Šta je nama skrivio Bora, a šta smo Bori skrivili mi? Ni za jedan narod nije rekao ništa gore od onoga što je pevao o Srbima

Grupa Riblja čorba saopštila je u četvrtak da je njen osnivač i frontmen Borisav Bora Đorđević preminuo u Ljubljani u 72. godini.

To je bio signal da se oglase mnogi. Većina da pokaže poštovanje, izjavi saučešće, priseti se lepih ili značajnih trenutaka koje su proveli sa Borom ili uz njegove pesme…

Ipak, bilo je nemalo i onih koji su iskoristili priliku da opljunu po pokojniku, da iskale bes na nekome ko nije u stanju da im uzvrati, mada, ako ćemo iskreno, pokojnik ni za života nije uzvraćao na takve napade.

Jedni su podsećali na njegove “nacionalističke” istupe 1990-tih, drugi opet na njegovu podršku vladajućoj političkoj partiji u Srbiji, preciznije na nekoliko njegovih koncerata u predizbornoj kampanji Srpske napredne stranke. Iako postoji značajna razlika između “podrške” i “koncerta”, mnogi to u svom magnovenju nisu bili u stanju da primete. Njima na dušu.

Ono što se, bar do juče, činilo neospornim, je Borin umetnički opus, ali se u javnoj debati koju je izazvala njegova smrt javilo nekoliko pojedinaca koji su i njega doveli u pitanje. No, imajući u vidu da se radi o likovima uglavnom opterećenim Đorđevićevim realno benignim političkim opusom, ne treba im posvećivati preteranu pažnju.

Ili kad Vam ljubav naprosto dozlogrdi i pronađete utehu u drugim, muškim stvarima, pa se napijete sa ortacima na gajbi ili u parkiću ispred zgrade i na kasetašu pustite: “Ostaću slobodan, neću se vezati…”

Bora je opisivao i neslavne momente kroz koje je slutim prošla većina, i koji ne služe na čast nama muškarcima… Ono kad iskorištavaš žene zarad bazičnih potreba i bez očiglednih emocija, neki bi rekli “udaraš recke”, što je tako savršeno opisao u “Evo ti za taksi”.

Neke su žene pratile nas, vojnike

Prođe taj prvi talas mladosti, i dođe vreme za prvi ispit zrelosti, što je u moje vreme bio odlazak u vojsku i oblačenje sivomaslinastog dresa, bez broja. Nije lako to objasniti današnjoj omladini koja nije preživela takvo iskustvo, a u kome se neumitno nameće pesma: “Neke su žene pratile vojnike”. Mene je jedna ispratila one zeznute 1992, pravo na granicu sa Hrvatskom, pa mi ni danas nije svejedno kad je čujem…

A onda odrasteš, završiš fakultet, oženiš se, dobiješ decu, sve po protokolu…I dođu neke drugačije muke. Sinoć si se zapio sa drugarima iz srednje, nisi u stanju da digneš glavu sa jastuka, i na svu muku se još nakalemi žena koja se izvrišti na tebe iz tebi potpuno nepoznatih razloga, tobož besna odjuri na pijac, ili izvede decu u parkić, a tebi u glavi, bruji ono: “Nemoj srećo, nemoj danas”.

I tako prolaze godine u braku/vezi, ti ćutiš, trpiš, radiš stvari po navici, dok emocije polako padaju ispod nule, ali si toliko zabrazdio da nemaš snage/hrabrosti da staviš tačku. Ima Bora utehu i za takav problem, samo poslušaš “U dva će čistači odneti đubre” i bude ti lakše. Bar nakratko.

Ponekad, gledajući oko sebe muku i čemer ovoga sveta, prosto poželiš da se pomoliš Bogu, a nisi od onih koji cvile niti ove molitve po crkvama doživljavaš preterano lično. I onda fakat nema prikladnijer od “Pogledaj dom svoj, anđele”.

