"Pesnik je tu da svedoči i to je prava njegova misija i zadatak" Miroslav Cera Mihailović o pola veka na sceni, Vranju i Bori Stankoviću
Više od 40 godina se navršilo od pojave moje prve knjige. Niti jedna institucija me nije pozvala da predstavim svaku novu. Što bih ja, gotovo beznačajna pojava, bolje prolazio od Bore Stankovića ili Svetog oca Justina
Čuveni pesnik Miroslav Cera Mihailović dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Laureat je književne nagrade Žička hrisovulja i osnivač i urednik Književne zajednice "Borisav Stanković". Rođen je 1955. godine u Preobraženju kod Vranja. Bogat opus u književnom stvaralaštvu započeo je knjigom "Trči narod" 1983. godine. Njegova knjiga "Metla za po kuću" otvorila je vrata vranjskih domova autentično i na poseban način, spajajući tradiciju i savremene trendove življenja.
Prošlo je pedeset godina od objavljivanja vaše prve pesme. Tim povodom javna biblioteka "Bora Stanković" ovih dana objavila je monografiju "Pesnik Miroslav Cera Mihailović", koju su priredile Jasmina Knežević i Aleksandra Antić. Kako u ovom trenutku gledate na sopstveno stvaralaštvo i na savremenu srpsku poeziju?
- U programu obeležavanja ovogodišnje Svetosavske nedelje biblioteka je predstavila pomenutu monografiju, a o njoj su govorile autorke. Priređena je i izložba knjiga, dokumenata, fotografija, ličnih predmeta i slika, a o mom stvaralaštvu govorili su vrhunski poznavaoci književnosti i jezika Radivoje Mikić i Aleksandar Milanović. Činjenica da se književni život sveo na književno preživljavanje svedoči o vremenu u kom za pisce ima sve manje prostora, a tako, intubirani, priključeni na respirator, jedva da se i mogu čuti. U ovako surovim vremenima, koja prepoznaju samo materijalne vrednosti, prostor za one mnogo bitnije, duhovne, toliko je sužen da su one svedene na incident. Prepuštanje književne scene zakonima tržišta dovelo je do toga da gotovo i nema izdavača u Srbiji koji bi objavio pesničku knjigu. U takvoj atmosferi neminovno prorade drugi mehanizmi koji nemaju nikakve veze sa estetskom vrednošću dela, već isključivo s političkom podobnošću ili marketinškim umećem samoga autora. Da ne zadiremo dublje u brojne anomalije ili više nego ponižavajući, tragičan položaj pisaca. Logično je da takva atmosfera u javnosti dovodi do devijantne slike istinskih književnih vrednosti. Uprkos svemu, poezija opstaje.
Nova knjiga "Nož do kosku" napisana je na dijalektu. Kakve sve pesničke mogućnosti pruža lokalni govor?
- Pisanje na lokalnom govoru nametnulo se samo od sebe. Postoje stvari, pitanja i dileme koje se ne mogu razrešiti standardnim govorom. Književni jezik postaje pretesan za sve o čemu bi se moglo progovoriti na drugačiji način, iz neke druge perspektive. Naravno da ima mišljenja koja bagatelišu ovakvu vrstu umetničkog izraza i umetničkog dela, ali o njihovoj skučenosti ne vredi trošiti reči. Lišiti književnost upotrebe dijalekta ravno je njenom sakaćenju. Nedopustivo je ne zaroniti u sveukupno bogatstvo lokalnih govora, pa čak i slenga, koje nam maternji jezik pruža, i izneti ga na površinu, odenuti ga u novo ruho, pružiti mu novi život. Nova leksika pruža drugačije mogućnosti, daje novu boju i novu energiju. Neponovljivo je iskustvo otkriti jedan poseban mentalitet, posebnu filozofiju življenja, pa iz takvog mikroprostora, mikrosveta, odaslati koju univerzalnu poruku. Dijalekat je, dakle, samo ulog u neke nove vrednosti, nove prostore koje bi bilo neophodno što dublje zaroniti i detaljnije istražiti.
Vaše dijalekatske pesme obeležavaju i humoristički i satirični elementi, ali i jedna tiha melanholija što polako nestaje jedan svet, a posebno što iz sveta nestaju određene vrednosti. Da li je pesnik u isto vreme i kritičar i onaj ko tuguje za onim što nestaje?
- Humoristički i satirični elementi, često dovedeni do sarkazma, najčešće predstavljaju tek onaj najvidljiviji, površinski sloj. Kada se malo dublje zagrebe, nazreće se i oni tananiji slojevi koji, kako ste i sami primetili, svojom tajnovitom rezonancom registruju najsuptilnije treptaje duha nad jednim odlazećim svetom, nad tragikom ljudskog bića u vremenu izopačenih vrednosti, na nemirenje s takvom realnošću. Ako već ništa ne može da promeni, pesnik je tu da svedoči i to je prava njegova misija i njegov zadatak. Otud se oseća ta tiha melanholija koju ste na jednoj prikrivenoj poetskoj ravni prepoznali.
