"Volim da popijem i to ne krijem, ali..." Ispovest Petra Kralja ruši predrasude "Kad ujutro krenem u pozorište"

Petar Kralj, jedan od najvećih glumaca koje je region imao, rođen je 4. aprila 1941. godine u Zagrebu, svega dva dana pre početka Drugog svetskog rata. Njegovo odrastanje obeležilo je siromaštvo, rat i stalne selidbe, ali i porodična toplina i čvrste životne vrednosti.

Pogledajte u galeriji izbor iz njegovih uloga:

Siromaštvo i beda

Rat je besneo, pa je i glumčeva majka, odmah posle njegovog krštenja, sa bebom u naručju napustila hrvatsku prestonicu. Tako su dospeli kod rođaka u Srem. Bila su to veoma teška vremena, ali deca, uprkos svemu, nisu primećivala opasnost niti su osećala strah.

"U Sremskoj Mitrovici družio sam se sa braćom od strica, Predragom i Nenadom, jer rođene nisam imao," ispričao je svoju priču Petar Kralj za magazin Story, 2006. godine.

"Omiljena igračka nam je bila krpenjača - lopta koja se pravila od čarapa umotanih u krpe. Sećam se prve čokolade i pomorandže, neobične narandžaste voćke koju sam probao tek kad mi je bilo osam godina. Roditelji su mi predavali u tamošnjoj gimnaziji, pa su me vodili na đačke priredbe. Bili su to veseli prizori u kojima sam uživao. Školarci su igrali oko logorskih vatara i recitovali, što je kasnije uticalo da se opredelim za glumu. Kao sedmogodišnjak krenuo sam u osnovnu školu, u razredu nas je bilo 80 i ne znam kako je učiteljica Ljuba mogla da nas savlada. Služila se raznim metodama podučavanja koje bi generacijama iz ovog kompjuterskog doba sada bile neprihvatljive i strane."

Glumački počeci

Prvu ulogu, lik Toze Čvarka, odigrao je s 11 godina u predstavi "Seoska učiteljica" Svetolika Rankovića, za koju se prijavio kad je pozorišna ekipa ušla u njegov razred da izabere glumca. Kao gimnazijalac pobunio se protiv reforme školstva i skoro zaradio zabranu da nastavi školovanje u ma kom delu bivše Jugoslavije.

"Direktor, koji je bio saradnik Stipe Šuvara, hteo je nasilno da uvede izmene u sistem učenja i nastave. Bili smo mladi i verovali u poštenje. Usmereno obrazovanje, koje je proisteklo iz toga, kasnije se nije najbolje pokazalo. Umalo nas nisu proglasili državnim neprijateljima, a meni su pretili izbacivanjem i zabranom nastavka školovanja. Ipak, iz poštovanja prema mom ocu, dozvolili su mi da se ispišem i premestim u Novi Sad, gde sam stekao divne prijatelje. Roditeljima je bilo uskraćeno da me svakodnevno viđaju, jer sam kući dolazio samo vikendom i u toku letnjeg raspusta."

Zaveden školskim priredbama i omađijan naivnim glumačkim iskustvom, Petar se uputio u Beograd s idejom da upiše Akademiju. Stanovao je kod tetke u strogom centru prestonice i studentske dane provodio kao i većina vršnjaka, sve dok 1964. nije diplomirao. Često se zaljubljivao, ali je mnogo više voleo da izlazi s drugarima.

"Nisam bio neki zavodnik, ali sam često bivao zaljubljen i to onako lirski, da ne kažem platonski. Nisam imao potrebu da stalno budem pored nekog, niti da udaram recke. Iako su te ljubavi ostale neuzvraćene, lepo smo se družili. Bile su važnije neke druge stvari. Znali smo dokle rade sve gradske kafane. Ako smo imali novca, ostajali smo do fajronta i uvek delili sve što smo imali u džepovima. Ujutru smo jeli burek koji smo kupovali u pekari na Zelenom vencu i odlazili kućama. Bili smo veoma bliski i često se ispovedali jedni drugima. Kao noćobdije, policija nas je redovno zaustavljala, tada je to bilo uobičajeno i tražila objašnjenje zašto smo u dva sata noću na ulici."

Klasići i prijatelji za ceo život

Ovaj velikan teatarske scene sa čežnjom se sećao dana provedenih na studijama i druženja s prijateljima koji su mu pomogli da postane pravi Beograđanin.

"Odmah sam se sprijateljio s Dušanom Golumbovskim, kolegom na klasi. Često sam ga posećivao, a dolazio je i slikar Duško Otašević, pa smo igrali karte. Uz njih sam lagano postajao Beograđanin. Večeri sam neretko provodio i sa Slobom Kojićem i Cerovićem. Na Akademiji sam se najviše družio s pokojnim Milošem Žutićem. Koliko smo samo besanih noći proveli zajedno. Cimer mi je jedno vreme bio Dragan Petrović, koji je kasnije postao legenda Radio Beograda. Čeznem za tim danima. Dramska je bila na uglu ulica Uskočke i Knez Mihailove, sto metara dalje bila je Likovna, a nešto niže Primenjena akademija. Cela ta generacija sakupljala se u nekoliko kafana, pre svega u Kolarcu i Proleću. Imali smo konobare kod kojih smo jeli i pili na crtu. Vodili smo poluboemski život i naučili da razgovaramo i međusobno se uvažavamo."

Petar je tada stekao jednu neobičnu naviku - da obilazi i po nekoliko kafana u nizu. Kasnije je njegova supruga Sonja tu putanju nazvala Staza slonova. Odlično je znao gde mu je mesto i koliko vredi, a ono kako ga drugi vide, manje mu je bilo važno, pa se nikada nije ustručavao da prizna šta mu je velika strast.

"Nije poenta samo u menjanju lokala. Volim da popijem i to ne krijem, ali ne volim da se napijam i ne znam šta radim. Kad ujutro krenem u pozorište, svratim na čašicu. Zato imam razne staze pića: jedna je na putu do Jugoslovenskog dramskog, druga do Ateljea 212, treća do Zvezdara teatra... A nastale su zbog čestih promena adrese. Sigurno sam živeo u preko 20 ulica i uvek se družio s ekipom iz kraja, koja se, naravno, okupljala u lokalnim bifeima. Tu sam sretao ljude različitih zanimanja i s njima pričao o svemu i svačemu, a ne samo o glumi. To mi je pomagalo da ne pomislim da sam bolji i važniji od drugih. Novinari često pišu da sam pijanac, crven u licu i crvenog nosa. To i sam izjavljujem, jer mi je takva koža, ne mogu da budem beo."

Prvi brak i ćerka Milica

Petar Kralj je kroz život prošao vođen srcem. Prvi brak sklopio je sa glumicom Ljiljanom Gazdić sa kojom je dobio ćerku Milicu, inače uspešnu rediteljku, a nakon razvoda u njegov život je ušla balerina Sonja Divac, žena s kojom je proveo poslednje godine svog života.

"Bivša supruga mi je glumica, ali ljubav nema nikakve veze s profesijom. Ona nastaje iz želje da osetite nečiju dušu, nekad čak i posle samo jednog pogleda. Ispunjava vas na duže vreme i postaje deo života, a svaki čovek je doživljava na svoj način. Ako nje nema, nastaje pakao. Najbitnije je međusobno razumevanje. Imao sam sreću što mogu ponovo da volim. Sa mojom Sonjom, koja je balerina, u harmoničnom braku sam već sedam godina i to opet nema veze s našim poslom. Prava ljubav treba da potpuno oslobodi ličnost, zbog nje nikako ne smete da se osetite sputano i niko me neće ubediti da je takav odnos nemoguć."

Petar Kralj nikada nije pokušavao da sakrije svoj privatni život od javnosti, ali je znao da granica mora postojati.

"Ne znam šta može da se sakrije kad izađem na pozornicu. Ipak, neki deo intime treba zadržati za sebe. Ne znam zašto ljudi pokušavaju da otkriju svaki detalj, razgolite nas i obezvrede, nađu nam slabe strane. Valjda kao deca, kada iz radoznalosti kvare igračke. Sa svojom Sonjom izlazim, primamo goste, idemo kod prijatelja... Zašto bi se nekog ticalo kako izgleda naše jutro ili veče. Ne mogu pobeći od sebe, od svog tela, glasa, pa ni crvenog nosa. Takav sam - kakav sam."

Sa ćerkinom željom da upiše režiju i zaviri u pozorišni svet, u glumčevo srce uvukla se strepnja, ali je ubrzo uvideo da zabrinutosti nema mesta. S Milicom je, potpuno se prepustivši njenim instinktima i komandama, sarađivao na predstavama "Silvija", "X+Y", "Brana"...

"Ne razgovaramo previše o poslu. U početku sam se bojao, ali je dokazala da zaslužuje poverenje. Radila je i veliku predstavu u Banjaluci sa preko dvadeset glumaca. Ako je njih ubedila da zna šta i kako hoće, više nemam šta da kažem. Ona je samostalna ličnost, mogu samo bezrezervno da je podržavam."

Petar Kralj je tvrdio da, sve dok bude imao snage da glumi, nema prava da se povuče sa scene. Počeo je kao Hamlet sa 25 godina, a monodramu "Živeo život Tola Manojlović" igrao je od 1967. godine. U želji da se ne zamera drugima, napustio je Atelje 212 i otišao u slobodne umetnike. Nagradu za najboljeg mladog glumca dobio je godinu dana posle diplomiranja, a među njegovim priznanjima su i Oktobarska nagrada grada Beograda i Dobričin prsten. Ipak, prvu glavnu ulogu na filmu odigrao je tek kao šezdesetpetogodišnjak, u prvencu Siniše Kovačevića, "Sinovci".

Odlazak

Preminuo je 10. novembra 2006. godine u Beogradu, nakon duge i teške bolesti. Tek teška bolest naterala ga je da se odrekne dasaka koje život znače. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Ostaće upamćen po mnogobrojnim filmovima, serijama i pozorišnim komadima, a neke od najpoznatijih uloga su u predstavama "Hamlet", "Sveti Georgije ubiva aždahu", "Jazavac pred sudom", zatim serije "Bela lađa", "Stižu dolari", "Porodično blago" i neki od najlegendarnijih filmskih ostvarenja "Boj na Kosovu", "Gde cveta limun žut", "Kad porastem biću kengur" i mnogi drugi.

 Bonus video: Nenad Okanović o druženju sa Mandom