U međuvremenu, gramofone i kasetaše su zamenili telefoni. Što ti olakša stvar. Ali ne i život.

Dođe na posletku vreme i da sve po zlu krene, da ti presedne bitisanje u tvom gradu, tvojoj državi, među ljudima koji se smatrao svojim, da te sve umara i baš ništa ne drži u mestu…E, to je idealno vreme da pustiš “Pobeći negde”, bez da je pevaš, jer bi ti to još više pojačalo depresiju, spakuješ kofere i kupiš kartu u jednom pravcu. U mom slučaju za Čikago.

Po jedna pesma za svaku “bolest”

Pa tako odletiš daleko, Vajber i Vatsap ti postanu i otac i majka, i brat i sestra, u mom slučaju i deca…A onda subotom u ove naše gastarbajterske kafane narodnjaci dođu, a ti umesto one “Gastarbajterske” poželiš da čuješ “Zelenu travu doma mog” – iako si u pečalbu otišao iz novobeogradskih betonskih blokova.

A ima tu i ova jedna koja mi se neprestano vraća kao bumerang još od osnovne škole, Borina pesma koju sam najčešće i najžešće osetio na sopstvenoj koži, pa mi dođe kao da sam je lično napisao, a čiji naslov glasi: “Ja ratujem sam”.

I da ne nabrajam sad unedogled…

Bora Đorđević je imao odgovarajući stih, strofu ili pesmu za bukvalno svako stanje svesti ili situaciju u kojoj se koju možeš naći jedan pubertetlija, tinejdžer, student, odrastao čovek, oženjen, razveden, pa čak i mrtav čovek, što je tako bolno istinito opisano u “Ravnodušan prema plaču”.

A kad neko ima takav opus, poslednje što smete i možete jeste da mu sporite genijalnost, u šta se neki tako bezobrazno a nadasve površno, upuštaju.

Što se muzičke strane tiče, istina je da je Čorba koristila podloge rokenrol i kantri klasika za neke svoje hitove (ne i one najveće), pa je tako rif iz “Zvezde potkrovlja i suterena” pozajmljen iz ZZ Top klasika “Beer drinkers and hell raisers”, “Zadnji voz za Čačak” je obrada pesme “The Monkees”, “Kad sam bio mlad” je u originalu hit “The Animals”, a kroz “Neću da živim u Bloku 65” se provlači rif meni omiljenih “Black Sabbath”, itd, i tako bliže…

Ali treba naglasiti da je Bora sve te “pozajmljene” melodije, a ponekad samo rifove, uglavnom prilično modifikovao i prearanžirao, kao i da je SVAKOG AUTORA uredno potposao na omotima svojih ploča, kaseta, CD-a… Za razliku od nekih drugih domaćih autora, koji su takođe koristili tuđa autorska dela da se proslave/obogate, ali im sujete ili nedostatak manira to nisu dozvoljavali (Ko je rekao Goran Bregović? Ko je pomenuo Željka Joksimovića?)

Prvi disident jugoslovenske pop kulture

Što se tiče Borinog socijalno-političkog aktivizma, koji su neki napamet prozvali političkim angažmanom, mada se on realno nikada nije bavio politikom direktno i konkretno, on se može podeliti na tri faze.

Prva datira iz 80-tih godina prošlog veka, kada je Bora stekao svoj status disidenta na privremenom radu u zemlji (tada Jugoslaviji).

Ono što mu je donelo taj status, a što ljudi danas pomalo zaboravljaju gurajući u prvi plan njegovu Drugu fazu, koja počinje 1990-tih sa bujanjem nacionalizma, jesu njegovi stihovi, u kojima je, za razliku od većine, do balčaka raskrinkavao svu memlu socrealističke Jugoslavije koja nikada nije uspela da postane komunistička, bar ne u meri u kojoj je Bora, u duši levičar, to želeo.

