Najnovije vesti

ŠOK KAKAV SE NE PAMTI! Kada se MARKO NIKOLIĆ kao KARAĐORĐE pojavio narod je počeo da mu prilazi i da mu LJUBI RUKU! MARKO PLAČE, ja plačem, plaču seljaci, cela ekipa plače...
Foto: Printscreen Youtube

sećanje đorđa kadijevića

ŠOK KAKAV SE NE PAMTI! Kada se MARKO NIKOLIĆ kao KARAĐORĐE pojavio narod je počeo da mu prilazi i da mu LJUBI RUKU! MARKO PLAČE, ja plačem, plaču seljaci, cela ekipa plače...

Pop kultura

Kao što je i sam u više navrata priznao, uloga koja je obeležila karijeru Marka Nikolića bio je lik vožda Karađorđa. Prvi put igrao ga je 1983. u TV filmu "Karađorđeva smrt", a onda i u seriji "Vuk Karadžić" (1987/88), a sve u režiji Đorđa Kadijevića (86).

 

Kadijević se vratio 35 godina unazad i ispričao nam kako je izgledalo oživljavanje jednog od najvećih srpskih sinova i kako je ubedio Marka Nikolića da može da iznese ulogu koja se stvara jednom u sto godina.

 

IZ ČITANKI NA TELEVIZIJU

 

Pošto sam po školskoj naobrazbi istoričar (umetnosti), bilo je prirodno što je tadašnja televizija očekivala od mene da radim filmove i serije na istorijske teme. Na red je došla kapitalna tema stradanja vožda Karađorđa i njegov povratak u Srbiju posle emigracije u Rusiji, u vreme kada je Miloš Obrenović već bio na vlasti. Postavljalo se pitanje ko od glumaca može igrati vožda.

To je bila zahtevna stvar, jer vožd je imao naročitu pojavu, visok skoro dva metra, jednu opšte prepoznatljivu fizionomiju, po prirodi silovit, nagao i agresivan.

 

Da budem iskren, moja ekipa i ja lupali smo glavu videvši da u tada prisutnom glumačkom kadru nemamo glumca takvih osobina, počev od rasta pa nadalje. Film ne bi imao nikakvog smisla ako bi ispustio iz vida ubedljivu prepoznatljivost lika jer, zaboga, već u osnovnoj školi svi smo se upoznali sa likom vožda Karađorđa. Ako se tu omane, ništa nismo uradili. S druge strane, bio je potreban naročit unutarnji koeficijent količine energije, koja mora da izbija kroz samu fizionomiju, gestove, boju glasa i sve ostalo. Bilo je izuzetno zahtevno i, iskreno govoreći, niko od nas nije video takvog glumca. Zahtevi su bili izuzetni i urgentni, što je bacilo u brigu ne samo ekipu nego i čitavu televiziju, jer je realizacija projekta bila zavisna od nečega što se, zapravo, nema.

 

U istoriji naše kinematografije, pogotovo na televiziji, vožd se nije pojavljivao, sem u nemom filmu, gde ga je igrao Dobrica Milutinović, ali nije imao nikakve sličnosti sa Karađorđem. Znao sam da, de facto, u pravom smislu po prvi put dovodim lik i ličnost Karađorđa na veliku medijsku scenu kakvu samo televizija može da pruži.

 

ZAŠTO MARKO?

 

U jednom trenutku, na opšte iznenađenje mojih saradnika, predložio sam Marka Nikolića. Zašto sam ja pomislio na njega? Nisam ga lično poznavao, ali sam u nekim partizanskim filmovima primetio da u ponekim kadrovima ima nešto u licu što bi uz određene intervencije moglo da dočara lik i fizionomiju vožda.

 

Bio sam uveren u to.

 

Znao sam da, ako dođe onako obrijan i umiven, niko to neće poverovati. Ali sam rekao: "Hajde da napravimo probu". I Marko je često kasnije izjavljivao da je bio iznenađen mojim pozivom jer nije nalazio da ima ikakve sličnosti. Ali je došao, upoznali smo se, i ja sam s njim pošao u šminkernicu.

 

Bez nekih naročitih napora i preteranih zahteva, odjedanput se, posle šminke i frizure, na opšte iznenađenje i moje i mojih saradnika, a naročito Markovo, pojavilo lice vožda Karađorđa. Još je trebalo rešiti pitanje njegove korpulencije, naročito visine. To je bio manji problem. Kada smo shvatili da ima pravo razumevanje za lik Karađorđa, da može da izvuče iz sebe potrebnu energiju i da deluje onako silovito i violentno kako je delovao vožd, bilo je jednostavno rešiti pitanje visine.

 

ČIZME SA POTPETICOM OD 18 CM

 

Naručili smo posebne čizme koje su mu davale visinu od oko 198 cm (Marko je prirodno imao 180 cm) a da se to nije primetilo kada bi ih obuo. Napravljen je specijalni kostim za njega, prepoznatljiv, voždov, i kada se sa šminkom i u kostimu pojavio i kad smo ga fotografisali, bili smo zablenuti od čuda.

 

Ponajviše od svih sam Marko, koji je sad shvatio nešto čemu se najmanje nadao - da svojom pojavom, glumačkim umećem, temperamentom i sopstvenim angažovanjem unutarnje energije dočarava lik Karađorđa.

 

Drugi glavni junak je bio Miloš, i tu je situacija bila lakša: Aleksandar Berček je odsečena glava Miloševa. Njega je bilo lako izabrati.

 

MOŽE LI MARKO PRED MILOŠA?

