Najnovije vesti

HTEO SAM DA OSTAVIM GLUMU, DA IMAM BAŠTU I SKLONIM SE OD SVEGA! Iskrena ispovest Nebojše Dugalića: Progovorio o Glogovcu, pogrešno protumačenom ODLASKU IZ SRBIJE, "vezama" sa BIA... Bez dlake na jeziku!
Foto: Ana Paunković

ispričao SVE

HTEO SAM DA OSTAVIM GLUMU, DA IMAM BAŠTU I SKLONIM SE OD SVEGA! Iskrena ispovest Nebojše Dugalića: Progovorio o Glogovcu, pogrešno protumačenom ODLASKU IZ SRBIJE, "vezama" sa BIA... Bez dlake na jeziku!

Pop kultura

Glumac Nebojša Dugalić i te kako je zadovoljan svime što mu se u poslednje vreme dešava na poslovnom planu, ali kako ističe, nije uvek bilo tako. On je padao u iskušenja, razmišljao da ostavi glumu, ali se to na radost svih onih koji već godinama prate njegovu karijeru, nije dogodilo.

 

Pored brojnih pozorišnih uloga, proba, snimanja serija, predavanja, supruge i njihovo petoro dece, evo šta kaže - kako sve to postiže. 

 

"Uobičajeno. Tako živim već poslednjih... ne znam koliko godina. Tako da, navikne se čovek na te ritmove, pa mu postanu nekako prirodni", započeo je priču on. 

 

Da li je veća ljubav pozorište, film ili serije?

 

"Ja tu ne pravim neke suštinske razlike. Sve je na svoj način i izazovno, i inspirativno, i pokrećujuće. Ono što jeste ključno jeste pitanje čime će se čovek baviti u smislu sadržaja, u smislu nekog predloška teksta i šta je to čemu će pokloniti svoje vreme. Čemu će posvetiti, zapravo, vreme? Sticajem okolnosti nekako je ritam mog puta bio takav da sam u nekom prethodnom periodu više bio prisutan u pozorištu, a manje na snimanju. Sad se to okrenulo, ali u suštini ista je to priča. Dobro je da se u poslednje vreme stvarno dogodio ozbiljan pomak u našoj serijskoj produkciji. Tako da zaista ima smisla mnogo toga raditi. To su sad već, onako, mnogo ozbiljnije stvari u odnosu na neki prethodni period. To mi je uvek bio kriterijum i ono na osnovu čega sam uopšte birao ovu ili onu stranu, kad i kuda da se zaputim."

 

Da li ste oduvek smatrali da profesija i put koji ste izabrali imaju smisla?

 

"Nisam. Vrlo često sam se pitao o tome i vrlo često sam padao u iskušenja, da mislim da bih voleo da se bavim nekim običnijim stvarima. Da gajim neku svoju baštu i da se sklonim od svega. Mislim da je to nekako i normalno, da je u prirodi čoveka da se sa godinama, kako čovek sazreva i raste, menjaju i njegovi apetiti, menjaju zahtevi prema sebi i prema onome što radi. Taj odnos između toga šta mi zahtevamo, šta očekujemo od svojih bavljenja različitim poslovima i ono što nam se nudi, vrlo često je u raskoraku, i to što bismo želeli ne odgovara onome što jeste neka ponuda situacije, okolnosti. Nekad u tom raskoraku bude velikih nesrazmera i čini se da zadugo ništa neće imati smisla. Mislim da se to događa uvek i da čovek samo treba da nauči da dovoljno bude strpljiv. Onda će se stvari otvoriti saglasno nekoj njegovoj unutrašnjoj zrelosti."

 

To se desilo i vama. Koliko dugo ste smatrali da se ništa neće promeniti?