LEVIČAR U DUŠI, MONARHISTA U SRCU: Bora Đorđević sa Ribljom Čorbom, rani radovi

Oporo, kroz prizmu malog čoveka, on je slikao sliku jednog duboko podeljenog, frustriranog društva, čiji sati polako otkucavaju. To što se mnogima to podsećanje nije sviđalo, to je već druga strar.

Izuzev Džonija Štulića, te pojedinačnih izliva pankerske iskrenosti (“Pankrti”, “Šarlo akrobata”, “Pekinška patka”, “Paraf”) jugoslovenski muzičari i umetnici te epohe su uglavnom okretali oči od sumorne svakodnevice običnog sveta, živeći u sopstvenim oblacima i baveći se nekim bezbrižnim temama.

Ta činjenica, kao i njegovi solo javni nastupi, pesničke večeri (“Bora priča gluposti”) na kojima je ismevao nosioce javnog života (“drugove”), društvene pojave, Komunističku partiju (zbog jasne aluzije u pesmi “Član mafije” iz 1987. negodovale su glavešine od Ljubljane do Skoplja) pa i Maršala lično (Zbog pesme “Crni mercedes” završio je i na sudu), učinili su ga kontroverznim i ograničili mu javni prostor delovanja. Kasnije će Titu posvetiti još dve pesme, “Al Kapone” i “Tito je Vaš”, što će ga definitivno diskvalifikovati sa svih republičkih kanala Jugoslovenske radio-televizije. Niko se nije usuđivao da ga pozove u emisiju, ne znajući šta bi mogao da kaže i kakav belaj da napravi u živom programu.

Zato je pesničku i trubadursku utehu pronalazio u pozorištima i manjim klupskim salama, gde cenzura nije bila toliko izražena, i gde su bile manje šanse da ga neko prijavi za verbalni delikt.

Zabraniti ga ipak, nisu smeli, jer je Riblja čorba već predugo imala status jednog od tri najveća benda bivše države, sa čim niko nije želeo da se igra. Njega se nije smelo naljutiti jer je njegova reč imala veliki značaj, odjekivala sa zvučnika. S druge strane, mnogo je ljudi i firmi, uključujući tu i samu državu, direktno ili indirektno živelo od prodatih ploča Riblje čorbe, koncertnih ulaznica, majica, pića, video kaseta i svega ostalog.

Paralelno sa ovim statusom disidenta po ljudskom a ne nacionalnom principu, Bora je tih godina bio prepoznat i po nacionalnoj osnovi. Naprosto, on se oduvek vrlo glasno i jasno izjašnjavao kao Srbin, što u ono vreme, gle čuda, nije smetalo publici od Vardara do Triglava da hrli na njegove nastupe i lepi postere na zidove.

Taj fenomen najlakše je objasniti činjenicom da je on svoje političke stavove (antikomunista, monarhista) javno deklarisao, ali ih nije gurao kao prst u oko drugima koji su imali drukčije svetonazore. O tome govori i činjenica da je poslednja nacionalno mešovita turneja po bivšoj Jugoslaviji bila upravo ona u kojoj su 1990. godine zajedno svirali, pevali i govorili Arsen Dedić, hrvatski umetnik za koga će većina tek kasnije otkriti da je zapravo Srbin iz Hrvatske, Zoran Predin, Slovenac iz Maribora, i Bora Đorđević, Srbin iz Čačka. A ti njihovi nastupi bili su, kad ih danas gledaš, uz poslednju sezonu “Top liste nadrealista”, u neku ruku i poslednji vapaji da se sačuva zdrav razum i da ne ode sve u tri lepe, kao što je na kraju otišlo. Ni najmanje Borinom krivicom.

E, moj druže zagrebački…

Problem u tom smislu postaje aktuelan početkom krvavih devedesetih, što možemo nazvati Drugom fazom Borine društveno-političke karijere, kada političke elite svojim nacionalizmima, bolje reći šovinizmima, počinju da premeravaju teritorije i crtaju granice. U takvom kontekstu Borine izjave i intervjui, date u nacionalnom zanosu, koriste se kao ratna propaganda, a on u zapadnim YU republikama dobija status “četnika”, čak i “dežurnog Miloševićevog propagandiste”, što on, naravno, nikada nije bio.

