"Zašto to radiš, zašto ideš kod Berčeka?" Pitali su Radomira Putnika kad je prihvatio poziv glumca, a onda se desio sudbonosni susret s Mirom Marković

Čuveni dramaturg Radomir Putnik, koji je preminuo u 79. godini, nagrađen je ove godine priznanjem Sterijine nagrade za životno delo. Ceo radni vek vezan mu je za današnji RTS i BK, a bio je sredinom devedesetih i direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu na poziv Aleksandra Berčeka. Široj publici je najpoznatiji po seriji "Kraj dinastije Obrenović", a o svom životu pisao je u knjizi "Kolaž o Popoviću" koju je objavio Pozorišni muzej Vojvodine.

Na jedinoj slici porodice koja je sačuvana vide se osnivači: deda Đoka i baba Agnica (od milošte zvana Zora), njihovo četvoro preživele dece, zet, snaja, unučad. Fotograf ih je postavio po tadašnjem običaju da se svi okupljaju oko ikone sveca zaštitnika. Snimak je iz 1924. ili 1925. godine i načinjen je u dvorištu porodične kuće u Malom Žamu.

Neveliko znanje prikupljeno o porodici kaže još i ovo: muškarci su bili majstori, zanatlije, a žene domaćice. Iza kuće nalazila se mala bašta u kojoj su gajili povrće i živinu. Deda Đoka je bio papudžija. Pravio je papuče za grosiste. Kada napravi dovoljno, napuni džak papučama, pa ih nosi u Vršac na leđima, pešice. Kada se posreći, neko ga poveze zaprežnim kolima. Preda papuče, primi dogovorenu sumu novca, a naručilac nosi papuče na vašare u okolna mesta ili na vršačku pijacu.

Porodične tajne

Od jedanaestoro dece, preživelo je četvoro: dva sina i dve ćerke. Svaka porodica ima svoje tajne i svoje priče; one su, najčešće, posledica nužnosti ili socijalnih prilika. Moj otac Zdravko rođen je 1911. godine, završio je četiri razreda osnovne škole u Malom Žamu. Svirao je prim, bisernicu, kao izvanredan sluhista, razume se, samouk. Sa još nekolicinom vršnjaka svirao je na igrankama u okolnim selima - Vatinu, Velikom Središtu, pokatkad u Vršcu. Prošao je kroz tzv. bećarsku školu (vino, tuče zbog devojaka...), ali je, napokon, morao da ode iz sela jer nije bilo posla za dvojicu kovača.

Radio je u Beogradu u kovačkoj radionici za malu nadnicu i tražio bolje plaćen posao. Priliku je dobio kada je video konkurs za prijem u Žandarmeriju. Zdrav i jak, sa odsluženim vojnim rokom, bio je primljen i poslat na obuku. Potom je, kada je položio zakletvu kralju, radio gde su ga slali po tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. O tome nije mnogo govorio, ali sam upamtio da je neko vreme bio na Korčuli, pa potom u Vojniću. Onda je dobio prekomandu u Šid. Zadatak mu je bio da sa još jednim kolegom biciklom obilazi okolna sela, kontrološe red i mir.

Susret oca i majke

Tako je dospeo u selo Grk, gde je upoznao sve meštane, Slovake, Hrvate i Srbe. Razume se, tu je upoznao i svoju buduću suprugu Mariju. Posle nekoliko meseci poznanstva, odlučili su da se venčaju i to su uradili početkom 1941. godineu Voznesenskoj crkvi u Beogradu, gde je Slovakinja Marija prvo pokrštena u pravoslavnu Maricu. Zdravko je dobio posao u Petrovgradu. Za vreme okupacije, kao što je poznato, Banat je bio pod direktnom kontrolom Rajha. Zdravko je završio kurs za telegrafistu i dobio posao u pošti na slanju telegrama. Ali javno je pokazivao netrpeljivost prema Nemačkoj, tako da je bio blagovremeno upozoren da agenti beleže šta i kome govori. Decembra 1941. rodila se Božana; Zdravko je preko svojih poznanstava iz Žandarmerije izdejstvovao mogućnost da porodica napusti Petrovgrad i preseli se u Nedićevu Srbiju, u Požarevac. Dao je otkaz i pošao u neizvesnost. U Tabačkoj čaršiji otvorio je radionicu za proizvodnju soda vode i kabeze. Sada je Maričin miraz korisno poslužio.

