"Neko mi je pokucao na vrata uoči Božića": Kad sam ga video rekao sam 2 reči koje su ženi i meni zauvek promenile život"
Porodica je uživala u pripremi praznika ni ne sluteći da će im se u samo nekiliko trenutaka život promeniti nakon jedne večeri.
Naime, 23. decembra 1975. godine, Rob Parsons i njegova supruga Dajena pripremali su se za Božić u svom domu u Velsu, kada im je neko pokucao na vrata. Kada su ih otvorili, ugledali su mladića sa kesom za smeće u kojoj je bilo sve što poseduje u jednoj ruci i smrznutim pilećim u drugoj.
„Uđi unutra“ – dve reči koje su promenile sve
Rob je odmah prepoznao čoveka pred vratima. Viđao ga je na veronauci dok je bio dete. Zvao se Roni Lokvud, a svi su govorili da treba biti ljubazan prema njemu jer je „malo drugačiji“.
– Pitao sam ga: „Roni, kakvo je to pile?“ Rekao je da mu ga je „neko dao za Božić“. A onda sam izgovorio dve reči koje su promenile sve naše živote. Ne znam ni sam zašto. Rekao sam: „Uđi unutra“ – ispričao je Rob za BBC.
Odmrznuli su pile, ispekli ga, dozvolili Roniju da se okupa i da ostane kod njih za praznike. Ono što je trebalo da bude kratkotrajni čin dobrote, potrajalo je punih 45 godina – Roni je ostao s njima do kraja života.
Beskućnik od 15. godine, gost od 30
Rob je tada imao 27 godina, Dajena 26, a u braku su bili tek četiri godine. Roni je imao 30 godina i bio je beskućnik još od svoje petnaeste. Preživljavao je snalazeći se po Kardifu i radeći razne sitne poslove. Rob ga je povremeno viđao u omladinskom klubu koji je vodio.
Iako mladi, Parsonsovi su osetili moralnu obavezu da Ronija, koji je bio autističan, prime kao člana porodice. Zamolili su rodbinu da mu donese božićne poklone – bilo šta, od čarapa do muške kozmetike.
– Sećam se kako je sedeo za božićnim stolom, okružen poklonima, i plakao. Nikada ranije nije doživeo takvu ljubav – priča Dajena.
Planiran boravak do Štefanja – koji se nikada nije završio
Plan je bio da Roni ostane samo do Štefanja, ali kada je došao trenutak da ga isprate, nisu imali snage da ga pošalju nazad u neizvesnost. Obratili su se gradskoj administraciji.
– Rekli su nam da mu je potrebna adresa da bi dobio posao, ali da bi dobio adresu – morao je prvo da ima posao. Klasična kvaka 22 u kojoj se nalazi bezbroj beskućnika – kaže Rob.
Teško detinjstvo i pitanje koje nikada nije prestalo
Roni je sa samo osam godina smešten u dom, a sa 11 je poslat čak 350 kilometara dalje, u školu koja je kasnije u izveštajima nazvana „škola za subnormalne dečake“. Tamo je proveo pet godina, bez prijatelja i bez podrške.
U toj školi razvio je naviku koja ga je pratila čitavog života – stalno je pitao:
„Jesam li uradio nešto loše?“
– Uvek se bojao da vas nije uvredio ili pogrešio – kaže Rob.
Novi početak: posao, nova odeća i ponos
Parsonsovi su mu pomogli da dobije posao kao čistač ulica i prvi put posle 15 godina odveli ga da kupi novu odeću.
– Bilo je kao da oblačite sopstveno dete za školu – kaže Rob.
– Dajena mi je tada rekla: „Dobio je posao, a mi smo ga obukli kao da je portir hotela Dorčester“ – priseća se kroz smeh.
Rob, po zanimanju advokat, svakog jutra ustajao je sat ranije kako bi Ronija odvezao na posao.
„To je moj advokat“
Jednog dana Rob je primetio da se Roni često smeška i pitao ga zašto.
– Kada me ujutru dovezeš na posao, kolege me pitaju: „Ko je čovek koji te dovozi tim autom?“ A ja im kažem: „Ma, to je moj advokat“ – odgovorio je Roni.
Imao je brojne rituale: svakog jutra bi ispraznio sudoperu, a Rob je morao da glumi iznenađenje. Kupovao je novine koje nije umeo da čita i svake godine poklanjao iste poklon-kartice sa istim oduševljenjem.
Čovek koji je brinuo o beskućnicima
Većinu slobodnog vremena provodio je u crkvi, prikupljajući donacije za beskućnike i pomažući u pripremama bogosluženja. Jednog dana vratio se kući u pogrešnim cipelama.
– Rekao je da su njegove cipele bile potrebnije jednom beskućniku. Takav je bio – kaže Dajena.
Kada je porodici bilo najteže – Roni je bio oslonac
Kada je Dajeni dijagnostikovan sindrom hroničnog umora (ME), bilo je dana kada nije mogla da ustane iz kreveta.
– Imala sam trogodišnje dete, Rob je puno radio – priča ona.
Ali Roni je bio tu: pomagao je oko kuće, pripremao flašice, igrao se sa njihovom decom.
– Bio je tu pre nego što su deca došla i ostao je i nakon što su odrasla – kaže Rob.
„Jesam li uradio nešto loše?“
Samo jednom su razmišljali da Roniju pomognu da se osamostali. Kuća sa jednom kupatilom postajala je tesna, pa su krenuli da mu predlože stan u blizini.
Ali čim su ušli u njegovu sobu, čuli su poznato pitanje:
„Jesam li uradio nešto loše?“
Dajena je zaplakala i rekla: „Ja to ne mogu.“
Nekoliko noći kasnije Roni ih je pitao:
– Nas troje smo dobri prijatelji, zar ne?
– Jesmo, Roni – odgovorio je Rob.
– I bićemo zajedno zauvek?
– Da, zauvek.
Odlazak i nasleđe
Roni je preminuo 2020. godine, u 75. godini, nakon moždanog udara. Zbog pandemije, sahrani je moglo da prisustvuje samo 50 ljudi.
– Karte su bile traženije nego za koncert Coldplaya – šali se Rob.
Nakon njegove smrti, novi centar za negu u Kardifu dobio je ime Lockwood House. A sredstva za završetak obnove – oko 40.000 funti – Roni je ostavio u testamentu.
– Na kraju je beskućnik izgradio krov nad svima nama – kaže Rob.
„Dogodilo se – dan po dan“
– Ljudi nas pitaju kako je moguće da je to trajalo 45 godina – zaključuje Dajena.
– A istina je jednostavna: dogodilo se, dan po dan.
(Kurir.rs/Jutarnji)
