O sebi nerado govori, ali zato o njemu treba da se priča jer svakodnevno pokazuje koliko je čisto i humano lice Srbije. Ono pravo
Misiju je započeo kad je napunio 18 godina i prvi put dobrovoljno dao krv. Danas, u šezdesetim, kao volonter, iza sebe ima nekoliko stotina humanitarnih akcija. Nosilac je brojnih priznanja. Prijaju, svakako, ali topla reč i stisak ruke nekog kome je pomogao najdraže su mu nagrade.
Na pitanje odakle mu toliki entuzijazam, Užičanin Zoran Milovanović kaže: "To je u srcu i duši." Kratko, ali sve rečeno.
- Iz kuće sam poneo takvo vaspitanje, kasnije sam malo brušen u vojnoj školi, nekako je posle bilo prirodno da se i kroz službu bavim humanitarnim radom. Za zastavnika u penziji bi se, kad se čovek malo bolje raspita, pre moglo reći da je njemu pomoć u nekoliko navrata bila neophodna. Nekada primer u jedinicama vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja, posle 24 godine rada u vojsci morao je da ode u invalidsku penziju nakon dve teške operacije kičme. Izborio se, potom, i sa melanomom. A nije prestajao da misli na druge.
MOĆNO LICE SRBIJE Da li mu je bilo teško? Da li je, uopšte, danas teško biti human u Srbiji? Ima momenata kad se čini da su nas trka za novcem, borba za kućni budžet, ličnu dobrobit odmakli od dobročinstva.
- Nije! Humanost je širok pojam, samo je do toga kako je čovek doživljava. Kad pokrenem neku akciju ili učestvujem u akcijama koje drugi sprovode, ja se odlično osećam. Uostalom, pogledajte društvene mreže: mnogi šeruju, lajkuju pozive za pomoć, kako se to moderno kaže. Naši ljudi su posebno osetljivi kad su deca u pitanju. Za tili čas se skupe sredstva za neku operaciju, oporavak, znaju ljudi da ne može država sve.
Ipak, malo je onih koji su se, kao Zoran, opredelili da im pomoć drugima bude smisao života. I to kao volonterska aktivnost zbog koje je njegovo Užice ponelo titulu grada heroja.
- Sina Danila smo supruga Ana i ja dobili 1997, a Aleksa i Veljko su rođeni 1999, u vreme bombardovanja NATO. Sva trojica su svetlost dana ugledali pre termina, prve dane su proveli u starim inkubatorima. Blizanci su rođeni sa šest i po meseci, iz bolnice su zbog situacije morali brzo da izađu, imali su jedva 1.600 grama. U takvoj situaciji su bili i drugi roditelji i kad sam u vestima video da počinje akcija "Bitka za bebe", odmah sam se javio Fondu B92.
NEMA BOLJE NAGRADE U želji da doprinese da se odeljenje neonatologije u Opštoj bolnici u Užicu modernizuje, tada kao predsednik saveta roditelja Prve osnovne škole, osmislio je i vodio akciju đaka i nastavnika. Ubrzo je uspeo da na noge digne ceo grad i dobar deo Zlatiborskog okruga. Organizovao je više od 50 aktivnosti u kojima su, uz privredu, učestvovale i druge škole, kancelarije za mlade, fudbalski klubovi... Užice ga je proglasilo herojem, a predsednik fondacije Veran Matić je grad označio gradom herojem, odajući posebno priznanje Milovanoviću: dobio je orden Borac za bebe, koji mu je uručen u Skupštini Srbije.
Njegov primer nije ostao bez odjeka, sledili su ga znani i neznani iz Kragujevca, Batočine, Ivanjice, Despotovca, Temerina, Čačka, Priboja, Gornjeg Milanovca...
Zoran se još 1990. istakao u akciji prikupljanja novca za operaciju oka malom Užičaninu Filipu Mladenoviću u Bostonu, nije mogla uspešno da se obavi u zemlji. Danas je Filip njegovo kumče, zdrav mladi čovek.
- Plavo nebo nije mogao da vidi, sada ga se ne može nagledati. Verujte, nema za čoveka veće nagrade!
U međuvremenu je ovaj redak entuzijasta nastavio da dobrovoljno daje krv. Sedamdesetak puta, uprkos zdravstvenim problemima i uz privremena odlaganja, bio je u Zavodu za transfuziju, akcije davalaštva organizovao je širom grada, upućivao dobre ljude na VMA. Njegovim stopama danas idu i sinovi. Uz ličnu kartu i potpisivanje donorske kartice, podrazumevalo se da sa 18 godina dobiju i karticu koja će njima značiti ponos, a drugima život.
VELIKO SRCE Energija koju je brzo širio, ne samo u porodici, motivisala ga je da se angažuje mnogo više. Pokrenuo je i brojne druge akcije, ali i mnoge stvari uspeo da promeni. Uz to što Ivana Lazarević, Sonja Hristovski, Tijana, Una, Sara, Nađa... žive novi život, danas se bori i za bolju zdravstvenu zaštitu penzionera, čistu vodu u Užicu, edukuje mlade u vezi sa vršnjačkim nasiljem, trgovinom ljudima, bolestima zavisnosti, brine o ekologiji grada.
- Srećan sam. Ako zdravlje posluži, biće toga još. Ne volim da pričam o sebi, ali ako ovaj razgovor čitaocima Lene, koji ne znaju kako, pomogne da se uključe u humanitarni rad - biću posebno ponosan. Nikad nije kasno, verujte, nije teško, potrebno je samo malo dobre volje!
Zoranu, uverili smo se, zaista ništa nije teško, ne bi trebalo ni nama da bude. Upamtite, dobro se može videti samo velikim srcem! A takvo je srce ovog Užičanina.
VELIKI BORAC Akcijom "Bitka za bebe" obezbeđena je oprema za brojne neonatologije i porodilišta u Srbiji u vrednosti od preko 5,5 miliona evra. Zoranove zasluge su velike u nabavci inkubatora, respiratora, drugih neophodnih aparata i monitora. Njegova ideja je bila i da se bolnice opskrbe aparatima za skrining sluha kod beba. Prvi takav aparat, zahvaljujući ovom dobrom čoveku, dobilo je Užice.
PRODUŽI ŽIVOT Zajedno sa suprugom Anom na VMA je 2007. bio prvi potpisnik donorske kartice iz Užica. Na tome nije stao, kao promoter nacionalne kampanje zaveštanja organa "Produži život", koja je pokrenuta 2010. kao podrška programu transplantacije, samostalno, bez ičije pomoći, uspeo je da listu proširi za skoro 400 imena iz grada na Đetinji. Na njoj su i sva tri njegova sina: Danilo, Aleksa i Veljko su postali donori sa prvim danom punoletstva.
REDAK ENTUZIJASTA U politiku neće, iako su ga mnoge stranke želele u svojim redovima zbog organizacionih sposobnosti i popularnosti. Za Zorana kažu da je odmalena bio ponosan i skroman. Godine su pokazale da je ostao dosledan i svoj: - Saginjem glavu samo pred onima kojima je potrebna pomoć!
(Branka Mitrović, Foto:
