Džonatan je zapravo žrtva školskog zlostavljanja već 6 godina!
Njegove muke počele su još u osnovnoj školi. Od jutra do večeri, njegovi školski drugovi su mu se podsmevali zbog imena, njegove težine, a i zbog njegovih ocena.Nekako je sve postalo razlog za vređanje."Kada sam imao 11 godina, imao sam 70 kilograma. U kantini su mi govorili: "Tvoja je sudbina da postaneš debela svinja", dok su me udarali ispod stola", seća se Džonatan.
Jednog dana, on se pobunio i pokušao da se odbrani. Pretukli su ga i više se nije usuđivao da se brani. Nikome nije rekao ni reč, sam je proživljavao batine i ismejavanja. Postao je i žrtva iznuđivanja novca. Grupa starijih đaka su ga redovno vređali i krali mu novac."Majka mi je uvek davala 10 dolara da kupim sendvič za ručak. Morao sam da im dajem. Uvek su me čekali na ćošku."Mesecima je bio gladan samo kako bi zadovoljio lopove. Polako, Džonatan je sebe zatvorio u opasnu samoću, u nemogućnosti da traži pomoć, njegov glas je nestao od straha i stida.
7. februara 2011. godine, stvari su krenule od lošeg ka gorem. Džonatan ima 16 godina. Kada je izašao iz škole na pauzu za ručak, lopovi su ga sustigli."Uvukli su me u jednu uličicu, kao tunel, nedaleko od moje kuće. Pokušao sam da pobegnem, ali jedan od momaka mi je blokirao put. Zarobili su me i prislonili pištolj na čelo."Onda su mu pretili da će mu ubiti roditelje ako im ne da 100 dolara sledećeg jutra. Očajan, Džonatan je video samo jedan izlaz iz ove noćne more: smrt!
Sledećeg dana uspeo je da kupi flašu alkohola u prodavnici i otišao je u park. Polio se sa pićem i zapalio šibicu. Džonatanovo telo je odmah planulo. "Bio sam povređen duboko unutar sebe da mi je to delovalo kao jedino olakšanje. Želeo sam da nestanem u dimu. Želeo sam da sve prestane. Bilo mi je dosta života", rekao je."Bol je bio neizdrživ. Video sam delove svoje kože kako otpadaju."Nekoliko sekundi pre nego što se onesvestio njegov instinkt za preživljavanjem se probudio i on je uskočio u obližnji kanal. Tu ga je spasao prolaznik."Gospođa i njena ćerka bacile su mi kanap i morao sam da se držim čvrsto za njega dok nije došla hitna pomoć."
Džonatan je imao opekotine 3. stepena po celom telu. Bio je u komi skoro 3 meseca. Prošao je kroz 17 operacija i u bolnici je proveo 5 dugih meseci. Nakon bezbroj graftova i rekonstruktivnih operacija, on je idalje povređen i mora da nauči da ponovo hoda, koristi ruke i šake, da jede i sve one dnevne stvari iznova.
On sada zna jednu stvar: ne želi da odustane. On se gorko kaje zbog svog očajničkog postupka i činjenice da nije imao hrabrosti da se poveri roditeljima, prijatelju ili profesoru. sada, bitna stvar za njega jeste da spreči drugu decu da sebe povrede na isti način.
Kako bi pozvao mlade koji su zlostavljani na sličan način da razgovaraju o tome, Džonatan je napisao knjigu u kojoj je ispričao svoju priču. Želi da pomogne drugoj deci koja se plaše ili koja se stide da o tome pričaju. Želi i da bude siguran da će roditelji slušati kada im deca pričaju ili kada pokazuju signale za pomoć i shvate ih ozbiljno.
Od tada, njegovi roditelji napravili su asocijaciju, a Džonatan je napravio Fejsbuk stranicu kako bi žrtve zlostavljanja mogle da ga kontaktiraju. Polako, on je započeo novi život iznova i nada se da će njegova knjiga pomoći drugima. On sada ima 21 godinu i sanja da nađe posao i započne porodicu. Drugim rečima, on najzad živi normalnim životom.
(Hefty)