Rat i sloboda

Vreme okupacije proveli su u Požarevcu. Vredan i savestan, Zdravko je razgranao posao, snabdevao je sodom veliki broj kafana. Uskoro je kupio konja i kola da bi lakše i brže obavljao posao. Preko pouzdanih prijatelja davao je veliku "crvenu pomoć" koja je išla partizanima.
"Oni se jedini bore za slobodu", bio je njegov zaključak. Kada je došlo oslobođenje, pozvale su ga nove vlasti i, uvaživši njegovo slobodarsko opredeljenje, ponudile mu službu da u opštini bude referent za zanatstvo. Odbio je ponudu rekavši da ima staru majku u Vršcu i da mora tamo da se seli zbog nje. "A i dao sam zakletvu kralju, od koje nisam razrešen. Kada se dogovore maršal Tito i Šubašić, onda ću moći da prihvatim ponudu, ako je bude".

Nije bilo moguće odmah doći u Vršac, pa je privremeno rešenje bila selidba u Odžake. Nastavio je da radi i zarađuje, čak je dobio od mesnih vlasti dečaka Franju, Nemca koji je bio u logoru, za ispomoć. Marica bi svake večeri pakovala Franji hranu za njegovu majku; kada im je konačno bilo dopušteno da odu iz zemlje, Marica je dugo tugovala za dobrim i vrednim Franjom.

Moj dolazak na svet

Rođen sam u Odžacima 9. jula 1946. Već naredne godine Zdravko odlučuje da se porodica preseli u Vršac, iako Marica to nije želela. Kupio je kuću u centru Vršca, udobnu za život, a istovremeno pogodnu za sodaru. Imala je i štalu za konja. U toj kući je njegov otac Đoka učio papudžijski zanat. Krug se zatvorio.

U Vršcu je 2. avgusta 1948. rođen moj brat Predrag. Po treći put Zdravko je počinjao posao u novoj sredini. Posle nekoliko godina, snabdevao je vršačko ugostiteljstvo sodom. Prodao je konja i kola, napravio velika kolica za prevoz sifona i zaposlio radnika da razvozi sodu. Uveče, kada zatvori radionicu, posle večere, otvarao je kofer osrednje veličine i sortirao dnevni pazar. Odvajao je papirne novčanice od jedan, dva i pet dinara, povezivao ih koncem i ređao u kartonsku kutiju. Taj posao trebalo je završiti do pola devet, a onda se uključivao radio i slušala emisija Glasa Amerike na srpskom jeziku. Razume se, kapija je bila zaključana da ne bi neko nepoželjan banuo. Morala je da bude apsolutna tišina dok Grga Zlatoper daje komentar na aktuelne prilike u Jugoslaviji. Posle Grginog pledoajea, Zdravko bi rekao: "Baš im je kazao. Neće ovi još dugo".

Godine su prolazile, Grga Zlatoper je i dalje pričao, ali kod Zdravka je ponestalo entuzijazma. A onda više nije ni slušao Glas Amerike. Bilo mu je jasno da od povratka kralja nema ništa i da ga više ni na šta ne obavezuje zakletva njemu data. Posle nekog vremena zaključio je: "Čerčil nas je prodao".

Školovanje

Rano sam savladao čitanje i mnogo pre polaska u školu pročitao ono malo dečjih knjiga što je bilo u kući. Detinjstvo je bilo isto za svu decu, živelo se skromno, bez velikih prohteva. Igračaka nije bilo, ili smo ih dobijali za praznike.

Obično se kaže da je detinjstvo doba koje se pamti po lepim događajima. Njih je bilo malo. Pre bi se moglo reći da je bilo tegobno, uz česte očeve napade astme; odlazio je u bolnicu, pa se posle nedelju-dve vraćao. Pa i tako bolestan imao je planove da poveća prihode; jedan od poteza bila je kupovina vinograda na Vršačkom bregu i zidanje vinogradarske kuće. Mrzeo sam vinograd, jer sam morao svakodnevno da radim poslove koji su bili primereni mome uzrastu - vezivanje loze za čokot ili špalir, branje voća i odnošenje na pijacu, gde ga je majka prodavala. Dok su drugi dečaci, posebno za vreme letnjeg raspusta, igrali fudbal ili išli na jezero na kupanje, brat i ja smo imali obaveze u vinogradu.

U osnovnoj školi, u starijim razredima, srpskohrvatski jezik predavala je gospođa Ružica Popović. Ozbiljna i savesna, prepoznala je u trojici dečaka sklonost ka književnosti i posvetila im posebnu pažnju. Dečaci su se, docnije, posvetili književnom poslu, a osnovno oruđe, pismenost, ulila im je Ružica Popović u glavu za večita vremena. Dakle, u istom razredu smo bili Branislav Milošević, kasnije publicista, prevodilac, urednik izdavačke kuće "Rad"; i ministar kulture u vladi Republike Srbije, Gradimir Stojković, klasik književnosti za decu, i potpisnik ovih redova.