 

"To je osciliralo, kako-kad. Ja se sećam, još kada sam počinjao da radim, moja prva iskustva bila su takva da sam mislio da se neću dugo zadržati u ovom poslu. Iako sam ovaj posao izabrao iz ljubavi i sa verom da tu postoji obilje smisla, neki izvor koji je namenjen i meni, i drugima. Onda su se vremenom nanizali neki poslovi, uloge koje je imalo smisla raditi, koje su, onako, bile u stvari pametnije od mene i neke moje intuicije. To je osciliralo, nije bio neki kontinuirani period, nego nekada čovek zapadne u očajanje, u neko beznađe i onda opet se desi nešto, pa kaže: "Da, vredelo je čekati na ovo" i verovatno je tako kroz čitav život. To je, zapravo, sve vreme poziv. Ako se to shvati kao poziv na lično zrenje, na ličan trud oko toga da se stvari pomere na bolje i da se nešto ozbiljnije pokrene, onda se saglasno tome i otvaraju i mogućnosti. Naučio sam, u stvari, da smo mi odgovorni da budemo kreatori sopstvenih mogućnosti, da nije dovoljno biti samo očajan nad činjenicom što su okolnosti ovakve ili onakve, već da će se ako sazrimo iznutra i svom pozivu neprestano posvećujemo, izrodiće se neke nove, bolje mogućnosti. I to se, evo, sad i desilo, u nekom poslednjem periodu. Pojavili su se neki mladi ljudi, daroviti, vredni, željni da rade, da pokažu da može bolje, drugačije, kvalitetnije."

 

foto: Marina Lopicic

Pre njih to ste pokazali Vi.

 

"Ja sam se trudio da se to vidi u onome što radim, ali nikada nije dovoljno da čovek sam poteže neku užad i terete, nego je potrebno da se stvori nekakva klima, da se stvori potreba iznutra za nekim iskorakom, za pomakom. Sama činjenica da se mnogo toga dobrog i kavlitetnog dogodilo u poslednje vreme svedoči o tome da su mnogi ljudi bili na istom tragu i da su se onda, prosto, sreli u jednom trenutku."

 

Danas, što u pozorištu, što kada su serije u pitanju, igrate neke od najzapaženijih i najzahtevnijih uloga. Kako vi to doživljavate?

 

"Ja sam se trudio i nisam nikada imao sklonost da priželjkujem neke uloge, u smislu da bih voleo da igram Hamleta, Kralja Lira, Ričarda Trećeg i slično. Naravno, sve bi to bilo lepo, ali imao sma poverenja u to da će upravio taj unutrašnji trud, u stvari, izroditi i prizvati one najtačnije uloge, i do sada je stvarno bilo tako. Trudio sam se da imam poverenja u tu vrstu otvaranja puta, tako da su sve te ponude i uloge došle prirodno, u pravom trenutku, u najboljim mogućim okolnostima. Naravno, uvek bude i grešaka, promašaja, ne bude sve onako smo očekivali, ali to spada u deo važnog iskustva kroz koje se učimo da u nekom sledećem koraku budemo pametniji. Ja sam zahvalan na svakom tom pojedinačnom koraku, jer sam stvarno mnogo iz tih stvari naučio. I dalje, naravno, učim."

 

Kako doživljavate sebe u "Državnom službeniku" i, kad posmatrate sa profesionalne strane kako ste izneli ulogu, i kada se, ako je moguće, stavite u kožu nas običnih gledalaca?

 

