Sahranjena u crnoj svili na 33. rođendan: Jugoslovenska diva umrla je od fatalne bolesti, a pred smrt želela je samo jedno

Gordana Kosanović je verovatno najveća „tajna“ kinematografije i pozorišta bivše Jugoslavije. Iako je publika na našim prostorima najviše pamti po ulozi u kultnom filmu „Čuvar plaže u zimskom periodu“, ona je u Evropi, a naročito u Nemačkoj, imala status glumačkog božanstva.

Početak i uloga koja ju je proslavila
Gordana je rođena 8. avgusta 1953. godine u Valjevu. Glumu je upisala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Ognjenke Milićević, zajedno sa Bogdanom Diklićem, Snežanom Savić, Ljiljanom Blagojević i Lazarom Ristovskim. Bila je to generacija vanserijskih talenata, ali Gordana se od samog početka izdvajala nečim specifičnim divljom, harizmatičnom energijom i očima koje su, kako su kritičari govorili, „probadale platno“.

Odmah nakon diplomiranja, 1976. godine, reditelj Goran Paskaljević joj poverava ulogu Milice u filmu „Čuvar plaže u zimskom periodu“.

Igrala je devojku u koju se zaljubljuje glavni lik (izvrsni Irfan Mensur). Ta uloga prirodne, iskrene i emotivne devojke donela joj je instant slavu širom Jugoslavije.

Nakon toga usledile su zapažene uloge u filmovima „Osvajanje slobode“ (1979) i „Piknik u Topoli“ (1981), kao i brojne uloge u Ateljeu 212. Sve je ukazivalo na to da Jugoslavija dobija novu veliku zvezdu.

Odlazak u Nemačku i osvajanje Evrope
Preokret u njenom životu seli se na međunarodnu scenu kada je 1981. godine u Beograd došao čuveni nemački pozorišni reditelj Roberto Čuli. On je u tom periodu osnivao Teatar na Ruru (Theater an der Ruhr) u Milhajmu, pozorište koje će postati jedno od najvažnijih avangardnih teatara u Evropi.

Čuli je video Gordanu na sceni i bio potpuno opčinjen njenom ekspresivnošću. Pozvao ju je da dođe u Nemačku.
Gordana je donela hrabru odluku, spakovala je kofere i otišla u nepoznato, ne znajući ni jednu jedinu reč nemačkog jezika.

Ono što je usledilo graniči se sa naučnom fantastikom:

Prve uloge je učila potpuno fonetski (napamet je memorisala zvuke reči ne znajući isprva njihovo tačno značenje).

Za neverovatno kratko vreme savladala je jezik do te mere da je igrala najkompleksnije uloge svetske književnosti: Elektru, Antigonu, Lulú...

Postala je prva glumica u istoriji nemačkog teatra koja je, kao strankinja, igrala Vertera u Geteovom komadu „Patnje mladog Vertera“ (reditelj joj je dodelio mušku ulogu jer je smatrao da niko nema takvu dubinu i patnju u glasu kao ona).

Nemačka publika i kritika su je obožavali. Nazivali su je „čudom sa Balkana“ i „glumicom koja ne glumi, već krvari na sceni“.

Tragična bolest i prkos do samog kraja
Na vrhuncu svoje kreativne moći i slave, kada su joj bila otvorena vrata svih evropskih teatara, Gordana je počela da oseća ozbiljne zdravstvene probleme. Dijagnostikovana joj je teška i agresivna bolest pluća (rak).

Ipak, njen duh je bio neukrotiv. Čak i kada je bolest uznapredovala, odbijala je da napusti pozorište. Postoji priča da je u pauzama proba i predstava odlazila iza scene kako bi primila kiseonik ili terapiju, a onda se vraćala pod reflektore sa istim onim žarom u očima. Gluma je za nju doslovno bila život.

Kada više nije mogla da stoji na nogama, hospitalizovana je. Preminula je 8. avgusta 1986. godine, tačno na svoj 33. rođendan.

Ispunjena želja i večno sećanje
Njena poslednja želja bila je dirljiva i povratak korenima. Tražila je da bude sahranjena u domovini, u selu Dići kod Ljiga, i to u crnoj svilenoj haljini koju je nosila igrajući svoju omiljenu ulogu, Lulu, na sceni Teatra na Ruru.

Roberto Čuli i njene nemačke kolege bili su toliko slomljeni njenim odlaskom da su uradili nešto što se u pozorišnom svetu retko viđa: Pozorište u Milhajmu je u znak sećanja na nju ustanovilo prestižnu glumačku nagradu koja nosi njeno ime – „Gordana Kosanović“.

Ova nagrada se dodeljuje svake dve godine istaknutim glumcima koji se odlikuju nekonvencionalnim i hrabrim izrazom, a među dobitnicima su kroz godine bili i neki od najvećih glumaca sa prostora bivše Jugoslavije.

Gordana Kosanović je živela brzo, sagorevajući u sopstvenom talentu. Ostala je upamćena kao glumačka heroina koja je premostila jezičke i kulturne barijere, ostavljajući neizbrisiv trag na evropskoj sceni.