 

Aleksandar Berček je bio sjajan glumac. Zašto to ističem? Postoji kategorizacija: glumac, dobar glumac i veliki glumac. Razlika između dobrog i velikog mnogo je veća nego između glumca i dobrog glumca. Veliki se ne može proizvesti, ne zavisi od toga kako je učio na akademiji nego to mama treba da rodi.

 

To je jedna bogom ili od sudbne dodeljena osobina koja je ravna čudu.

 

Postavilo se pitanje - ako Berček igra Miloša sa takvom glumačkom snagom, da li će se desiti ono što na filmu kažemo da glumac proguta partnera, da li Marko - iako su svi znali da je dobar glumac - može da izdrži direktan dvoboj sa Berčekom?

 

Ja sam bio siguran u to, a to smo mogli ustanoviti samo kad je počelo snimanje, sa dozom radoznalosti u kojoj je kod nekih saradnika bilo i malo straha.

 

JEDNOM U ŽIVOTU

 

Marko je radio ozbiljno na ulozi jer je shvatio da je to najveća i najodgovornija uloga u celoj njegovoj glumačkoj karijeri. Igrati vožda se dešava jednom u životu i bio je toga svestan. Angažovao je celokupnu svoju energiju, celu ličnost je stavio u borbeno stanje. Pričao mi je da je pročitao svu dostupnu literaturu.

 

Pozvao sam ga kod sebe kući, jer ne volim mnogo da pričam na snimanju, i razgovarao s njim skoro ceo dan (moja pokojna supruga je napravila ručak, tako da on ne ide kući ni da jede).

 

Pitao sam ga da mi kaže šta on misli, šta ima da mi kaže o sebi kao voždu, a onda je on čuo mene, šta ja hoću, šta ja vidim kao vožda u odnosu na glumca u njemu. Pošto smo se ispričali do najsitnijih detalja, prošli ceo scenario i kreativnim konsenzusom rešili svaku scenu, nismo imali mnogo da pričamo na snimanju.

 

Znao sam da će se desiti da težina uloge na momente prevaziđe čak i najveće napore glumca.

 

VOŽD U MERCEDESU

 

Snimali smo na autentičnim mestima. U Radovanjskom lugu rekonstruisali smo kolibu u kojoj se vožd sakrio kada se 1817. vratio u Srbiju. Kada je došla na red ta scena, još smo bili u hotelu i Marko je imao tremu. Bio je jako uzbuđen, primetio sam da je u naročitom duševnom i psihološkom stanju.

 

Da bih ga smirio i na neki način uticao na njega u pozitivnom smislu, porazgovarao sam s njim ležerno, drugarski, i pozvao ga u svoja rediteljska kola. Nije išao kombijem za glumce, nego gospodski, u "mercedesu". Vozili smo se iz Palanke do mesta snimanja. Sedeo je pored mene. Kada smo stigli, doživeli smo iznenađenje jer smo videli da je narod, seljaci iz okolnih mesta, bio jako zainteresovan za snimanje.

 

Stotine i stotine njih su prosto zakrčili ceo objekat, tako da smo morali da zovemo miliciju iz Palanke da nam raskrči mesto za snimanje. I tada se desilo ono što nisam očekivao, još manje Marko, a što je najlepši trenutak u mom filmskom životu. Nikada mi se nešto tako ni pre ni posle toga nije desilo, a snimio sam oko 20 filmova i četiri TV serije.

 

Marko je izašao iz automobila zajedno sa mnom i pošli smo prema objektu, a onda su silni seljaci ugledali “vožda” i počeli su da prilaze i da mu ljube ruku. Tolika je ljubav tog naroda prema voždu. Marko plače, ja plačem, plaču seljaci, cela ekipa plače.

 

Tako dirljivu scenu, tako nešto što govori o iskonskoj prirodi samog naroda u odnosu na svoje velike sinove, a kud ćete većeg od vožda, to se moglo desiti samo tada i nikad više.

 

Morali smo prvo da se povratimo od tolikog uzbuđenja. Kada je narod počeo da reaguje na vožda, toliko je on bio ubedljiva pojava, bio sam siguran da sam pogodio izbor glumca i da je Marko zaista bio vožd.

 

ŠTA NIJE AUTENTIČNO

 

Što se tiče mizanscenskih efekata, to je bila stvar moje rediteljske interpretacije. Uvek sam podsećao Marka na sve što je znao, pročitao i čuo: da je Karađorđe imao osobinu da govori malo i kratko, da bude naizgled usporen, ali da je ispod toga večito buktao njegov pritajeni gnev i da je u jednom trenutku mogao da učini ono što biste najmanje očekivali - iz čistog mira je, zbog gneva ili manje ili veće greške, bio u stanju da potegne pištolj.

 

Ona crkva na Topčideru kraj Miloševog konaka podignuta je na mestu gde je u gnevu Đorđe hteo da ubije Miloša, koji je tada bio samo vojvoda kod njega. Skočile su druge vojvode i spasle Miloša, a on se zarekao, ako ostane živ, podići će crkvu na tom mestu.

 

Taj primer sa Milošem je stalno bio u svesti Markovoj. Jedina teškoća koju nisam želeo da remetim je bila voždov glas. Uprkos ogromnom rastu, imao je dosta tanak i visok glas. Akademik Radovan Samardžić mi je tada bio stručni konsultant i on se složio sa mnom da to prenebregnem. Činilo mi se besmisleno da teram Marka da podiže glas i podražava vožda. Uprkos tom detalju, nisam mogao da zamislim vožda sa piskutavim glasom.

 

Kurir.rs/Blic/Miona Kovačević/Foto: Youtube

 

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...