"Teško je procenjivati sebe, pogotovo kada sebe gledate sa strane. Ja bar imam takva iskustva, da kada gledam sa strane vidim samo greške, nedostatke i šta je moglo da bude bolje, šta mi se čini da nije dovoljno dobro. Ali lični utisak koji imamo o sebi nikada ne korespondira sa utiskom drugih ljudi. Ono što mi je za tu ulogu drago jeste da su se mnogi ljudi koji imaju neposredno iskustvo rada u takvim službama, vrlo pohvalno izrazili o mojoj ulozi, rekavši mi da ja mora da sam ili svojevremeno radio sa tim službama ili da je radio neko meni blizak, jer je, kao, nemoguće da nemam nikakvog iskustva, kao što zaista i nemam. (smeh) Možda je to neki skriveni dar koji je ostao neostvaren, ali ja bih i voleo da ostane neostvaren jer, prosto, ne mislim da imam sposobnost za tu vrstu poslova. Ono što je važno, u stvari... Nije bitno koji lik igrate, bitno je da probate da uđete u unutrašnju logiku miljea, te psihologije, tog karaktera, te vrste, tog načina postojanja. Dakle, kako taj i taj čovek u tim i tim okolnostima, šta je to univerzalno, prepoznatljivo, bez obzira na to gde se čovek nalazi, koji je to lik, šta je to gde se svi možemo prepoznati iako ne moramo da delimo neposredno iskustvo lika koji svedočimo. To mi je uvek najvažnije, bilo šta da igram. Ono univerzalno, ljudsko u svakom pojedinalčnom liku, nezavisno od njegove profesije. Ono jezgro ljudskosti koje je svima nama zajedničko, ali sada u ovom ili u onom kontekstu ta naša priroda radi na ovaj ili na onaj način. To je ono što inače u dramskom smislu može da bude zanimljivo i može da bude važno. Da se negde prepoznajemo, i pitamo, i razumemo ono što nam možda nije bilsko ili nam je strano."

 

 

U seriji ste šef BIA - opasan čovek, uticajan, pištolji, ubistva... Kako ste se pripremali za ulogu?

 

"Meni je pre svega scenario bio sjajan, pošto da biste mogli bilo šta da nadogradite unutar jezika glume u interpretativnom smislu, morate imati jaku i dobro zasnovanu dramaturšku strukturu na nivou problema, odnosa, sukoba, situacija, razvojnih linija... da biste uopšte mogli da nadogradite to kakav bi taj lik mogao biti. Tako da mi je, pre svega, bilo važno to iskustvo teksta i video sam da su ta linija lika i sve ostale povezane na jedan dobar način, da je tenzija koja sve traje u svim pojedinačnim odnosima jako dobro zasnovana i da je moguće vrlo bogato izgraditi unutrašnje svetove svih tih pojedinačnih ljudi. Onda sam imao, zaista, ogromnu pomoć u tekstu, i u naravno kompletnoj saradničkoj ekipi počev od reditelja, direktora fotografije, kolega sa kojima sam radio, jer su nekako svi bili na dobrom i tačnom tragu. To je jako važno na setu. Dobijete jedan tekst i sad to treba da postane nekakav događaj koji će kamera zabeležti. Jako je važno da li se dobro razumete sa rediteljem i direktorom fotografije, u smislu kako ćete predstaviti samu situaciju. Imam samo reči hvale za ceo saradnički tim i nadam se da će ta priča potrajati. Trebalo bi da se snima druga i treća sezona, i nadam se i dalje."

 

Gledaćemo vas u drugoj sezoni, niko Vas neće likvidirati?

 

"Za sada kažu da neće. (smeh)"

 

Koju ulogu ste odbili, a da niste prežalili što ste je odbili?

 

"Odbio sam ulogu, ali ne zato što sam hteo, nego zato što se to preklopilo sa drugim obavezama, i to je možda jedan od mojih žalova, što nisam u tome učestvovao. Trebalo je da igram u "Montevideu", ulogu koju je posle igrao moj kolega Srđan Timarov. Tada, kada se to snimalo i kada su me pozvali, nisam mogao, i to mi je jako žao. To mi je jedan od naših najdražih filmova. Potpuno jedinstven iskorak u našoj kinematografiji gde se dogodio jedan tako dobar spoj topline i nostalgije, i neke ljudskosti koja je dugo manjkala u našoj produkciji. Poetično, prilično, onako, razigrano, dobro, vedro, tačno, iznijansirani likovi, odnosi... Jedan dobar spoj, recimo 'Bilo jednom u Americi', 'Više od igre', 'Grlom u jagode'. To mi je bilo žao što nisam mogao da igram."