Naravno da je Bora preterivao, poput one izjave u kojoj je Slovence nazvao “bečkim konjušarima” (za koju se kasnije izvinio), koja mu je možda i najveća mrlja na karijeri. Ipak, kada izuzmemo taj detalj kada je generalizovao jedan narod, on je u suštini radio ono što su radili i drugi u ta kokuzna vremena – bio uz svoje. U tom kontekstu je bilo za očekivati da u vreme rata peva u Kninu i po Republici Srpskoj ili da odgovori na izazov Juri Stubliću sa “E, moj druže zagrebački”, instant pesmicu koja predstavlja i njegov najveći pesnički ponor u karijeri, i za koju se verovatno kasnije i sam pokajao što ju je uopšte napisao.

Suma sumarum, narodi sa jugoslovenskih prostora mogu, ali realno nemaju razloga da se ljute na Čorbu, jer, kao što je to divno primetio Dimitrije Vojnov u svom epitafu: “Bora nikoga nije mogao da uvredi jer je u pesmama – i javno – najgrublje upravo govorio o samom sebi, nije mogao reći ni za jedan narod ništa gore od onoga što je već pevao o Srbima”.

“Baba Jula” ili Pesma jednog samoubice

Bori se, međutim, svakako ne može zameriti da je bio konformista i ratni profiter, da je za račun svog privatnog nacionalnog angažmana bio privilegovan u matičnoj državi, kao što su to sa druge strane bili Dino Merlin u Bosni ili Jura Stublić i Prljavo kazalište u Hrvatskoj. Naprotiv. Borin se status u Miloševićevoj Srbiji nije nimalo promenio u odnosu na 1980-te.On je i dalje bio nepoželjno lice na TV ekranima, što kao član opozicione partije za koju se svakako ne može reći da je bila ekstremna (Koštuničin DSS), što kao neumorni kritičar tadašnjeg režima.

Uostalom, setite se samo “Baba Jule”, njegovog lirski jeftinog ali politički značajnog i nadasve ličnog udara na tada najmoćniju ženu Srbije, ujedno i hita mnogih demonstracija opozicije. Objavljivanje i javno izvođenje ove pesme bilo je, ispostaviće se samo nekoliko meseci kasnije, potez samoubice sa obrazom od čelika i, da prostite, mudima do poda. I treba danas, kad Ga više nema, biti pošten pa reći da je Slavku Ćuruviji, a po želji iste osobe, glava odletela zbog mnogo benignije stvari nego što je bila pomenuta pesma.

Borina je, nekim čudom, tada ostala na ramenima.

Neka se prvi baci kamenom…

Dođosmo tako i do poslednjeg čina tzv. Borine političke karijere – koncertnih nastupa u kampanji SNS, zbog kojih sada Njemu pokojnom zameraju oni koji za celoga svoga života nisu imali hrabrosti ni za šta drugo osim da poluanonimni tupe i morališu po društvenim mrežama.

A stvar je zapravo veoma jasna i razumljiva svakome ko je bar malo više čovek nego što je svinja.

Kada je pre nekoliko godina teško oboleo u Ljubljani, svom ljubavnom i bračnom egzilu, Bora se zatekao u problemu – bez zdravstvenog osiguranja, bez statusa i sa nedovoljno novca da plati svoje lečenje i preskupu hemoterapiju u Sloveniji, čija je cena, čisto da imate predstavu, na nivou iste takve u Americi.

U takvoj situaciji prihvatio je pomoć srpske vlasti, Vučića ili nekoga drugog, sada više nije ni bitno. Srbija je po ubrzanoj proceduri regulisala Borin status, omogućila mu lečenje i produžila život, koji je u tom trenutku bukvalno visio o koncu (znam to iz prve ruke).