Usledilo je, potom, školovanje u gimnaziji u Vršcu, koja je bila na valjanom glasu. Godine provedene u njoj u sećanju su zabeležene kao doba brojnih aktivnosti, školskih i vanškolskih, sportskih susreta, prvih igranki uz muziku s ploča i dragocenog druženja. Ali i dalje su vinograd i rad u njemu bili neizbežna obaveza.

Tokom pohađanja gimnazije, dvojica profesora su, diskretno, preporučivala meni i nekolicini učenika koji su voleli književnost knjige za čitanje koje nisu u školskom programu, usmeravajući i razvijajući naš književni ukus. To su bili Milivoj Kudra, profesor književnosti, i Ervin Mareš, profesor nemačkog jezika. Zahvaljujući njima, njihovoj dobroj volji i velikom poznavanju književnosti, dani u gimnaziji bili su plodonosni. Mladi ljudi imaju sreću u školi ako ih uče ovakvi profesori.

Klub pisaca

Dušan Belča, tek što je diplomirao na grupi za jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, dobio je posao bibliotekara u Gradskoj biblioteci u Vršcu. Primetio je da svakodnevno uzimam knjige. Pozvao me je da se pridružim piscima koji su se utorkom okupljali u biblioteci posle radnog vremena; dodatni razlog za izbor utorka bio je slobodan dan, dakle, dan bez televizijskog programa.

Treba reći da sam pesme počeo da pišem još u završnom razredu osnovne škole i čitao ih na sastancima literarne sekcije. U gimnaziji, takođe, nastavljam da pišem; osmelio sam se i došao jednog utorka na sastanak Kluba pisaca. Verovatno ne treba spominjati tremu, nelagodnost, pa i strah od suda nepoznatih mi ljudi, pisaca koji su već objavili književne radove u časopisima, a neki su imali i knjige. Sastanak je vodio Dušan Belča i ohrabrio me je da bez strepnje pročitam pesme.

U Klubu pisaca bili su Radomir Rajković, Borislav Horvat, Olga Ostojić, docnije Belča, Milan Pražić, Miodrag Maticki, Vladimir Stojšin, Dušan Kopčalić, Dragi Bugarčić, Milan Uzelac, pisac i crtač vinjeta Branko Conić, slikar Milan Blanuša, pesnikinje Nada Gavrilović, Tatjana Radivojević, Ljiljana Milićević, Melanija Kanački, a posle nekog vremena pridružili su se mladi pesnici Danilo Kovačević, Dragan Nikolić i Đorđe Lazin.

Dušan Belča je pokrenuo književni list "Ugao". Ime simbolizuje položaj Vršca, koji se nalazi u uglu Vojvodine, odnosno na periferiji književnih događaja. List je izlazio kada se steknu uslovi, dakle, kada se sakupi dovoljno rukopisa i novca za štampanje.

Godine 1963. Dušan Belča je organizovao Prvi festival mladih pesnika. Bio je raspisan konkurs za neobjavljenu zbirku stihova. Pobedio je pesnik Džemail Poljaković iz Novog Sada s knjigom "Nož i san", a ja sam dobio treću nagradu. Drugi festival nikada nije održan. Već naredne godine, u izdanju Kluba pisaca, objavljena je moja knjižica stihova "Kuda krenuti". Postao sam važan u sopstvenim očima. Posle dobijanja ove nagrade bilo je lako ubediti Zdravka da mi kupi pisaću mašinu. Sada su se stekli svi uslovi. Postao sam pisac. Ali i
dalje će, narednih godina, Dušan Belča biti moj književni učitelj. Osamostaliću se kad odem na studije književnosti u Beograd.

Studije

Godine 1965. u oktobru postao sam student jugoslovenske i opšte književnosti s teorijom. Bilo nas je oko dve stotine, sakupljenih iz svih delova Jugoslavije.

Nas, zbunjene brucoše, većinom iz unutrašnjosti, sa obavezama koje će biti pred nama narednih godina, upoznala je Anđelija Popov. Po statusu je bila stručni saradnik, ali je obavljala dužnost neke vrste razrednog starešine. Obraćali smo joj se s pitanjima na koja je ona strpljivo odgovarala, premda se većina tih pitanja uopšte nije odnosila na fakultet i studije. Držala nam je seminar iz stilistike i davala diktate da bi stekla uvid u našu pismenost. Posle trećeg diktata, kada je podelila ocene, pitala je: "Ko je Radomir Putnik?" Ustao sam očekujući njene primedbe ili sugestije. "Javite mi se posle časa"! Pitao sam se šta me očekuje.