 

Pored "Montevidea", postoji li još neka uloga kojoj ste rekli "ne"?

 

"Bilo je dosta toga, ali mi je to najžalije. Kad sve saberem i oduzmem, mislim da je sve je bilo tačno na svom mestu, i to što se nije desilo, i što se desilo. Bez obzira da li mi je u tom trenutku prijalo ili ne, na neki način bio je tačan raspored tog nekog mog puta."

 

Naša kultura, pozorište, film, serije nisu na nivou na kom bi trebalo da budu. Kada su finansije u pitanju daleko smo iza sveta, a naši glumci nemaju uslove kakve bi trebalo da imaju. Koliko se, i da se uopšte, to promenilo u poslednje vreme?

 

"Sad je neki sticaj okolnosti da se dosta snima i dosta se radi. Pitanje je koliko će to dugo trajati i da li će trajati dugo. Mi smo ovde u jednoj vrsti problema - odsustva kontinuiteta, odustva strategije. Kod nas se stvari dešavaju po nekim potpuno neobjašnjivim zakonitostima, tako sporadično, stihijski, neočekivano. Odjedanput nešto krene, bljesne, zasija, a onda se ugasi i ne znamo zašto, kako... Ta ulaganja u kulturu su i dalje nezamislivo mala, s obirom na to i kolika smo zemlja, koliko toga baštinimo u svojoj kulturnoj istoriji i kakva nam je kulturna tradicija. Toliko toga je marginalizivano, zanemareno. Toliko nebrige i odsustva nege onoga što imamo, da prosto čovek ne zna kako da reaguje. Naravno, razumljivo je da su teška vremena i da smo se rodili na nekom nemogućem prostoru, raskrsnici gde smo mi, šta god se u svetu pokrene, neka vetrometina za te velike svetske pokrete.

 

"Ovde je, nekako, uvek bilo kritično i krizno, ali to je sad neki spoljašnji aspekt. U kulturu nikada nije dovoljno ulagati. Koliko god da ulažete, uvek će biti malo, s obzirom na to da je kultura ono što zapravo treba braniti. Svojevremeno, u vreme izbijanja Drugog svetskog rata, kada je bilo nešto reči o tome da se smanjuju budžeti za kulturu, neko je ustao i rekao: "Ako smanjimo budžet za kultutru, a šta ćemo onda da branimo?". Dakle, šta je to što mi u stvari čuvamo, ako nije kultura, ako nije to neko nasleđe, ono što smo stvorili i što ostaje kao nekakva trajna vrednost svetu, ne samo našim pokolenjima? Ali, sa druge strane podjednako je važno - to je sad spoljašnji aspekt priče - da se, kakvo god vreme bilo, ne gubi vreme na neradu i da u odsustvu truda budemo spremni, da kad dođe neko vreme imamo šta da kažemo, imamo šta da ponudimo. To je ono što mislim da je mnogo važnije, svačiji pojedinačni rad na sebi, da kada se dogodi možemo da progovorimo ono za šta smo dugo vremena tvrdili da nam se ne da prilika. Dakle, kad bi nam neko sada dao priliku, šta bismo rekli? Moramo biti na to spremni, nije dovoljno samo tražiti da se ulaže više u kulturu; Nije to ulaganje jedini uslov napretka kulturi. Jeste osnovni, bazični, ali sa druge strane mislim da je unutrašnji rad mnogo važniji."

 

Od 2015. se provlači i ponavlja priča iz pomenute godine, da napuštate Srbiju i idete za Kanadu. Vi ste jednom prilikom rekli da to nije verodostojno preneto. Šta je istina?

