U godini kada je obeleženo 50 godina postojanja hip-hopa, sa svim svojim raznolikim pravcima i oblicima, u Srbiji je premijeru imao film "3211" i u proteklim danima mogli smo ispratiti vesti da je zauzeo prvo mesto po gledanosti.
Za one koji ne znaju, reč je o igrano-dokumentarnom ostvarenju o (za one koji tvrde da ne znaju ko je to) poznatom srpskom reperu Stefanu Đuriću Rasti i sa njim, s akcentom na nedavno provedenom vremenu u zatvoru. Broj 3211 je navodno broj njegove ćelije, ali ne mogu da se otmem utisku, da li je igra sudbine ili ko zna šta li je, da je ujedno i igra na broj 1312. Simboliku ovog broja zainteresovani mogu lako da izguglaju, a Rasta ima i pesmu istog naziva.
Nešto što je svakako uspeh, film formata koji dosad kod nas nije viđan, a urađen potpuno u privatnoj produkciji, tj. novcem Rastine izdavačke kuće, doživelo je besmisleno negativnu reakciju dela javnosti. Iako je srpska scena navodno jasno podeljena, zanimljivo je da su tabloidni mediji potpuno isto reagovali iz rovova na obe strane, počev od zatvorenih projekcija, pa je udarna vest bila moguća odšteta od 400.000 evra.
Tzv. NDA sporazum, koji sprečava curenje podataka i snimaka u javnost pre premijere, nije ni za Srbiju ništa čudno, kao što se niko nije mnogo čudio što mora da ostavi mobilni telefon ispred sale u sličnim projekcijama novih "Zvezdanih ratova". Deo negativnih reakcija može biti pripisan neznanju, ali veći deo spada u malograđansku moralnu paniku, gde se ono što se pojedincima sviđa proglašava "pravim vrednostima", dok se drugačija muzika i kultura nazivaju primitivizmom, znakom propadanja i (što je tužno koliko i urnebesno), "kvarenjem dece".
Otprilike isti način razmišljanja onih koji javno šište jer se na dočeku sportista više ne pušta "Igra rokenrol cela Jugoslavija" nego nešto drugo, sada je usmeren prema Rasti i filmskoj ekipi, ali eto - publika ne haje, tera po svome, puni bioskope i raduje se sa sportistima. Dakle, sve je okej.
"3211" su dva filma u jednom, zato režiju potpisuju dve osobe. Koliko mi je poznato, prvi put kod nas napravljen je video-album, nešto što je relativno nov trend i u svetu, i taj format koriste mnoge velike zvezde. Umesto odvojenih spotova za svaku pesmu, oni su povezani radnjom, te je krajnji rezultat na tragu mjuzikla.
Toga je oko 40 minuta - film se bavi ne samo Rastinim hapšenjem i utamničenjem nego prikazuje i vinjete iz beogradskog života na ivici, ali i Rastina razmišljanja u zatvoru, bavi se nostalgijom za slobodom, odnosom sistema prema javnoj ličnosti koja je počinila krivično delo, bolom zbog odvojenosti od ćerkice, kao i odnosom prema raznolikim cimerima iz ćelije.
Radnja video-albuma ispresecana je razgovorima s Rastom, u kojima on otkriva malo poznate detalje iz svoje biografije, opisujući događaje iz detinjstva u gradovima zvučnih imena, od kojih dva nisu Beograd, rušeći malograđanski mit o maminom i tatinom sinu koji kvari decu i omladinu. Ako bi se film gledao bez uvida u šum s društvenih mreža, motivi koji u njemu preovlađuju tiču se porodice, pozitivnog odnosa prema ljudima i jednako korišćenju prilika za uspeh i srljanju u ozbiljne probleme.
Svesno izbegavajući postojanje Stefana Đurića u svom reperskom alter egu, bez, narodski rečeno, k***enja, Rasta je predstavljen u nepatetičnom ljudskom obliku, svestan problema i rešen da iz svega izvuče nešto dobro, ako je to ikako moguće. Ako ćemo o pravim vrednostima, kažu da su one tu negde u gorenabrojanom, ali neću da sudim.
Pesme iz filma nastale su u zatvoru i muzički ne donose mnogo toga novog. Rasta je, mada tu i tamo praveći iskorake, tokom godina razvio svoju varijantu regeton stila i svesno se toga drži. Ako bih imao neku negativnu kritiku, mogao bih da kroz zube procedim da se ovom matorom pankeru čini da na albumu nema "bengera", ali, kao što rekoh, neću da sudim pored sve te sile sveznajućih unaokolo.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