U zbornici Odseka za jugoslovensku književnost dočekala me je i ponudila da sednem. "Druže Putnik, iz vašeg rada videla sam da ste iz Vršca (na radu je trebalo napisati koju sam srednju školu završio i gde)", odgovorio sam. "Imam za vas pitanje." Sva moguća pitanja sam očekivao, samo ne ono koje mi je postavila. "Da li znate da li je živa gospođa Mara, supruga prote Cete?""Živa je, skoro sam putovao s njom vozom, pomogao sam joj da uđe u voz, gospođa Mara ima dosta godina.""Znate, ja sam bila suplent u vršačkoj gimnaziji i kao samica stanovala sam kod gospođe Mare i prote Cete. Ja sam sveštenikova ćerka. Pa kad odete u Vršac, zamoliću vas da je obiđete i pozdravite." U vršačkoj gimnaziji predavali su, pre dolaska na Filološki fakultet, i profesori Dimitrije Vučenov, Vaso Milinčević i Slobodan Ž. Marković. Generacija studenata književnosti upisana 1965, pokazaće se godinama kasnije, jedna je od uspešnijih. U njoj su se našli pesnici, prozni pisci, novinari i, razume se, najbrojnija grupacija - profesori književnosti; spomenuću neka imena, uz bojazan da ću se ogrešiti o nekoga zaboravom. Studirali su književnost, dakle, Radomir Andrić, Srba Ignjatović, Tanja Kragujević, Miroslav Maksimović, Vasilije Radikić, Sava Dautović, Milenko Popić, Milena Toševa, Boro Stjepanović (pisao dobre priče, ali je ljubav prema glumi prevagnula), Ratomir Rale Damjanović, recitator i esejista, Miloš Aprilski, Ivan Torov, Novo Tomić, Radoš Glišić, Mile Kordić...

Pozorište

U osnovnoj školi smo za priredbe pripremali prigodne skečeve ili, u boljem slučaju, dečje drame. U višim razredima pripremali smo prave predstave, koje je režirao Milovan Mile Stojanović, član Narodnog pozorišta "Sterija", a između dva rata glumac u nekolikim putujućim pozorištima.

Upravnik vršačkog teatra Slavko Penca odlučio je da otvori scenu mladih, ili omladinsku scenu, na kojoj će mladi glumci igrati predstave za dečju i tinejdžersku publiku. Preko te scene prešlo je dvadesetak srednjoškolaca koji su želeli da se oprobaju kao glumci. Među njima sam bio, razume se, i ja.

Igrao sam u predstavama "Kekec" Josipa Vandota, "Ukradeni princ i izgubljena princeza Dena Totera, "Hajdi", u dramatizaciji romana Johane Špiri, "Nikad više magarac" Vojina Đorđevića. Sve predstave režirao je Milovan Stojanović, od milošte zvani čika Mile. Predstave
su bile na repertoaru po godinu-dve, tako sam nakupio pedesetak izvođenja. Dobijali smo, dakako, i mali honorar za igranje.

Odlaskom u Beograd prestalo je moje učešće u radu scene mladih. Ali pružila mi se prilika da na prestoničkoj sceni vidim glumce koji su ulogama obeležili svoju epohu. Osim toga, želeo sam da gledam operske predstave jer one nisu dolazile u pozorišta koja nemaju uslove za izvođenje opere. Gledao sam predstave u svim beogradskim teatrima, ali najviše u Narodnom pozorištu, zbog opere, uglavnom.

Sve sam češće bio u pozorištu, a ređe na književnim manifestacijama. Bio sam potpuno zbunjen posle gledanja predstave "Krmeći kas" u Ateljeu 212, u režiji Nebojše Komadine. Ništa nisam razumeo, a sve sam shvatio! Otkrio sam pisca Aleksandra Popovića, o kome
nisam znao ništa.