 

"Prvo, to nije bila moja izjava, ja nisam nikome ništa govorio o tome. To su bile neke slobodne interpretacije nečega što sam smatrao da nema razloga da komentarišem i da se na tu priču nastavljam. Tako da, voleo bih da tako i ostane, ali generalno mislilm da mi u principu nije bliska ta vrsta senzacionalizma. Šta je neko odlučio sa svojim životom, da li će živeti na Marsu ili na Novom Zelandu, potpuno je relevantno. To je svačija privatna stvar i ne bi trebalo da bude predmet interesa javnosti. Mislim da je svet generalo mali, da je sve jedno globalno selo i da, ako možete sa kraja na drugi kraj sveta stići za jedan dan, to su sve, kako da kažem, relativne odrednice. Mislim da čovek generalno treba da živi gde oseća da ima smisla da živi, gde oseća da svoje potencijale može najbolje da ostvari. Što kaže Njegoš: "Gde je zrno klicu zametnulo, neka tamo i plodom počiva". Dakle, tu gde smo se klicom zametnuli da i rodom počinemo, to bi bilo dobro i lepo, ali na žalost nije uvek tako. Nekome se putevi otvaraju ovako ili onako i mislim da je to, naprosto, pitanje svačijeg osećanja istine sopstvenog puta."

 

Pričate veoma uopšteno, ne u prvom licu. Da li je tada bio takav slučaj i sa Vama? Da li ste smatrali da nema smisla da ostanete u Srbiji?

 

"Ne znam uopšte odakle je potekla ta priča, to mi je potpuno, onako, iracionalno, ali dešava se, šta da se radi. Niti sam kome bilo šta govorio..."

 

Vaš kolega tada je rekao: "Nebojša je pravoslavac i patriota u najsvetlijem značenju te reči, mora čovek da misli na budućnost svoje petoro dece". To je rekao gospodin Tanasije Uzunović 2015. godine na tu temu.

 

"To su bili komentari neke sasvim proizvoljne novinarske interpretacije i onda su se pojavile salve komentara. Ja sam smatrao da ne treba da se nadovezujem na tu priču. Tužno je da sad vi u zemlji u kojoj živite možete ostaviti neke najznačajnije stvari, a zapravo najveći značaj se potpuno pridaje nečem nevažnom, nečem što nema veze ni sa vama, ni sa mozgom. Onda je prosto, izazvalo, kako da kažem... nepotrebne komentare. Mislim, žao mi je što je tome uopšte pridato i vreme i značaj."

 

 

Važno je da ste se predomislili, da ste tu.

 

"Na kraju može čovek da snuje šta hoće, ali Bog je taj koji odlučuje o našim putevima i nijedna dlaka nam sa glave ne pada slučajno. Prosto je to... Šta god zamišljali, promišljali, biće onako kako je dobro i kako treba."

 

Imate petoro dece. Da li Vam se već dogodilo da vas pitaju šta je to ljubav i šta ste im rekli? Dodaću još jedno pitanje - kako je očuvati?

 

"To jeste jedno od tih glavnih pitanja sa kojima se stalno suočavamo i verovatno odgovor nije ni moguće naći. Između ostalog zbog toga što mislim da je to pitanje možda pogrešno i postavljeno, jer kad pitate 'Šta je to ljubav?', vi ste samim tim već odredili način odgovora na to pitanje. Treba reći da je ljubav ovo ili ono, a ljubav je zapravo nešto nezaključivo i nešto što se ne da definisati, nešto što ne može da ostane spokojno i mirno u jednom imenu. Ljubav je nešto živo i nepretano, nešto trajuće i nešto što stalno nalazi nova imena i nove oblike, novu odgovornost, nov poziv na zalivanje i negu. Dakle, ako tako gledamo na ljubav, onda je ljubav u stvari nešto što je naš rad na njoj, nešto o čemu možemo saznavati isključivo iz našeg neprestanog rada na ljubavi. To jedini način kako možemo saznavati šta je sve ljubav, šta sve ljubav može biti. Nije ljubav samo neko sentimentalo osećanje nekog milja ili neke razmaženosti u odnosu na nekoga ili nešto. Ljubav je pre svega neko neprestano, tragalačko, stvaralačko otkrivanje smisla u nekom drugom i u nečem drugom. Dakle, to je stalno istraživanje prostora u kome zapravo pronalazimo prostor svog osmišljenja i zato što nalazimo izvor svog sopstvenog osmišljenja - mi zato to volimo, jer ne možemo voleti nešto što nas ne osmišljava. Možemo, ali to je takođe jedan od vidova ljubavi, a to je tako žrtvena ljubav, gde se vi ne pitate o reciprocitetu - 'ja volim tebe ovoliko, a ti moraš da mi uzvratiš toliko'; Nego, 'Ja volim zato što volim, voleo me ti ili ne voleo, to je tvoj izbor.' Dakle, ta vrsta i taj stepen slobode ljubavi je takođe poseban. Ta ljubav takođe može biti i bolna, može biti stradalna, može biti ovakva, onakva, ali jedino što nam niko ne može zabraniti jeste da volimo, pa čak i da nam neko čini ne znam kakvo zlo. Ne može nam uskratiti pravo da ga volimo."

 

foto: Dado Djilas

Jeste li voleli nekad nekoga ko Vam je činio zlo?

 

"To je nešto što se trudim... To je, kako da kažem, dolaskom Hrista u istoriju i u svet dogodila se jedna takva konkretna potvrda ljubavi gde je onaj koga razapinju, onaj koji je došao da spase svet, koji je tom svetu vaskrasavao mrtve, lečio bolesne. Taj isti svet ga razapinje zbog svoje skučenosi i neljubavnosti. A on je sa tog krsta vapio svom ocu: 'Oprosti im, jer ne znaju šta rade'. Dakle, to jeste jedan ideal i o njemu nije moguće tako jednostavno misliti, zato što on nije prirodan za čoveka. Nije prirodno voleti nekoga ko ti je neprijatelj, a mi smo upravo dobili tu zapovest. I sada se postavlaj pitanje 'Kako? Na temelju čega možemo voleti nekoga ko ne voli nas ili ko nam čini zlo?'. Hrišćanstvo je po meni jedino tu koje daje takvu vrstu odgovora, a to je - ako voliš drugog zbog njegovih kvaliteta, odlika, tvoja ljubav je, nekako, uslovljena. Prirodno je da svako voli ono što je dobro, što mu čini dobro i tako dalje. Ali, ako voliš neprijatelja, ta ljubav je moguća samo na osnovu dve pretpostavke: da pođemo od toga da je taj koji mi je neprijatelj - moj neprijatelj samo zato što nije svestan da mi je brat, a brat mio je po dve osnove. Što je isto kao ja bogolik i smrtan, to su jedine dve srodnosti koje mi delimo apsolutno i koje ne možemo da izbegnemo."

 

"U svakom pojedinačnom ljudskom biću postoji zalog neke bogolikosti, svako je stvoren da postane neko bogoliko biće, da postane neko Božije dete. To je ono što su naši potencijali, druga stvar da li ćemo mi da izvitopermo te svoje potencijale ili nećemo da radimo na njima i tako dalje. I činjenica je da smo svi konačni, svako od nas će jednom umreti. Taj neko ko mi čini zlo samo nije svestan te naše dve srodnosti, ali to što nije svestan, ne znači da mi nije brat. Dakle, ja ga mogu voleti iako mi je neprijatelj, ako hoću i ako želim, žaleći njegovo neznanje, žaleći za tim što je postao nesvestan da smo braća. Dakle, ako tako zasnujemo stvari, onda vidimo da to pitanje ljubavi prema neprijatelju nije samo neko sentimentalno pitanje o tome da mi sad treba da volimo iako nam neko čini zlo. U ljubavi nema ništa što moramo i što treba, to je sve neka normativna psihologija i ljubav. Ne, u ljubavi postoji smao sloboda, ali šta je moja sloboda? Moja sloboda je to da ako neko neće da me prizna za brata i za srodnika po bogolikosti i smrtnosti, moja sloboda je da ja njega priznajem uprkos njemu. To što on neće to je njegov izbor, meni je samo žao zbog toga, jer bismo kao braća mogli svašta da rodimo lepo. Ali ako neko bira da bude neprijatelj, taj neko pre svega radi protiv sebe i protiv svega i sam on neće biti srećan u tome."

 

Kada kažem "Zlatno runo", verovatno pomislimo na istu stvar. Koliko Vam nedostaje Nebojša Glogovac?

 

"To je sada onako, baš, kako da kažem... jedan od onih odlazaka sa kojim je teško pomiriti se i koji je teško zamisliti. Kad ste sa nekim proveli toliko vremena igrajući i u predstavama i baveći se ovim poslom, kad je neko bio takav glumac kakav je on bio, stvarno osećate da je njegovo odusustvo sasvim neprirodno iz vaše okoline. Nažalost, to samo govori koliko smo konačni, koliko nas može nebiti vrlo brzo i vrlo lako. Utoliko pre mislim da je važno to koliko ćemo se i kako potruditi da sa toliko vremena sa koliko raspolažemo u ovom svetu stvarno damo najbolje od sebe. Nebojša je otišao, ali zaista niko od nas, ko se seti njegovih kreacija i njegove glumačke snage, ne može da zaboravi snagu njegovog prisustva među nama."

 

Da li biste pristali da igrate srpskog izdajnika u Holivudu?

 

"Pa... ne. Mislim, što sam reagovao sa nedoumicom - ne znači da imam nedoumicu, nego prosto nikada ne bih, generalno ne u Holivudu, nego bilo gde, učestvovao ni u jednom filmu koji je tako ideološki obojen i intoniran. To nije ono što mene zanima i u glumi i u umetnosti, nije neka transparentna ideologija i promovisanje ovih ili onih vrednosti ili optužbi, već pre svega pitanje pojedinačne ljudske sudbine. Dakle, šta je to što je čovek sam iznutra za sebe, u svetu u kome živi, u sudaru sa tim svetom i kako svaki čovek pojedinačno izdržava svoju sudbinu? To su neka pitanja koja su meni važna, a ta neka, da se pojavite kao neki srpski negativac, ne vidi razlog zašto. To bi mogao da bude samo neki tendenciozni ideološki film, a to me zaista ne zanima. Ne u Holivudu, nego bilo gde u svetu."

 

 

Trideset kilograma ste smršali zarad uloge?

 

"Nije to ništa strašno... (smeh) Pogotovo, kad treba čovek ima sreće da sretne ljude koji ga u tome mogu dobro da ga vode. Kao što sam i ja imamo sreće da sretnem braću Rajić, Dušana i Stojana, koji su mi stvarno pomogli, ne samo to što sam smršao, to je manje bitno, nego da otkrijem jedan potpuno jedan novi svet, iako sam se sportom bavio gotovo ceo život na ovaj ili onaj način, manje ili više. U stvari nikada nisam razumeo šta taj svet sporta, u stvari to bavljenje ozbiljno vođeno, promišljeno bavljenje zdravljem svoga tela, šta to znači i šta sve to može da donese u nekom ličnom iskustvu. Tako da su mi stvarno pomogli da promenim život, ne samo da smršam 30 kilograma. To je bilo, nekako, samorazumljivo, ali sve ovo drugo je mnogo važnije što sam naučio uz to i što evo i dalje nastavljam da učim."

 

Kako je reagovala porodica kada vas je videla sa 30 kilograma manje?

 

"Ja sam tu njima neprestano pred pogledom, tako da oni to nisu nešto ni registrovali. Njima je to bilo normalno. (smeh) To se desilo pred njihovim očima neprimetno, ali kad sam video da je ta razlika na vagi, onda sam stvarno osetio da sam došao u neku svoju tačnu meru, da je to prosto pitanje promene načina života, ne pitanje sada mršanja ili gojenja. To je pre svega promena odgovornosti prema sopstvenom zdravlju."

 

foto: Damir Dervišagić

Kurir.rs/Telegraf/Foto: Ana Paunković

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...