Eto, došao i prošao termin, a ja sam i dalje trudna. Možda najsnažniji osećaj, u ovoj celoj buri (jer sam u poslednje vreme samo ogromna kugla emocija) je nesigurnost. Koliko će sad to trajati ?! Sedam, deset dana? Dva? Termin je kao neka ciljna linija, od samog početka trudnoće. Do tamo treba dobaciti, tamo daleko sve završava.
Kad prvi put saznaš da si trudna, taj cilj je tako daleko, često u drugoj kalendarskoj godini. Treba da se smene godišnja doba, treba preći tako mnogo nekih značajnih tački koje su na početku daleko. Zato dok se na prvom ultrazvuku pokaže ona tačka kraj se čini...daleko, možda čak i pod znakom pitanja - ko zna šta sve može da se dogodi tokom puta. Pa malo odahneš kad prođu ona prva tri meseca za koje uvek kažu da su najrizičniji. Pa još malo odahneš kad počneš da osećaš svoju bebu da te lupka i dobro je. Pa s prolaskom meseci dobiješ i neku sigurnost da ste okej vas dvoje, eto malo po malo napredujete i rastete.
Polako prema cilju
Prolaze dani, meseci i pregledi i sve nekako ide ka tom datumu termina. Tom datumu koji se na početku činio neopisivo daleko. Pripremiš stvari, pripremiš sebe, oslobodiš se straha (više-manje, realno, strah je uvek tu negde) i onda dve nedelje pre, kad rizika više nema, pomisliš, pa, bilo bi okej i da se sad završi. I svaki dan nekako to misliš, svi ti govore - sad bi moglo biti bilo koji dan. Ali i dalje se prema terminu odnosiš s nekim respektom, barem je meni tako - uvek znaš tačno koliko dana je između tebe i termina.
Zato sam kad sam s prvim detetom dobila trudove dva dana pre termina, bila skroz uzbuđena. Vidi, mrvicu je poranio. I uvek znam da je rođen dan pre termina, i da je trebalo da se rodi 5. marta, a ne dan ranije. Podsvesno, i u ovoj trudnoći sam to nekako očekivala - ili će biti dan ranije ili dan kasnije, ali sigurno jako blizu termina.
... Ili ipak ne
Ali ovaj put, termin je došao, ja sam došla na pregled i ista takva krupna i nespretna otišla kući, bez ikakvog znaka da bi bilo šta uskoro moglo da se dogodi. Već sam evo bila i na još jednom pregledu od tada, a i dalje nikakvih naznaka da će se nešto dogoditi. CTG je uredan, plodove vode ima, on je unutra očigledno sasvim srećan - ali kada će napolje? I sad odjednom strahujem oko toga koliko će tačno kasniti. Ako kasni dva dana, mogao bi i deset?! Hoće li uopšte ovaj porođaj krenuti sam od sebe ili ću morati na indukciju? Odgovor nema niko.
Doktori, naravno, nemaju razloga da požuruju stvar jer je sve okej, meni svi govore da se opustim, ali napetost je u vazduhu oko mene. Osećam je i kod muža, i kod roditelja, i kod prijatelja koji konstantno zovu i šalju poruke. Sve zanima da li se nešto događa. A istina je da se ne događa apsolutno ništa. Osim što je taj termin za koji smo se svi tako vezali došao i prošao, sve ostalo je kao što je bilo i pre nedelju i pre dve. Nema baš nikakvih vesti. Ništa se ne dešava, kao da je vreme stalo. I niko, a najmanje ja, ne zna do kada će biti tako. Možda se noćas porodim. Možda neću ni za četiri dana.
Najsmešnije od svega? Za par dana mi je rođendan. I ja sam kasnila na termin. Izgleda da je istina da se sve vraća... Ali do kada? Samo me to zanima sada. Do kada i hoće li više?!
(Index)