Promena fakulteta

Podstaknut popovićevskim jezikom, napisao sam farsu "Kako je Tugomil fendovao Zdeslava". Pročitao sam je studentima dramaturgije Miri Santini i Mirku Zakiću na zimovanju u Trpnju. Kada sam završio čitanje, uglas su rekli: "Moraš da dođeš kod nas.""Gde kod vas?""Na Akademiju, na dramaturgiju." Poslušao sam njihov savet i prijavio se za prijemni ispit. Izgleda da se moj tekst dopao većini članova komisije, smejali su se čitajući poneku repliku, dok me je strogi profesor Đuza Radović, koji će mi predavati istoriju jugoslovenske drame i pozorišta, neumorno terao da prepričavam Sterijinog "Tvrdicu". Ispitivanje je prekinuo predsednik komisije Slobodan Selenić, rekavši mi: "Ovde ćete morati da učite i engleski jezik, pošto iz vaše prijave vidim da ste učili nemački. Nemački, nažalost, nemamo!" Tako sam bio primljen na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju.

Na studije dramaturgije upisao sam se oktobra 1968. Pre dolaska na Akademiju živeo sam u Studentskom gradu. Bio sam jedan od nekoliko hiljada učesnika studentskih demonstracija u junu; čitao sam pesme pred velikim studentskim auditorijumom u Sali heroja, kao i drugi pesnici moje generacije, ali i uz Desanku Maksimović, Vaska Popu, Branu Petrovića... Godine 1969. apsolvirao sam studije književnosti. Nastavio sam studiranje na Akademiji, dobio stipendiju TVB i diplomirao na grupi za dramaturgiju 1972. godine.

Televizija

Posle odsluženog vojnog roka u garnizonu Sremske Mitrovice, tražeći posao, javljam se telefonom Dušanu Kovačeviću. On je tada bio honorarni dramaturg Dramske redakcije Drugog programa TV Beograd. Kaže, raspitaće se, da se čujemo za dan-dva. "Dođi, ima
izgleda, veli, prekosutra, Mika Oklop ide u Ameriku i biće upražnjeno njegovo mesto u dramskoj redakciji prvog programa." Primio me je Vasilije Popović, poznatiji pod književnim pseudonimom Pavle Ugrinov. On je bio urednik redakcije. Malo smo popričali i rekao mi je da će me primiti kao honorarnog saradnika. Tako sam od septembra 1974. postao dramaturg; dobronamerno i kolegijalno prihvatila me je Bojana Andrić, koja je već duže vreme bila dramaturg za igrane dramske serije, a važnu sponu između redakcije i produkcije predstavljao je producent Zoran Milatović.

Tokom nekoliko narednih godina učio sam zanat dramaturga, što će reći, pripremu za realizaciju dramskog programa. Postao sam upotrebljiv operativac, uvek u službi pisca i reditelja. Drame su prikazivane ponedeljkom, po uvedenoj praksi iz doba kad je u pozorištu
slobodan dan, odnosno dan bez predstava, pa su glumci mogli da uživo igraju na televiziji. Sredinom šezdesetih pojavio se magnetoskop koji je omogućio da se drama snima poput filma, po sekvencama, i onda finalizuje u montaži. Sticao sam iskustvo, a kad se ukazala prilika, ušao sam u radni odnos sa zvanjem dramaturga, da bi tokom naredne tri decenije prošao kroz sva urednička zvanja i statuse, uključujući tu i zvanje glavnog i odgovornog urednika umetničkog programa. U ovo zvanje bio sam promovisan za vreme bombardovanja 1999. godine kao u neki oblik ratnog rasporeda ili ratne obaveze; godine 2003. napustio sam TVB, koja je u međuvremenu promenila ime u RTS, i otišao u BK telekom, gde sam radio do penzionisanja 2005. godine.

U TVB potpisao sam kao dramaturg, a potom urednik, oko 220 TV drama ili epizoda serijskog igranog programa, i barem još toliko manjih emisija ili priloga za emisije magazinskog tipa. Na Akademiji su profesori najčešće sa izvesnim omalovažavanjem govorili o televiziji, ne praveći razliku između programa i medija. Tako su i studente pripremali za budući rad na televiziji, posmatrajući je kao nekakav oblik nužnog zla koje se mora otrpeti, dok se umetnički izraz stvara na drugim mestima, poglavito u teatru i bioskopskom filmu.

Trebalo je da prođe izvesno vreme da shvatim da televizija, kao novi medij, nudi ne samo drugačiji koncept umetničkog iskazivanja već i da stvara autentičan kontekst prikazivanja raznovrsnog programa. Ovde nije reč samo o izvesnoj demokratizaciji koja proističe od vašeg
izbora - jer vam prekidač dopušta da donesete odluku da li hoćete ili nećete da gledate šta vam televizija nudi - već se u odnos gledalac-televizija unosi element ličnog pristupa.

Drugačije rečeno, u gledaočevu kuću putem malog ekrana ulaze umetnici, glumci, muzičari, stvaraoci koji razgrađuju mit o izuzetnosti stvaralaštva i time racionalizuju njegov, gledaočev, odnos prema umetničkom delu. Ali istovremeno se tom istom gledaocu glumac (ili celokupni program televizije, svejedno) pojavljuje kao kućni gost, kao dobrodošli član porodice koji želi da s gledaocem podeli svoje saznanje o nečemu, ili svoju umetnost. Time je ukinut onaj čuveni "četvrti zid", koji u pozorištu razdvaja gledalište i scenu. Gledaoca televizija uvlači u scenu i, nudeći mu raznovrsne sadržaje, postepeno od njega stvara zavisnika.

Serije i veliki autori

Kao urednik u Dramskom programu sarađivao sam s najznačajnijim televizijskim, pozorišnim i filmskim rediteljima. Izdvajam stvaraoce s kojima sam najčešće radio i od njih učio one lekcije televizijskog zanata ili veština koje se ne uče ni na jednom fakultetu ili akademiji dramskih i filmskih umetnosti. Lista je duga i na njoj su imena Aleksandra Đorđevića, Jovana Konjovića, Slavoljuba Stefanovića Ravasija, Save Mrmka, Zdravka Šotre, Branka Pleše, Milenka Maričića, Miše Radivojevića, Dejana Ćorkovića, Đorđa Kadijevića, Želimira Žilnika, Soje Jovanović, Arse Miloševića, Slobodana Šijana, Dejana Mijača, Dejana Karaklajića, Stanka Crnobrnje, Predraga Velinovića, Slobodana Radovića, Dimitrija Jovanovića, Slobodana Ž. Jovanovića, Petra Cvejića, Petra Zeca, Aleksandra Mandića, Miomira Stamenkovića, Mire Trailović...

Došlo je do objedinjavanja dve dramske redakcije u jednu, tako da je ona sada prerasla u Redakciju igranog programa. Mislim da sam posle nekoliko godina rada uspeo da "ukradem" zadovoljavajući nivo zanata od starijih kolega - Vasilija Popovića, Filipa Davida i Ljubomira Radičevića. Milovan Vitezović promovisan je u glavnog i odgovornog urednika umetničkog programa, a istovremeno je prihvatio obavezu da obavlja dužnost odgovornog urednika Redakcije igranog programa; "dva u jedan", kako bi se danas kolokvijalno kazalo. U to doba, osamdesetih i devedesetih godina, redakcija je uspevala da godišnje pripremi dvadeset premijera TV drama, jednu dramsku seriju, nekoliko kraćih humorističkih serija, desetak prenosa pozorišnih predstava i niz emisija kao što su pesnički recitali ili serija "Pesničke vedrine", u kojoj je bilo predstavljano delo klasičnog ili savremenog srpskog pesnika. Naše drame i epizode TV serija učestvovale su na televizijskim festivalima i dobijale nagrade i priznanja, a nije izostajao ni komercijalni efekat.

Opet pozorište

Početkom 1993. godine pozvao me je upravnik Narodnog pozorišta Aleksandar Berček da se prihvatim obaveza direktora Drame.

Stekao sam pozamašno iskustvo pozorišnog kritičara na trećem programu Radio Beograda od 1974. godine, a od 1987. do Berčekovog poziva pisao sam pozorišnu kritiku za Politiku. Pratio sam premijere i gostovanja u Beogradu, gledao predstave u profesionalnim pozorištima Srbije, a pokatkad, kada je to odgovaralo potrebama Politike, odlazio sam na Dubrovačke letnje igre ili na neki drugi letnji pozorišni festival.

Berčekovim pozivom pružila mi se prilika da se bavim teatrom iznutra, kao autor koji ima mogućnost da ostvari svoju ideju o pozorištu.

Obavestio sam Milana Vlajčića, urednika kulturne rubrike Politike, da više neću pisati kritike! "Zašto to radiš, zašto ideš kod Berčeka? Vidiš da su svi protiv njega", rekao mi je Vlajčić. "Protiv njega je jedan određen krug pozorišnih stvaralaca zato što je Berček jedan od viđenih članova Socijalističke partije Srbije; oni koji su protiv njega, u stvari, protiv su mogućnosti da se promene odnosi u pozorištu", odgovorio sam.

Narodno pozorište napustilo je nekoliko prvaka, a uz njih još nekoliko zaposlenih stručnjaka. Do nas u pozorištu dopirali su zluradi komentari o propasti Narodnog pozorišta, gubitku ugleda, časti i statusa nacionalnog teatra. Pritisak koji je vršila jedna interesna grupa bio je neprekidan, što je stvaralo atmosferu straha u teatru, pa i malodušnost. Novinarima koji su svakodnevno tražili povod za napad na novu upravu Narodnog pozorišta objašnjavao sam da je pozorište vitalno i snažno i da će uspeti da prevaziđe sve trenutne malicioznosti. "Pozorište se nije ni zatvorilo ni ugasilo kada su karijere završili Dobrica Milutinović, Čiča Ilija Stanojević, Žanka Stokić... Pojaviće se novi prvaci, već za dve-tri sezone videćete da repertoar nose neki do sada nepoznati glumci." Prvi zadatak bio je da konsolidujemo ansambl Drame; došli su u angažman reditelji Radoslav Dorić i Nikita Milivojević, angažovana je lektorka Sanja Živanović, a primljeni su glumci Ljiljana Blagojević, Zoran Ćosić, Dušanka Stojanović, Ivana Žigon i Nebojša Dugalić, a sa studentima glume iz klase prof. Vladimira Jevtovića potpisan je ugovor o stipendiranju, i odmah im je omogućeno da uđu u repertoar s predstavom "Ukroćena goropad" Viljema Šekspira u režiji Vladimira Jevtovića. U toj glumačkoj klasi bili su Nela Mihailović, Nataša Ninković, Vojin Ćetković, Sergej Trifunović, Danijela Pavlović, Danijela  Ugrenović i Boris Pingović. Priliku da igraju u novim predstavama dobili su studenti glume Aleksandar Srećković, Nebojša Ilić i Miloš Timotijević, a kao gosti nastupali su Rade Marković, Vesna Trivalić, Branimir Brstina, Slobodan Ninković, Milenko Zablaćanski i drugi umetnici. Doista, za tri godine afirmisala su se nova imena, promovisani su glumački prvaci koji su poneli repertoar i ostvarene su predstave koje su, potom, godinama bile na repertoaru i predstavljale vrhunska umetnička ostvarenja.

Iz pozorišta sam otišao posle četiri godine. Kad se podvuče crta i načini konačan obračun - a pritom se ne sme izgubiti iz vida vremenski, društveni i politički kontekst u kome je pozorište radilo - ostvarenim dometima mogu da budem zadovoljan. Neke ansambl predstave igrane su i deset godina.

Susret sa Slobom i Mirom

Zbog Aleksandra Popovića zabeležiću jedan detalj. Fondacija "Karić" uvela je visoke novčane nagrade kao oblik priznanja javnim delatnicima, naučnicima i umetnicima. Prva svečanost uručenja nagrada bila je na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, a u gledalištu se nalazilo kompletno predsedništvo države, najviši predstavnici verskih zajednica, diplomatski kor, visoki oficiri, umetnici i privrednici. Posle završenog službenog dela, u Salonu kralja Aleksandra priređen je prijem za visoke zvanice. Predsednik Slobodan Milošević sa suprugom Mirom Marković pozdravljao se s prisutnima.Došlo je vreme da se s predsednikom pozdravimo i mi iz Narodnog pozorišta: maestro Jovan Šajnović, direktor Opere, Milovan Zdravković, direktor marketinga, i ja kao direktor Drame. Posle kurtoaznog pozdrava s predsednikom Miloševićem, prišao sam njegovoj supruzi. A ona će odmah: "Čitam, Radomire, šta pišete i da znate - ne slažem se s vama." Nešto sam promrmljao i otišao. Nisam znao na šta se odnosi njen komentar, pa sam pretpostavio da je reč o mojoj seriji "Kraj dinastije Obrenović", koja je tada premijerno prikazivana na TVB. Nije, međutim, bila reč o seriji, već je Mira Marković bila nezadovoljna zato što sam tih dana objavio veliki esej o Aleksandru Popoviću u Književnim novinama, a neposredno pre toga ona je izbacila Aleksandra Popovića iz kuće, pri čemu su pale teške reči i uvrede. O tom sukobu pričale su se razne varijante, ali uspeo sam da shvatim da je svađa izbila jer Mira nije želela da pomogne u rešavanju stambenog problema već ozbiljno obolelog Aleksandra Popovića, pa joj je on prigovorio. Reč po reč... Godine 1997. vratio sam se u Redakciju igranog programa RTS.

