Hrvatskog glumca Janka Popovića Volarića publika u Srbiji imala je priliku da upozna u ulogama u telenovelama „Ponos Ratkajevih“, „Larin izbor“ ili „Kud puklo da puklo“, a odnedavno ga gledamo kao Gorana Dora u seriji „Tajkun“.
U razgovoru za Kurir on otkriva kako je pobegao od epiteta kralja sapunica i po čemu posebno pamti prvi susret s Bjelogrlićem u kadru.
U „Tajkunu“ igrate ulogu hrvatskog tajkuna Gorana Dora. Na osnovu koga ste gradili svoj lik?
- Nažalost, izbor je prilično širok jer su ti i takvi „tajkuni“ svugde oko nas i gadljivi su u svojim svetovima umišljenog samopouzdanja i bahatosti. Nije bilo tu neke određene osobe, samo bahatost i samozadovoljstvo tih tipova u kombinaciji sa zadanim detaljima upisanim u scenario.
Šta posebno pamtite sa samog snimanja?
- Atmosferu. Obožavam te „šahovske“ scene dva lika za stolom i nadjačavanje isključivo pogledima i tekstom, bez velikih radnji i mizanscena. Reditelj Miša Terzić nam je dao baš puno vremena, tako da smo radili vrlo detaljno i, kako se kaže, ufino. Volim kad se na setu dogodi napetost u tako precizno napisanim scenama.
Kako ste se uklopili tokom snimanja s Bjelogrlićem? Da li vam je, kao mlađem kolegi, pomagao ili možda davao neke savete?
- Mislim da sam se okej uklopio, a Bjelogrlić je bio izvrstan partner i kolega koji tačno zna što radi, inteligentno to radi i nosi težinu koja se valjda zove harizma. Oseća se kod njega veliko iskustvo i uživao sam u saradnji. Znali smo se odranije, jer smo 2015. obojica bili u žiriju Festa, ali nikad nismo radili zajedno, te mislim da smo baš dobro sarađivali i u kadru i izvan njega.
Nosite epitet kralja sapunica. Kako ste uspeli da pobegnete iz tog sveta i snimite nekoliko umetničkih filmova?
- Taj smešni epitet je, srećom, izumro pre nekoliko godina i od onda je bilo još puno „kraljeva“ i „kraljica“. Nestao je pre svega zato što sam prestao da ih snimam. Reditelj Dalibor Matanić ponudio mi je ulogu u filmu „Majka asfalta“ i polako sam krenuo u smeru koji je možda bliži mojim interesima. Na tome sam mu beskrajno zahvalan. Iako ta prva snimanja pamtim kao divno razdoblje.
Kažete da je Beograd vaš drugi dom. Kako se desila ta ljubav?
- Moja priča s Beogradom je krenula još u vreme produkcije AVA, negde 2006. godine, kad sam u Srbiji snimao seriju „Ja Če Gevara“. Tada sam se sprijateljio s nekim srpskim glumcima, zaljubio se u taj grad, a danas imam i kumče u Beogradu, malog Janka, te je moj sada već veliki sin od prošlog leta beogradski student. Imam mnoge poveznice sa Srbijom i s obzirom na ovu „karantenizaciju“, fale mi moji redovni dolasci u taj predivni grad sulude energije, koju obožavam.
Kako Janko provodi dane?
- Živim u centru Zagreba i oduvek sam voleo svoj vrt s pogledom na šumu jer daje distancu od gradskog haosa, a u ovoj se situaciji on pokazao još većim bogatstvom. Dakle, uglavnom sam na suncu u vrtu, kuvam, čitam, gledam serije, filmove i u neka nedoba, pobegnem planinariti na Sljeme, gde nestaje sva teskoba i eventualna anksioznost. Zapravo, osim straha od nepoznatog i saosećanja i navijanja za ljude kojima je sada puno teže nego meni, ne mogu se požaliti na uslove svoje samoizolacije.
O ulozi geja i golotinji
NISAM IMAO DILEME
.: Na filmu posmatramo nage žene, a vi ste kao glumac bili u toj poziciji u ostvarenju „Goran“. Šta je bilo presudno da kažete „da“?
- Uloga Nike mi je bila vrlo zanimljiva, zbog toga što se on kao gej vraća u svoj mali rodni grad i nakon dugog vremena susreće s tom sredinom, ali pre svega sa svojim ocem, koji ne može da prihvati činjenicu da mu je sin homoseksualac. Ta scena gde sam ja go i mlatim se sa ocem u snegu je bila dosta izazovna, ali manje zbog golotinje kao takve, a više zbog tuče u snegu bez odeće. Nije tu bilo nikakvih dilema.
Kurir.rs/Ljubomir Radanov/Foto: Milica Cvetković
NE PROPUSTITE
