Književnica Mirjana Đurđević (60) obradovala je nedavno verne čitaoce romanom „Odlazak u Jolki Palki ili Lažna uzbuna u Aleji zaslužnih“, kojim na scenu još jednom vraća svoju detektivku Harijetu kako bi rešila novi zamršeni slučaj.Ona kaže da je inspiraciju pronašla u svetu u kom žive Srbi sa Interpolovih poternica, a čitaoci romana će u likovima odmah uvideti sličnost s Mirjanom Marković i njenim sinom Markom Miloševićem, koji godinama žive u egzilu u Rusiji.Kako to da vam je okidač za početak pisanja romana bila vest iz 2014. o ponovnom pokretanju istrage ubistva novinarke Dade Vujasinović?- Ne lipši magarče do zelene trave, eto zato. Kod nas je sve zauvek - ne lipši magarče... Jednostavno, trenutna iritacija zbog naše magareće sudbine. I to je jedna od tema moje knjige.Zašto ste romanom odlučili da prizovete neke odbegle aveti iz prošlosti, pa tako ključno mesto u knjizi zauzima poznata familija s poternice?- Valjda zbog toga što su uspešno odbegle. Za razliku od svih drugih aveti iz iste te neslavne prošlosti, koje u kontinuitetu gledamo u Skupštini, u vlasti, medijima, i koje i u mirnodopskim, „parlamentarno demokratskim“ uslovima nastavljaju da nas survavaju u ambis čije se dno nazire.
Ne bih ja aveti istog porekla razdvajala jedne od drugih po mestu boravka, nije u redu. Prema žrtvi, pre svega... I ovom narodu, koji i sam snosi veliki deo krivice za svoju sudbinu. Ispašće da je najpogubnija mentalitetska karakteristika srpskog naroda strahopoštovanje prema avetima, od srednjeg veka pa do danas. Jedina „medicina“ je tu obesmišljavanje smehom, i to je ono što pokušavam u svim svojim romanima.Otvarate i pitanje političkih ubistava iza kojih možda stoji „cvećarka“, a u tom liku prepoznajemo Miru Marković. - Verovatno nikad nećemo saznati koliki je tačno bio njen uticaj na politiku Slobodana Miloševića i kolika je bila njena stvarna moć, ili odista je živela u svojoj „republici cveća“ u glavi, dok su okolo ginula deca. Kako god, meni je zanimljiva kao rodonačelnica čitave plejade likova na našoj političkoj sceni koji su uvreda za zdrav razum. Od nje su započela beslovesna lupetanja, kao, na primer, da se bogatstvo stiče nošenjem gajbica. Ta lupetanja su postala paradigma za sve današnje „istine“ koje nam se serviraju.
O položaju umetnikaNEMA ŽIVOTA OD PISANJAKako danas živi pisac u Srbiji?- Zavisi od toga od čega uistinu živi. Ima li neko zanimanje, posao ili bi da živi od umetnosti. To nije moguće. Ali je i normalno. Mi smo mala književnost sa još manjim brojem čitalaca.