Što bi, da smo normalni, i da je normalna država u kojoj živimo, bila sasvim normalna stvar – jer se radi o jednom od najznačajnijih srpskih umetnika u poslednjih 50 godina. Ali nismo.

Kad mu je posle neko iz te iste vlasti zatražio kontrauslugu, Bora se poneo kao čovek. Kao što bi se poneo svako od nas koji smo više ljudi, a manje svinje – odsvirao je te koncerte.

I baš bi me zanimalo da vidim one koji ga danas zbog toga prozivaju kako bi se ponašali u situaciju da im se život gasi, da pesak curi i sat otkucava. Da li bi, da su doživeli nešto slično, o njegovom gestu pisali kao o “prodaji”, da li bi po tviterima pisali kako ga se “javno odriču” ili kako je “poništio sve što je radio 50 godina”. A sa naročitim zadovoljstvom bih se uneo u face onima što su mu pre koju godinu pravili “čitulju” i sahranjivali ga pre vremena…

Ali to sve više govori o nama i njima, a manje o Njemu.

Moje sećanje na Boru i bezalkoholno pivo

Što se mene tiče, ostaviću na stranu i njegovu grandioznu umetničku karijeru, kao i njegov socijalno-politički angažman i pamtiću Boru, koga nisam dobro poznavao, osim u tih nekoliko novinarskih susreta i intervjua, sa promocija albuma i TV emisija u kojima smo gostovali, kao pristojnog i ljupkog čoveka, čiji glas i pokreti su mi govorili da nije u stanju da mrzi ili da bilo kome išta nažao učini.

Pamtiću taj jedan susret, ima tome 20 i kusur godina, u kafani ispod njegove zgrade (mislim da je u nazivu imala nešto “plavo”) u Ulici 27.marta, kada sam zbog njega prvi i jedini put u životu popio bezalkoholno pivo, da se solidarišem sa čovekom tek izašlim iz bolnice, kome su iz krvavih štepova na venama štrčale braunile.

Bora se neposredno pre toga srušio na jednom koncertu, pa je turneja Riblje Čorbe prekinuta, a on završio na infuziji i aparatima. Iako onako grogi, kad me video on je skočio na noge da me pozdravi, nasmejan, kao i uvek.

Pitao sam ga tada da li je to što mu se desilo znak da treba malo da odmori, smiri se, spakuje gitaru u kofer…?

Ma jok, rekao je. “Voleo bih da umrem na bini, sa gitarom u rukama!”

I pevao je, do kraja. Iako nije morao. Pevao je jer se tako osećao najbolje. Jer je muzika bila njegov jedini lek. Došao bi u bekstejdž bolestan i bled, a onda bi izašao na scenu i zablistao. Ostali bi se samo prekrstili i krenuli za njim, Finiksom iz Čačka. Bio je rok fenomen, a postao je medicinsko čudo.

Svako otpeva po jednu Labudovu pesma, a on ih je otpevao na stotine. S razlogom. Neko je to odozgo gledao i organizovao sve te oproštajne koncerte i turneje. Sad ga je taj neko pozvao da mu lično zapeva.

I smem da se opkladim, za toliko koliko sam stigao da ga upoznam, da GORE neće biti ponizan, da Onome neće persirati ni ostati dužan, da će mu sasuti sve u lice, reći da skine paučinu s očiju i pogleda Dom u kome nas je ostavio, nesrećne i bolesne, da slepi tumaramo u gomili, da nosimo amove dok drugi grade hramove…

I očiju podignutih ka nebu pevamo ono što nam je ostavio Veliki Bora. A ostavio nam je – mada toga verovatno i nije bio svestan – molitve.

Prave, pravcate molitve…

(Kurir.rs/SerbianTimes/Antonije Kovačević/preneo I.M.)

Bonus video: