji način birate uloge?
- Pre nego što prihvatite neku seriju ili film, mnogo vremena morate da provedete u sabiranju i oduzimanju svega što ta ponuda nosi sa sobom. Donosite sudove o producentima, o rediteljima, o svima s kojima ćete u nekom trenutku snimanja doći u kontakt, i na osnovu toga zaključujete da li je taj projekat nešto na čemu želite da radite. I na kraju, u kreativnom svetu, vaš instinkt je jedina prava veština koju imate. To je jedino pravi kvalitet na koji se možete osloniti. Čini mi se da je moj instinkt u ovom slučaju bio ispravan. Na kraju svega, malo mozga i mnogo intuicije je tajna za svaki dobar potez koji ćete napraviti u životu.
Da li ste namerno sebe stavili pred ovakav izazov kao vid testiranja?
- Ne naročito. Ideja da glumim detektiva uvek mi je pomalo delovala kao kliše, put kojim su mnoge moje kolege već prošle. Inače sam u karijeri najnervozniji bio kad je trebalo da odigram uloge koje je neko drugi već glumio. Čak i kad sam prihvatao takve angažmane, uvek sam taj lik rušio do temelja i gradio ga od nule. Ali kad bismo se svi pridržavali tog pravila, činjenica je da niko nikada ne bi igrao Hamleta ili bilo koju drugu veliku rolu, pre svega u pozorištu. Prvu takvu priliku imao sam u predstavi "Oliver Tvist" kad sam na bini Vest End teatra u Londonu tumačio lik Fagina, a to je uloga koja se igra decenijama. Ova rola bila je veliki glumački iskorak za mene i dokaz da u našem poslu uvek možete još da se usavršavate i učite neke nove lekcije. Ona me je i motivisala da počnem da razmišljam o ulozi Megrea i ideji da ovog kultnog detektiva dočaram u svojoj verziji.
Šta vas je privuklo ovoj roli?
- To što nije sličan nijednom detektivu Agate Kristi. Nije ni Šerlok, ni Poaro, a nema ni odlike savremenih TV detektiva poput Morsa ili Barnabija iz "Ubistava u Midsomeru". Megre je mračan, rđav, prilično ljigav, tvrđi je od uobičajene TV fikcije ovog žanra. Dopalo mi se i to što smo približnih godina, pa sam donekle i razumeo taj njegov težak karakter. Sve ovo uticalo je na to da na kraju prihvatim ulogu, ali iskreno, prilično sam namučio producente. Kad su mi prvi put ponudili da ga igram, odmah sam ih odbio. Tek posle godinu dana razmišljanja dao sam Megreu drugu šansu, a ni tada im nije bilo lako da me pridobiju. Bilo je potrebno još mnogo ubeđivanja, ali na kraju se nisam razočarao.
Radnja serije smeštena je u Pariz sredinom prošlog veka. Koliko mislite da je priča o Megreu aktuelna i dopadljiva savremenoj publici?
- Da, verujem da jeste. Megreova humanost je važna i vredna je divljenja. Prijatno je gledati kako neko svedoči velikoj nehumanosti i mora da se nosi s njom, a istovremeno je u stanju da pokaže toliku količinu saosećanja prema svima s kojima dolazi u kontakt. Smatram da bi svima trebalo da bude zanimljiva i važna ta smirenost i empatija koju junak ove serije prenosi na sve oko sebe dok je u epicentru veoma burnih priča. Saosećanje je umetnost koju smo svi zaboravili.
Svaki od legendarnih TV detektiva imao je neko svoje obeležje - porok, tajnu strast, slabost ili fizičku odliku. Kojim ste znakom raspoznavanja obeležili Megrea?
- On ne šepa, ali ima lulu. Dakle, to je bio početak. Prvih nekoliko nedelja na setu bilo mi je veoma teško. Glavni problem nije mi bio taj što je posle tolikih komičnih uloga Megre za mene bio preozbiljan, već upravo to što je u karakternom pogledu bio toliko skroman i neupadljiv. Do te mere je bio jednostavan da sam se u jednom trenutku uspaničio od količine dosade kojom me je preplavio. U pozorištu sam igrao daleko ozbiljnije uloge od Megrea, ali niko od tih likova nije bio ni blizu toj bezličnosti. Na bini čak i kad dobijete takav karakter‚ imate pozorišnu teatralnost u glumi u koju možete da pobegnete kako biste umakli monotoniji.
Na televiziji je drugačije?
- Tu sve mora da bude prirodno, jer kamera ne trpi teatralnu glumu. Pozorišni glumci u serijama ne umeju da budu prirodni. To je često velika greška i škola glume. Na jedan način se uči gluma za pozorište, a na potpuno drugi ona za mali ekran. Tek kad sam uspeo da preskočim ovu zamku, pronašao sam Megreovu frekvenciju. Njegova specifičnost krije se u mikrotrenucima drame, komedije i ostalih psiholoških odlika. Svaki od tih retkih i jedva primetnih trenutaka morao sam da ulovim i iskoristim, jer je to jedino sa čime sam mogao da radim. Bio je to pakleno težak zadatak za glumca koji je karijeru proveo u gegovima i grimasama.
Jedan ste od najpoznatijih i najprepoznatljivijih glumaca na svetu. Da li vas je taj status umorio tokom godina?
- Živim s tom prepoznatljivošću već nekoliko decenija. Navikneš se. To je teret na koji morate da računate ako se bavite ovim poslom. Mada, moram priznati - zanimljivo je posmatrati koliko se pojam popularnosti promenio zahvaljujući tehnologiji. Pre 10 ili 15 godina sve je to izgledalo mnogo drugačije. Era takozvanih pametnih telefona učinila je da danas ljudi od vas na ulici retko kad traže autogram. Uvek žele da se slikaju s vama. Nisam siguran koja od te dve verzije mi je draža ili makar manje naporna. Sve u svemu, ne živim kao pustinjak. Vodim normalan život. Često koristim podzemnu železnicu i uvek računam na to da će me neko prepoznati i zamoliti za fotografiju. Smatram da je mnogo normalnije i prirodnije jednostavno se osmehnuti ljudima i pozdraviti ih nego okružiti sebe gomilom telohranitelja i živeti pod staklenim zvonom. Tako ćete svakako privući mnogo više pažnje nego da normalno prošetate gradom. Prirodnost se uči s godinama.
Kako se snalazite na poziciji lidera, s obzirom na to da ste u ovoj seriji radili i kao producent?
- Mnogo mi je lakše da se ceo dan slikam s ljudima nego da budem šef (smeh). Čini mi se da sam u ovoj seriji taj producentski deo posla više aktivirao kad je reč o mom liku i da bih s timom postigao ono što mi je bilo važno za Megrea, a da sam sve ostale producentske odluke prepustio ljudima koji se time inače bave. Za mnoge moje kolege je produkcija veliki izazov, ali ja se i dalje, pre svega, zadovoljavam glumom. To je moj posao. Sa jedne strane i zbog toga što sam prilično detaljan u svemu što radim, tako da kad se pripremam za neku ulogu, onda se tom junaku posvetim do te mere da i nemam previše vremena da se bavim bilo čim drugim.
Koji je vaš najveći strah kad glumite?
- To da ću, možda, ispasti isti kao u svim drugim ulogama. Nije lako biti obeležen sa dve uloge u čitavoj karijeri. Zbog toga sam pri pripremanju novog lika gotovo opsednut obavezom koju sam sebi nametnem, da po cenu svega budem drugačiji i da publika u meni ne traži Rouana na kog je navikla. Na setu sam užasno dosadan za saradnju, jer uglavnom vreme provodim zadubljen u papire i razmišljanja o svom liku. To je poseban vid psihoze. Svaki novi lik me gotovo celog apsorbuje, što je veliki pritisak s kojim se borim.
( Kurir.rs / TV Ekran / Nikola Dražović)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