Nedavno ste u "Albatrosu plus" objavili još jednu knjigu. Ukoliko se ne varam, to je vaša prva prozna knjiga. Teško joj je odrediti žanr. Na koricama, ispod naslova "Provetravanje Lipsandrije", stoji podnaslov "Knjiga za uže društvo". Možete li to da nam pojasnite?
- To je knjiga koja se sama napisala, koja je jednostavno morala da nastane. U njoj postoje pasaži koji su zapisani i pre više od četiri decenije. Radi se o jednoj vrsti međužanrovske proze koja sadrži autobiografske, ali i metafizičke elemente, razgranate u više pravaca i postavljene na nekoliko nivoa. Ukrštaju se esejistički, pripovedački, dokumentaristički pa i romaneskni postupak. Trudio sam se da pobegnem od najčešće primenjivanih žanrova, tako da knjigu obogaćuju i isečci iz novina, crteži, ideogrami, ali sve to predstavlja integralni njen deo. Postoji, doduše, radnja, jedna linija priče na kojoj narator do poslednje stranice insistira, te se može doživljavati i kao roman. To što u podnaslovu stoji "Knjiga za uže društvo" trebalo bi da podrazumeva da potencijalni čitalac ipak mora da poseduje neku vrstu čitalačkog iskustva. Sudeći prema prvim reakcijama, ono što mi je jako bitno, uspeo sam u nameri da napišem prohodno, golicavo, ali ne i lagano štivo koje se brzo čita.
Nikad se niste libili da iskažete svoj stav ili da se angažujete u nekim poslovima u kulturi. Šta vam je doneo taj aktivizam, a šta ste izgubili u tim bitkama na javnoj sceni?
- Vraćate me ovim pitanjem na početak našeg razgovora. Javni ili društveni angažman ne zahteva nikakvu posebnu hrabrost i trebalo bi da se podrazumeva u aktivnostima svakog intelektualca. Nažalost, kod nas to odavno prerasta u raritet jer tako što oduvek podrazumeva pitanje lične slobode i morala, čestitosti i spremnosti na istrajnu i nepokolebljivu odbranu stavova u borbi za istinske vrednosti, za pravdu i istinu. Naravno, pritom treba biti spreman na žrtvu, spreman da za takav angažman, s obzirom na društvene okolnosti i političke prilike kod nas, platite izvesnu cenu, koja je redovno mnogo viša od očekivane. Ja to nazivam porezom na jezik. Visina "poreza" upravno je srazmerna dužini jezika. Za tako što nije potrebna "druga pamet", kako sam naslovio najnoviju knjigu u izdanju Srpske književne zadruge. To bi trebalo da proizađe iz elementarnog porodičnog i tradicionalnog građanskog vaspitanja. Kao što je poznato, davne 1989. godine osnovao sam s grupom pisaca i intelektualaca Književnu zajednicu "Borisav Stanković", čijim je osnivačkim aktom prvi put institucionalizovana "Borina nedelja", pokrenuta još 1967. godine, i ustanovio nagradu "Borisav Stanković", danas jednu od najčistijih i najznačajnijih književnih nagrada u Srbiji.
Kroz ovu instituciju prošli su naši najznačajniji književnici, dramski, likovni i muzički umetnici, priređeno je nekoliko stotina kulturnih programa, objavljeno više od stotinu naslova domaćih i stranih autora... Sve to je rezultat bezmalo poluvekovnog rada. Vranjanci su me nagradili nezapamćenim političkim linčom, ostavili bez osnovne egzistencije, instituciju koju sam vodio i koja se na najprofesionalniji način bavila afirmacijom vrednosti dela kultnoga svoga pisca izbacili na ulicu i ostavili bez adrese. Godinama su me provlačili kroz živo blato, pokušavali da me na nasurovije načine lično iskompromituju. Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da sam poslednjih četvrt veka, do danas, potpuno bio izopšten iz kulturnog života grada, a više od 40 godina se navršilo od pojave prve moje knjige. Niti jedna institucija (osim retkih pojedinaca) nikada me nije pozvala niti priredila predstavljanje ma i jedne knjige, ne računajući pozive vranjskih gimnazijalaca na koje sam se odazvao, a usledili su nakon dobijanja dve ugledne nagrade: Zmajeve, Matice srpske i "Branko Ćopić" iz istoimene fondacije SANU. Meni to ne smeta. Naprotiv. Što bih ja, gotovo beznačajna pojava, bolje prolazio od Bore ili Svetog oca Justina!
Video: Najbolje etno selo jugoistočne Evrope - Babina reka
"SRBIJA NE SME DA STANE!" Vučević: Blokade, nemiri i nasilje se odrazili na stopu rasta! Demokratskim putem borićemo se za ekonomski rast