Bombardovanje

Period od 1997. do 1999. protekao je u naporima da se kako-tako održi nivo umetničkog programa; prioritet u RTS-u, kao i uvek, imao je informativni program. Za vreme bombardovanja dobio sam radnu obavezu da se kao glavni i odgovorni urednik staram o umetničkom programu, odnosno, da i sam budem nosilac oznake "dva u jedan". Dobio sam dopis iz kancelarije generalnog direktora da u program ne stavljam drame u kojima se pojavljuju Milena Dravić, Neda Arnerić, Branislav Lečić, Voja Brajović, Mira Banjac, Milan Gutović... U stvari, nije postojala drama u kojoj nije igrao neko od opoziciono opredeljenih glumaca. Posle nekoliko dana dobio sam novi dopis kojim se obavezujem da kasete s dramama, filmovima i serijama dostavljam određenoj ličnosti koja će odlučiti šta može da ide u program. Nisam znao ko je ta osoba, ali ubrzo se enigma razrešila - dispečer iz voznog parka televizije promovisan je u glavnog cenzora.

Došao je 5. oktobar, uz metež koji će ostaviti velike posledice. Milošević je izgubio izbore, a krizni štabovi pojavili su se kao revolucionarna sila koja menja vlast. Šestog oktobra mi je javljeno da sam razrešen obaveza glavnog urednika, da bi me već narednog dana krizni štab vratio na dužnost.

Predavač

Otvaranje privatnih pozorišnih i filmskih škola omogućilo je da se za ovu delatnost obuči mnogo više polaznika, ali uz obavezu plaćanja školarine.

Pozvan sam da predajem predmete istorija srpske drame i pozorišta i istorija svetske drame i pozorišta na Akademiji lepih umetnosti, koja je dobila licencu za rad od Ministarstva prosvete 1996. godine. Bilo je zadovoljstvo raditi s prvom generacijom studenata glume; s malim brojem učenika možete ostvariti dobar kontakt i zainteresovati ih za predmet koji predajete.

Tijana Jankulov i moja porodica

Prvi put sam video devojčicu s ogromnim tamnim očima tokom porodične šetnje, nedeljom predveče. U Vršcu je bio običaj da se zanatlije, ugledni majstori, nedeljom posle ručka svečano obuku i odu u gradski park u šetnju sa svim članovima porodice. O tim šetnjama napisao sam priču "Povest o gradskom parku". Objavljena je u nedeljnom broju Politike 5. novembra 2000. Venčali smo se 17. oktobra 1970. Tijanini roditelji, Dragiša Jankulov, apotekar, i majka Olga, nisu smatrali da je vreme za venčanje, barem dok ne završim studije. Ali napokon su shvatili da odluku donosimo mi, a ne oni. Godine 1975. dobili smo Branimira, a 1977. Nenada. Obojica su uspešno završili školovanje i zasnovali porodice. Branimir je diplomirao srpski jezik sa opštom lingvistikom, a zatim i Visoku školu IT tehnologije, a magistrirao iz oblasti psiholingvistike. Oženio se Lidijom Đurović, magistrom francuskog jezika; imaju ćerku Nataliju, učenicu muzičke gimnazije. Nenad je diplomirao na grupi za filozofiju Filozofskog fakulteta, a magistrirao i doktorirao na Fakultetu bezbednosti; prošao je kroz sva akademska zvanja, a sada je u statusu redovnog profesora na istom fakultetu. Predsednik je Streljačkog saveza Srbije. Oženjen je Ivom Klarin, ekonomistkinjom, i imaju sinove Matiju i Aleksu, učenike u osnovnoj školi. Tijana je preminula 7. maja 2023.

Boli me i kosa

Sam sebi ličim na Tolu Manojlovića iz dokumentarne proze, a potom i monodrame Mome Dimića, posebno u delovima gde Tola govori o svojim bolestima. "Bolela me je čak i kosa", reći će Tola u jednom trenutku, u briljantnom tumačenju Petra Kralja. Evo moje specifikacije: operisao sam zamršena creva, krajnike, kancer želuca, abdominalnu aneurizmu, preponsku herniju i, konačno, bubreg oboleo od liposarkoma. Ostale bolesti koje pripadaju mome životnom dobu ne spominjem, jer su sastavni deo ličnosti. Zahvaljujući porodici, kao i lekarima, nastojao sam da ne klonem duhom i da svoje stanovište na duge staze uvek bude optimistično, jer, kako veli pesnik Veljko Petrović: "Vera u uspeh - uspeha je pola!" To bi mogla da bude i završna rečenica u mom životopisu.

Video: Svetislav Basara o knjizi za koju je dobio NIN-ovu nagradu