ZBOG KOŠTANE BEGOVI GUBILI GLAVU, A ŽIVOT JOJ SE SVEO NA PROSJAČKI ŠTAP: Pevala i kraljevima, a Bora je zbog nje morao na sud

"Nije bilo čoveka u Vranju koji nije čuo za njenu lepotu - "ruse kose, belo lice, medne usne, zanosni kukovi, bedra kao jedra, a oči krupne – kao u košute".

Ovako je svoju romsku lepoticu, pevačicu Koštanu iz Vranja opisao Bora Stanković, ali priča kaže da je žena koja mu je poslužila kao inspiracija bila i više od toga. Pevala je bogatim trgovcima, agama i begovima, čak i samim kraljevima, ali to joj nije donelo sreću.

“Koštana” je drama srpskog književnika Borisava Stankovića. To je jedno od najčešće igranih i najradije gledanih komada u srpskim pozorištima.

Stanković je ovo delo prvi put napisao kada je imao oko 24 godine, ali ga je više puta prepravljao. Drama je prvi put štampana u celosti 1902. godine u Srpskom književnom glasniku. Konačna verzija objavljena je kao zasebna knjiga 1924. godine. Verzija iz ove godine je poslužila za sva druga štampanja.

Kako je Malika postala “Koštana”?

Ipak, ono što većina ljudi ne zna je činjenica da je Stankovićeva Koštana stvarno postojala! Zvala se Malika i bila je čuvena romska pevačica zbog koje su age i begovi vranjanski “gubili glave i rasprodavali imovinu”. Od malih nogu je svirala i pevala sa ocem i bratom po kafanama i privatnim slavljima, a zbog lepote i šarma pročula se nadaleko.

Bora Stanković je u svom delu napisao da lepotica nadimak duguje “krupnim očima kao u košute”. Stariji u Vranju i danas pričaju kako su je tako upravo oni prozvali jer to ime u njihovom kraju ima posebno značenje. Naime, “Koštan” tamo znači “kesten” i to onaj čvrst, jedar, a cela Malikina pojava je ličija na vitko, vretenasto kestenovo stablo omiljeno u tom kraju.

I o tome da li su se Bora i Malika ikada sreli postoje različite verzije.

Po jednoj, to se dogodilo samo jednom – budući pisac tada je bio gimnazijalac i u mehanu u kojoj je Malika pevala došao je samo jednom i to baš kako bi se uverio u njemu lepotu i čari. Video ju je, ali nisu razmenili nijednu reč.

Po drugoj priči, onoj koju je posle i Bora Stanković podržao, on je, odrastajući u Vranju, za lepu romsku pevačicu samo čuo jer je njena trupa bila najbolja i najčešće pozivana da nastupa po kućama imućnih Vranjanaca, ali je pre pisanja “Koštane” zapravo nikada nije video. Njihov prvi susret odigrao se u jednoj kafani u Vranjskoj banji mnogo pošto se Borina “Koštana” već igrala u pozorištima širom Srbije.

Koštana tužila Boru

Zanosna Malika imala je sve samo ne lak život, a lepota joj je, kao i mnogima pre i posle nje, donela samo nesreću. Udata je na silu (baš kao i u Borinoj drami) za izvesnog Maksuta Rašitovića i nakon toga je proterana iz Vranja.

Jednom kada su lepota i slava prošli, od Koštaninih “daira punih zlatnika” nije ostalo ništa. Život je provela u bedi i siromaštvu u straćari na periferiji Vranjske banje negujući dvojicu svojih sinova i dve ćerke iz muževljevog prvog braka.

Koštanin život sveo se na prosjački štap, bedu, siromaštvo i muku. Za cigaru i čašicu rakije po varoši je svima koji su želeli da je slušaju pričala o staroj slavi, prohujalim vremenima, kako je kralju Milanu u uvo pevala “Slavuj pile, ne poj rano” i kako je baš ona “TA” Koštana Bore Stankovića.

Verovatno su upravo težak život i jad i naterali Maliku da 1927. godine tuži Boru Stankovića tražeći da od slave njegovog dela dobije deo novca. Ona je bila nepismena, ali priča kaže da ju je jedan advokat ubedio da mogu izvući deo autorskih prava.

Tadašnja štampa je o slučaju naširoko pričala, ali je većina bila otvoreno na strani Bore Stankovića. Koštana je iz spora izašla kao gubitnik, ponižena i javno ismejana.

Borin odgovor

“E, hajd’ baš da odgovorim mome “ortaku” Koštani.

Koštanu, posle mog sećanja iz detinjstva o njenoj igri i pevanju po svadbama, prvi put sam u životu video u Vranjskoj Banji, kada se „Koštana“ već igrala u Narodnom pozorištu.

Sva njena pričanja o njenim doživljajima sastojala su se u tome, da je častim rakije, a od moje žene, zatim g-đe Spasić i ženske publike, da izvuče koji par čarapa ili koju reklu. Da ona zna, po pričanju njenih savremenika, zašto su je prozvali Koštanom (kesten), odrekla bi se tog nadimka, a još manje bi tražila lažno uverenje da je ona bila taj kesten.

Analogno tome značilo bi, da svaki čovek u Vranju, koji se zove Mitke, imao bi pravo da traži tantijemu.

G. Vlajko Kocić, narodni poslanik koji hoće ovaj spor da zagladi, bolje bi učinio, da u svojoj novoj palati ustupi Koštani jednu sobu i da je izloži na prozoru, pa bi više zaradili i on i ona, nego što njena korisnica i njegova kirija iznose.

S poštovanjem Beograd, 11. marta 1927.

Bora Stanković”

Tužan kraj i večni život na sceni

I tako je Malika nastavila da živi proseći i moleći za pomoć dok ju je starost neumitno sustizala. Najpoznatiju fotografiju starice koja je nekada svojom pesmom i igrom muškarce dovodila do ludila, a žene do gneva načinile su Helena King i Vida Metenson, vaspitačice “Amerikanskog doma za ratnu siročad” u Vranju.

Poslednje što se o njoj čulo štampano je u Politici 6. aprila 1941. godine. Bio je to primerak novina koji zbog nacističkog bombardovanja koje je počelo istog dana nikada nije pronašao put do čitalaca.

– A kada je pridobijete priča vam sve mnogo, mnogo… Cigareta i koji dinar tu mnogo pomažu. Možda bi htela da vam sve ponovi, da još jedanput zapeva i prstima zatrese daire, ali ne može. Sve je prošlo. Njenim bićem gospodare starost i beda. Jedino rakijom, kada je ima, greje staračku dušu, a Maksut je za to kori, što pije. Na njegove prekore ga ona molećivo gleda sa zatupelim sjajem u očima kao da bi mu htela reći: “Ne diraj me, još to mi je ostalo…” – zabeležio je neki stari novinar Politike svoj susret sa Koštanom.

Veruje se da je Koštana – Malika preminula 1945. u 73. godini života u Vranjskoj banji.

(Kurir.rs/Istorijski zabavnik)

Bonus video: